НАУЧНИЦИ ДЈЕЛИМИЧНО ОЖИВЈЕЛИ МОЗАК СВИЊА НАКОН СМРТИ

Недавна студија чији је централни експеримент вршен на мозговима мртвих свиња подигла је велику прашину у научној заједници, поготово када је ријеч о етичким и правним питањима.

 

Средином априла истраживачи са америчког Јејл универзитета објавили су студију под називом „Обнављање мождане циркулације и ћелијских функција после смрти“, у којој су експериментисали над свињским мозговима. Они су прикачили мозгове мртвих свиња на систем који је пумпао замјену за крв, што је довело до тога да се неке кључне мождане функције поврате: способност ћелија да производе енергију и уклоне „отпад“. Поред тога, унутрашња структура мозга остала је иста.

Зашто је тим предвођен неурологом Ненадом Шестаном са Јејла уопште покушавао да оживи свињске мозгове четири сата након њихове смрти? Између осталог и да би оспорили идеју да је мождана смрт коначна и непромјењива, али и да би одговорили на питање – да ли цијели мозак може да се оживи неколико сати после смрти?

Наравно, Шестанов тим није први који покушава да одговори на ово питање. Научници врше експерименте над животињским мозговима још од почетка прошлог вијека, па су тако установили да ћелије извађене из мозга након смрти могу извесно вријеме да обављају нормалне функције, рецимо да стварају протеине.

Како би одговорио на горепоменуто питање, Шестан је користио одсјечене главе 32 свиње које су убијене у кланици недалеко од његове лабораторије. Чланови његовог тима су извадили сваки мозак из лобање и ставили га у посебну комору прије него што су га спојили са катетером. Четири сата након смрти тим је почео да упумпава топли раствор за конзервирање у мождане вене и артерије.

Овај систем се иначе назива БраинЕџ и имитира проток крви испоруком хранљивих материја и кисеоника у мождане ћелије. Раствор садржи и хемикалије које спречавају пуцање неурона, штите их од оштећења и спречавају поновно покретање електричне мождане активности. Упркос томе, научници су пратили електричну активност мозга током читавог експеримента и били спремни да убризгају анестетике ако би видјели знакове да би орган могао да се поврати. БраинЕџ систем још не може да се користи код људи, између осталог и зато што захтјева одстрањивање мозга из лобање.

Истраживачи су тестирали како мозак може да функционише током шесточасовног периода. Установили су да су неурони и мождане ћелије поново покренули своје метаболичке функције, као што је конзумација шећера и стварање угљен-диоксида и да је имунски систем мозга највјероватније радио. Структуре појединачних ћелија и дијелова мозга биле су сачуване, док су ћелије које нису добијале раствор доживјеле „слом“. Када су научници примјенили електричну енергију на узорке ткива из мозга који је примио „терапију“, открили су да појединачни неурони и даље могу да преносе сигнал.

Ипак, тим није уочио координисане електричне обрасце по читавом мозгу, што би указивало на софистицирану активност мозга или чак на свијест. Шестан каже да поновно покретање мождане активности може да захтјева електрични шок, или чак и држање мозга у раствору током дужег временског периода како би се ћелије опоравиле од штете задобијене док је мозак био без кисеоника. Иако је тим успио да одржи мозгове у животу око 36 сати, још не намјерава да покуша да поврати његову електричну активност. Умјесто тога, фокусираће се на то колико дуго могу да одржавају метаболичке и физиолошке функције мозга ван тијела.

„Можда ми само спречавамо неизбјежно, можда мозак неће моћи да се опорави“, каже Шестан.

„Управо смо прелетјели неколико стотина метара, али можемо ли стварно да летимо?“

Морална и правна питања

Ипак, студија и њени резултати сада покрећу питања о етичности самог приступа, као и о природи смрти и евентуалној промјени постојећих правних и медицинских дефиниција и протокола када је реч о оживљавању људи и трансплантацији органа.

„Не постоји прави механизам надзора који би одговорио на могуће етичке последице стварања свијести у нечему што није жива животиња“, каже Стивен Лејтам, биоетичар са Јејла који је радио у Шестановом тиму. Ипак, он наводи да би ова пракса могла да се оправдано користи у неким случајевима, рецимо при тестирању лијекова за дегенеративне болести мозга.

У одсуству конкретне регулативе, научници, истраживачи и владе сами се суочавају са дилемама које доноси могућност стварања свесног мозга ван тела. „То је заиста ничија земља. Додатни закони ће морати да се напишу како би били у корак са новим дешавањима“, каже Кристоф Кох, предсједник и главни научник на Ален институту за науку о мозгу, у Сијетлу.

Он упозорава и да би пре но што било који истраживач покуша да изазове свесност мозга ван тијела требало да дође до најшире могуће етичке дискусије о томе.

„То је велики, велики корак. И када то једном урадимо, немогуће је вратити се назад.“

Извор: Фронтал