Лиценцирани извршитељи биће задужени за еутаназију

Нико не би имао право да прекине живот тешко болесног пацијента без одлуке суда и процедуре која ће бити строго прописана законом

Право на еутаназију из будућег грађанског законика не значи да ће бити „допуштено” убиство из милосрђа из Кривичног законика. Ниједан закон не дозвољава убиство, па је неопходно нагласити да нико не би имао право да прекине живот тешко болесног пацијента без одлуке суда и процедуре која ће бити строго прописана законом.

После сазнања да се у тексту будућег грађанског законика предлаже право на еутаназију, „Политика” је дошла и до нацрта закона о праву на достојанствену смрт.

Овај посебни закон захтеваће да буду испуњена три услова за одлуку суда о еутаназији пацијента, а ти услови су медицински, хумани и социјални.

„У изузетно тешкој и дуготрајној медицинској, психолошкој и социјалној ситуацији умирућег може се, на основу јасно, несумњиво и слободно изражене воље, уважити захтев о превременом прекиду живота у виду достојанственог умирања”, наведено је у првом члану посебног закона, који може да буде усвојен тек ако грађански законик прогласи право на еутаназију.

У случају да умирући пацијент није свестан, односно да „није у објективној могућности да јасно, несумњиво и слободно изрази своју жељу да му се прекине живот у виду достојанственог умирања”, онда такву вољу, изузетно, може изразити „законски заступник или други овлашћени пуномоћник”.

Свакако да ће у стручној јавности оваква одредба изазвати много полемике, јер ће се поставити питање чију вољу изражава законски заступник или овлашћени пуномоћник, као и какав је утицај чланова најближе породице на његову одлуку и коначну одлуку суда.

Ипак, чини се да је врло прецизно одређено када постоје медицински услови за еутаназију – „кад надлежни конзилијум лекара одговарајуће специјалности, на основу медицинске документације и непосредног увида, утврди да у конкретном случају у блиској будућности не постоји нада да се, и поред коришћења научног, стручног и практичног искуства и сазнања савремене медицинске науке, може постићи излечење пацијента или побољшање његовог здравственог стања”.

Овде се може поставити питање – шта ако у даљој будућности ипак постоји нада.

„Хумани услови су испуњени ако је умирући у таквом психофизичком стању које је због физичких болова и психичких патњи постало неиздрживо у дужем периоду”, пише у одредби о другом услову, о коме ће оцену и образложење дати психолог вештак кога одреди надлежни ванпарнични суд.

Као трећи неопходан предуслов за одлучивање о еутаназији, поред медицинских и хуманих, овај нацрт закона прописује и социјалне услове, а они би били испуњени „ако су због дуготрајнијег здравственог и психофизичког стања умирућег наступиле за ужу породицу, или особу која се стара о њему, тако тешке материјално-социјалне последице које знатно угрожавају њихову материјалну егзистенцију или будући социјални положај”. Оцену о томе, са образложењем, давао би социјални радник – вештак којег такође именује ванпарнични суд.

Сва три услова морају бити испуњена, што значи да само један од њих, или два, не би било довољно да се уопште покрене поступак за остваривање права на достојанствени прекид живота.

Овај поступак, како је предложено, покреће се писаним и образложеним захтевом надлежном ванпарничном суду. Ако суд оцени да је покретање поступка оправдано, обратиће се „у што краћем року” стручним особама – вештацима, а они су дужни „да се изјасне о предлогу без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева”.

Судски поступак би био хитан и представљао би професионалну тајну, а ванпарнични суд би одлучивао у трочланом већу, у чијем саставу су један судија професионалац и двоје судија поротника.

„Решавање ванпарничног суда о усвојеном захтеву је коначно и извршно”, предлаже се нацртом закона о праву на достојанствену смрт.

Суд може да усвоји или да одбије захтев за еутаназију.

Када се доставе ставови и мишљења вештака о испуњености свих услова, „суд доноси решење о усвајању захтева са роком и начином остваривања усвојеног права или – решење о одбијању захтева”.

„Ако се накнадно битно промене околности од значаја за остваривање права на достојанствену смрт, захтев за признавање тог права може се поновити, у случају ако је претходно одбијен”, наведено је у предлогу.

Посебна одредба прописује да еутаназију „спроводи одређени тим лиценцираних јавних извршитеља медицинско-техничке струке од којих један непосредно реализује прекид живота као професионалну тајну”.

О извршењу овакве судске одлуке саставља се записник који се доставља Министарству здравља. Предвиђено је да се посебним медицинским протоколом утврде ближа правила о спровођењу еутаназије.

Земље које дозвољавају право на достојанствену смрт познају активну и пасивну еутаназију. Прва се спроводи давањем одређених седатива, а друга искључивањем апарата који су пацијента одржавали у животу.

Кривична одговорност за злоупотребе

„Злоупотреба права на достојанствено умирање превременим прекидом живота, извршена ради остваривања материјалне и друге неосноване користи, повлачи кривичну одговорност према Кривичном законику Републике Србије”, наводи се у последњем члану нацрта закона о праву на достојанствену смрт.

Кривични законик прописује казну затвора од шест месеци до пет година за онога „ко лиши живота пунолетну особу из самилости због тешког здравственог стања у којем се та особа налази, а на њен озбиљан и изричит захтев”. Ово кривично дело, које се зове „лишење живота из самилости” постојало би у сваком случају ако није поштована процедура коју ће прописати будући посебан закон.

Извор:
ПОЛИТИКА