Срби у БиХ и српски културни образац

Аутор: Јован Б. Душанић

Све док заједница негује културни образац, може се очекивати васкрс и остварење националних тежњи. Без њега, прети јој нестајање

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас је захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу…
Милан Ракић, На Газиместану

Крајем прошле (2018) године издавачка кућа Чигоја објавила је књигу Културна упоришта политике тројице политиколога – доцента Бојана Вранића, ванредног професора Ђорђа Вуковића и редовног професора Ненада Кецмановића. Ово изузетно вредно и занимљиво дело резултат је вишегодишњих разговора професора Кецмановића и његових некадашњих асистената на ФПН у Београду и Бањалуци о поглављу из професореве књиге Елементи владавине посвећеној националним политичким менталитетима. Књига је и актуелна и инспиративна.

Амбиција аутора је била да истраже како елементи културе – попут традиције, обичаја, васпитања, сећања, институционалних правила и сл. – обликују веровања и ставове људи у додиру с политиком. Разматрања постају сложенија, али и занимљивија, кад са индивидуалног нивоа пређу на колективни, односно национални. Као што појединци памте тако и нације имају историју, митове, хероје, издајнике, традицију и обичаје, специфичне менталитете људи.

На бази историјског памћења формирају се културни обрасци који обликују национални идентитет. У процесу стварања културних образаца народа долази до кристализације колективног историјског наслеђа у дугом трајању и стварању чворних тачака које су пролазиле кроз векове и преносиле се са поколења на поколење, премошћавајући епохе и идеологије.

Национално памћење, у суштини, јесте избирљиво сећање, на оно што је добро речено и учињено, те издржало проверу кроз вековно искуство предака, као нешто вредно памћења, неговања и поштовања. Кроз њега се кристалишу најбоље вредности народа и као такво оно је поучно, инспиративно, оријентишуће и заштитничко. Уз помоћ културних образаца може се лакше разумети и проживети садашњост, а будућност учинити предвидљивијом и бољом.

СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ
У формирању културних образаца пресудну улогу имају велики догађаји из прошлости. У историји српског народа то су збивања из средњовековне српске државе која су обликовала наш национални идентитет. Српски идентитет чине, пре свега: светосавско православље, немањићка државничка традиција и слободарски косовски завет (кога чине Лазарево опредељење – за духовно у односу на материјално – и подвиг Милоша Обилића – јединствен случај у вишевековној историји моћне Отоманске империје када је на бојном пољу погинуо турски султан). Кроз векове је заштитник националног идентитета била Српска православна црква, а носилац епска народна књижевност. Тако смо опстали и поред вишевековног ропства и свих искушења којима смо, као народ, били изложени.

Успостављени културни обрасци преживљавају ропства и окупације. Кад се појединцу, услед ограничености овоземаљског постојања, чини да је стање у коме живи неиздрживо и да је све изгубљено и безалтернативно, тај притисак се уз помоћ културних образаца може транспоновати у културни и симболички смисао егзистенције и претворити у тачку отпора, са уверењем да ће опстати и одржати духовне и културне везе са прецима и тако дочекати (ако не он, а онда његови потомци) слободу. Генерације и генерације су вековима имале на уму шта треба чинити да би се могло часно, на оном свету, изаћи пред претке (али и пред Светога Саву и остале Немањиће, цара Лазара и Милоша Обилића), а у овом свету оставити аманет за потомство. Све док заједница негује културни образац може се очекивати васкрс и остварење националних тежњи, а без њега прети јој нестајање.

Почетком 19. века Србија почиње са ослобађањем отаџбине. После вишевековног ропства Срби дижу устанке иако су моћне западне силе на страни Отоманског царства. По извојеваној слободи Србија има слободне сељаке док, у исто време, широм Европе (са изузетком Француске и још пар земаља) и даље постоји кметство. Србија ће убрзо (1835) донети устав и имати Народну скупштину која ће на миран начин сменити владара (1842). Срби ће себи из својих редова изабрати владара, док ће осталим народима, који се на Балкану ослобађају турског ропства (Румунија, Бугарска, Грчка и Албанија), за владаре поставити странце из династија Западне Европе.

После Првог светског рата српски народ је доживео ослобођење и уједињење на целокупном простору на коме живи. Краљевини Србији се прикључују Краљевина Црна Гора, затим Банат, Бачка и Барања, те Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Ствара се заједничка јужнословенска држава на челу са српском династијом Карађорђевић. Остваривање вишевековног сна ће да доведе и до првих озбиљних дисонанци у српском културном обрасцу. Он бива у извесној мери занемариван пошто се чинило да је ослобађењем и уједињењем српског народа испуњен национални циљ.

Пошто су културни обрасци слабили, како је то истакао Слободан Јовановић (Један прилог за проучавање српског националног карактера), онда су и „знаци кварежи нарави стали да се јављају. У те знаке спада и појава полуинтелектуалаца који се у све већем броју сретао у јавном животу.“ Он је упозоравао да су полуинтелектуалци (завршили високе школе, а остали без културног и моралног обрасца) „болесна друштвена појава“ јер „он не зна ни за какве више и општије циљеве“ и све подређује личном успеху, схваћеном у материјалистичком смислу. С. Јовановић наглашава да запостављени истински интелектуалци, по правилу, постају опозиционари, а да због одсуства културног и моралног обрасца „није случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте“. Доласком на власт комуниста после Другог светског рата српски културни образац није само занемариван него је негиран.

Међутим, он се одржао и у временима ропства и окупације, па је преживео и дисонанце које је у њега унело југословенско и комунистичко искуство. Јован Цвијић у време анексионе кризе 1908. године (Анексија Босне и Херцеговине и српско питање) пише: „Векови борбе са завојевачем однеговали су у српском народу национални понос и национално јунаштво, и вршена је селекција, које у тој мери није било ни код једнога балканског народа. Кад им се чине националне неправде, они тада осећају у себи нешто што је јаче од њихове снаге и од разлога, који им саветују уздржљивост. Морални мотиви су у широкој народној маси по правилу претежнији од материјалних.“

ОТПОР НАТО АГРЕСИЈИ
Отпор српског народа НАТО агресији 1999. године је јасно показао да је српски културни образац, и поред дисонанци, жилав и да и даље постоји. У време униполарног света (са САД као једином супердржавом) Србија је одолевала 78 дана најмоћнијој војној сили (од земаља чланица НАТО-а Грчка је једина одбила да учествује у агресији) предвођеној САД. За тих 2,5 месеци у пролеће 1999. године НАТО је извршио 261.000 авио полетања, испаливши 415.000 пројектила укупне масе од преко 22.000 тона, од којих је шест тона уранијума 235 (поређења ради, бомба бачена на Хирошиму имала је 35 кг уранијума 235). Погинуло је преко 2.500 људи, међу којима су већина били цивили. Од НАТО бомби погинуло је 249 војника, 22 полицајца и 3 руска добровољца.

Када је Савет безбедности УН донео Резолуцију 1244, српска војска је напустила Косово и Метохију. Тајмс је (16. јуна 1999.) писао о изненађењу НАТО посматрача када су видели повлачење великог српског конвоја (према британским изворима њега је чинило 250 тенкова, 450 оклопних возила и 600 комада артиљеријског наоружања). Испоставиће се да је огромна војна НАТО машинерија са интензивним бојевим дејствима на Косову и Метохији за тих 78 дана уништила само 7 (и словима: седам) тенкова и велики број макета. Агенција Франс прес (2. јула 1999.) у репортажи са терена описује једну од тих макета: „Издалека то изгледа као тенк који прелази мост у близини Приштине. Али изблиза то је пут прекривен црном пластиком на коме је подигнут лажни картонски мост. Тенк је од дрвета, платна и пластике“. Отпор НАТО агресији једна је од светлих страница српске историје. Србија је пре тога, током 1990-их била економски исцрпљена западним санкцијама, а српски народ медијски сатанизован. Упркос свему, нисмо поклекли пред ултиматумом него смо бранили право на слободу, част и достојанство, као што су то чинили и наши преци.

Наши непријатељи су наставили са сатанизацијом српског народа, а преко компрадорске касте коју брижљиво негују у Србији настоје да и нама наметну свој наратив везан за НАТО агресију. Једна релативно мала али веома агресивна и добро умрежена група људи – полуинтелектуалци, како би рекао С. Јовановић – (углавном су то бивши комунисти или њихови биолошки потомци, који су „преко ноћи“ постали ватрени неолиберали, европејци и нато-лобисти), на јавној сцени Србије покушава да нас убеди како смо сами криви за НАТО „хуманитарну интервенцију“ јер нисмо прихватили споразум из Рамбујеа. Требало је да будемо реални и да прихватимо понуду моћника и тиме избегнемо узалудне људске жртве и страшна разарања. О каквој понуди се ради, довољно је подсетити само на један члан (члан 8 анекса Б) тог споразума: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а”.

Отпор НАТО агресији пружили смо због – одбране отаџбине, части и достојанства народа, што је наш дуг према прецима али и обавеза пред потомцима. Али  овај догађај, који је веома важан у нашој вишевековној бурној историји, означиће и тачку прелома и имати велике последице на односе у свету. После пада Берлинског зида наступила је ера униполарности у којој су САД биле  неоспорни хегемон у свету. Агресијом на нашу земљу, без одлуке Савета безбедности УН-а и кршећи међународно право, САД су желеле да покажу да могу да чине шта хоће на било ком делу земаљске кугле, те да потенцијалним ривалима (пре свега, Русији и Кини) демонстрирају где им је место у новом светском поретку. Подсетимо се да је током авионског лета у званичну посету САД, премијера Русије Јевгенија Примакова потпредседник САД телефоном обавестио да почиње бомбардовање наше земље. Пошто нису успела убеђивања Примакова да се од тога одустане, руски премијер је над Атлантиком одлучио да се његов авион врати за Москву. У Београду је НАТО пред поноћ 7. маја 1999. године бомбардовао Амбасаду НР Кине у којој су погинула 3 кинеска држављанина и више рањено. Управо је ова НАТО агресија отрежнујуће деловала на Русију и Кину, те је њихово војно (Русије) и економско (Кине) снажење допринело стварању мултиполарног света.

НАТО агресија из 1999. године додатно је учврстила наш културни образац, а сада исте оне земље које су ту агресију извршиле од Србије траже да се добровољно одрекне Косова и Метохије. Без обзира на јачину притисака којима је изложена, власт у Србији мора бити свесна да на то не може пристати (не само због себе самих него и због дуга према прецима али и обавезе пред потомцима) јер би српски народ то доживео као огромну националну неправду. Како у таквим ситуацијама реагује српски народ, могли смо да сазнамо и од Јована Цвијића кога сам претходно цитирао.

СЛУЧАЈ БиХ
У књизи Културна упоришта политике нарочито је занимљив део књиге: „Националне политичке културе и подељена друштва – студија случаја Босне и Херцеговине“. Аутори истичу да коегзистенција различитих вера и нација на одређеном политичком простору сама по себи  не мора да буду узрок непријатељства, не постоје расне разлике, линија социјално-класних разлика није пролазила између народа него кроз њих, не постоје ни језичке баријере које би отежавале комуникацију и сарадњу. Ипак, у легендарном босанском „богатству у разликама” уживали су путописци и туристи, док су локални народи, како би то психолози објаснили, патили од „нарцизма малих разлика”.

Средњовековна босанска држава дефинитивно пада у турско ропство 1463. године и тиме се завршава владавина српске династије Котроманић, која је владала средњовековном босанском државом од 1254. до 1463. године (дуже је била на престолу него династија Немањић у средњовековној Србији – (од 1166. до 1371. године). Стефан Томашевић Котроманић, последњи владар средњовековне босанске државе, је у утврђеном граду Кључу (1463)  пристао на преговоре о предаји под условом да му се дозволи слободно напуштање града. После договорa са султановим изаслаником предаје град и потписује наредбу заповедницима осталих утврђених градова да се предају. Изведен је пред султана Мехмеда Другог који га није хтео ни погледати, већ је одмах наредио да му се одруби глава.

За разлику од средњовековне српске државе Немањића, где је сачувана свест о њој и њеним владарима кроз цео период турског ропства (и држава поново створена почетком 19. века), свест о босанској држави и њеним владарима није постојала и не постоји. И данас и најмање образован Србин из Босне и Херцеговине зна када и где је пропала српска држава и који су њени средњовековни владари, а о средњевековној босанској држави и владари­ма мало шта или ништа не зна. Мало шта (углавном ништа) о томе зна и обра­зованији део било којег од припадника (српског, хрватског и бошњачког) народа дејтонске Босне и Херцеговине.

СЛЕПИ ПЕСНИК
Српска национална свест код босанскохерцеговачких Срба, дуготрајна и веома отпорна, заснивала се на свести о јединственом српском народу и сећању на моћ и сјај средњовековне немањићке државе, на страдања и патње за време турског ропства, и на спремности да се истраје и опстане ма колико било тешко, те да се бори за заједничку будућност са својим народом. Та свест је сачувана кроз све векове турског ропства. О томе сведочи и путопис (Кроз Босну и Херцеговину пешке током побуне августа и септембра 1875.) Артура Еванса (светски славни археолог – открио Минојску цивилизацију на Криту) који уочава да је српски народ, упркос свему, сачувао моћан и сјајан дух. Он у Усорском крају присуствује великом годишњем вашару – прослави, где се окупљају хришћани – римокатолици и православци (или Срби како се они поносно називају, наглашава путописац).

Вече пред ту прославу окупљају се сељаци и логорују у породичним групама. Чим је пала ноћ цео планински гребен осветљен је великом ватром, око које су се окупили сељаци, „а у средини тог кружног скупа засео је босански певач на неотесаном пању, и пошто је подесио своје гусле, започео је да излива једну од великих сага своје расе… (која) из генерације у генерацију одржава свете народне традиције. У данима робовања оне су биле поносито наслеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Српски дух је стално освежаван из непресушног извора епске поезије. Код српског народа, раздвојеног религијом, природним баријерама и људском пакошћу, ова је национална поезија одржавала народну свест и подсећала га на заједничко братство, бодрећи га да окрене своје духовне очи од садашње раздвојености ка заједничкој прошлости. Она тако храни народни полет сећањима на оно доба када је изгледало да ће један из реда њихових краљева уграбити палу круну Византије и наместити је на своје чело… Ја сам посматрао гомиле око слепог старца певача и сваки образ био је орошен сузама; речи су њих узбудиле, а не музика… а кад сам негде скоро око сунчева изласка пошао на одмор, певач је остао још и даље декламујући.“

Током 19. века, избијају сталне буне и устанци српског народа у Босни и Херцеговини за ослобођење и уједињење. Када су устаници ослободили велики део територије, на Видовдан 1876. године усвајају Проглас о уједињењу Босне и Херцеговине са Србијом и Црном Гором. Међутим, одлукама Берлинског конгреса (1878) велике силе су одлучиле да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину, па прво српско уједињење није остало запамћено у колективној свести народа.

Када је Аустроугарска извршила окупацију у Босни и Херцеговини је живело православно, муслиманско и католичко становништво. Национална свест је била изражена једино код православног српског народа. Познати хрватски историчар Вјекослав Клаић (Босна, Подаци о земљопису и повијести Босне и Херцеговине) у то време (1878) пише да се у Босни хрватско име „мало чује, јер је народна свијест у народу замрла“, а високи аустроугарски чиновник у Сарајеву, Аделберт Шек, је забележио: „Када се српском (православном) сељаку постави питање шта је, он самосвесно одговара: Србин, господине, а када се то исто питање постави католичком сељаку, он стидљиво одговара да је католик. Од једног босанског сељака никада нисам чуо да је Хрват.“

СТВАРАЊЕ БОСАНСКЕ НАЦИЈЕ
У напорима да угуши српску националну свест Аустроугарске власти почињу да раде на стварању и ширењу босанске националне идеологије, вештачким стварањем босанске нације и босанског језика. Она настоји да јој муслиманско становништво, код кога је слабо развијена национална свест, буде главни политички савезник у покушају изградње јединствене босанске нације. Прво се међу њима настоји афирмисати босанска национална идеологија – бошњаштво, да би се она после постепено ширила међу римокатолицима и на крају православцима. Упоредо са стварањем и ширењем босанске националне идеологије окупаторска власт се усредсређује на гушење српске националне свести, како би сузбила јаке покрете српског становништва за ослобађање од окупације и уједињење с матицом Србијом.

Аустроугарске власти покушавају на све начине да потисну српско име – за народ и језик који користе. Избегава се јасно национално опредељивање народа који живи на окупираној територији. За народ Босне и Херцеговине у почетку се користи назив наш народ, а Србе називају источно-православни или грчко-православни. Непосредно после окупације аустријске власти језик Босне и Херцеговине називају различито – најчешће земаљски или босански земаљски језик, да би се на крају одлучили за босански језик. Окупационе власти форсирају латинично писмо, а уместо ћирилице користе назив босанчица (све повеље и писма босанских средњовековних владара писани су ћирилицом, а и за време турског ропства у Босни и Херцеговини су и православци, католици и муслимани писали само ћирилицом). После окупације, аустроугарске власти мењају чак и име насеља Србац у Свињар.

Поред тога, систематски се ради на отежавању сарадње домаћих Срба са народом у суседним српским државама Србији и Црној Гори. Дуж границе се граде војни коридори који треба „да прекину стални контакт између становништва и изазову слабљење заједничких осећања блискости између сродних племена по крви и вери“. Плански се спроводи политика масовног досељавања странаца из Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Словачке, Пољске, Украјине и Италије на територије у којима живи компактно српско становништво, али и уз границу са Србијом и Црном Гором. Настају нова насеља (око 20 немачких сеоских колонија) као што су: Кенигсфелд и Виндхорст код Нове Тополе, Рудолфштал код Александровца, Вучијак и Нова Вес у прњаворској општини, Францјозефсфелд код Бијељине и друга. Због колонизације се мења етничка структура, пошто су међу досељеницима доминирали римокатолици и протестанти, али је било и бивших православних (унијата, односно грко-католика). Према првом званичном аустроугарском попису у Босни и Херцеговини из 1879. године, римокатолици су чинили 18 одсто, а према попису из 1910. године 23 одсто од укупног броја становника.

Окупационе власти су строго контролисале и често забрањивале штампу и књиге које стижу из Србије, са образложењем да заступају „штетне националне тенденције“ или због изражавања „великосрпских тенденција“, те „промовисања погубних националних тенденција“. Отежава се и одлазак младих на школовање у Србију и Русију пошто окупационе власти не признају дипломе и они не могу да се запосле у државној или јавној служби. Почетак интензивног рада на ширењу босанске националне идеологије обично се везује за покретање политичког листа Бошњак што су иницирале и финансирале окупационе власти. Ти покушаји власти су једнодушно одбијени од православног, али су и код католичког и муслиманског становништва наишли на хладан пријем. Ширење босанске националне идеологије једино прихвата релативно мала група муслимана око листа Бошњак.

У исто време, велики број муслимана, нарочито интелектуалаца (као што су: Осман Ђикић, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Авдо Карабеговић – Србин, Авдо Карабеговић Хасан­бегов, Дервиш-бег и Јусуф-бег Љубовић, Мехмед-бег и Риза-бег Капетановић, Адем Бркић, Омер-бег Сулејманпашић, Осман Мазхар-паша Ченгић, Авдо Сумбул, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, др Хамид Сврзо, Омер-ага Плава, Емин-ага Травничанин, др Мурат Сарић, Фехми-ефендија Шабић, Шефкет-ефендија Алићехајић, Сулејман-ефендија Фалаџић и многи други), преиспитује прошлост и сећа се српског порекла, те јавно исказује своја српска опредељења.

Велика заслуга за то што је знатан број муслимана (али и један број католика) јавно изражавао српско порекло и опредељење, сигурно припада Друштву Свети Сава које је основано 1886. године и које је рад заснивало на широко схваћеном појму Српства, по коме вера не мора бити основни предуслов припадности српској нацији. Друштво је радило под начелом: Брат је мио које вере био. Аустроугарске власти су упорно покушавале да то неутралишу тезом да Српства нема изван православља, коју су на суптилан начин стално пласирале. Нажалост, историјски догађаји који су наступили после Првог светског рата и стварање заједничке југословенске државе потиснули су идеју српства и у први план избацили југословенство, па су многи босанскохерцеговачки католици и муслимани српског определења своје српство утапали у југословенство.

Политика босанске националне идеологије усмерена је, пре свега, на промене у црквеној и просветној области. Код православног народа у Босни и Херцеговини, још из турског периода, наслеђена је институција црквених општина и црквено-школских одбора који су имали широка аутономна права по решавању питања цркве и школе (њихове изградње и издржавања, избора свештеника и учитеља, школских програма). Да би свештенство учинили лојалним нове окупационе власти га чине потпуно подређеним себи. Цар је именовао митрополите, а држава уводи и наплаћује од верника верску таксу из које плаћа свештенство. Држава онемогућава отварање народних српско-православних школа него отвара своје школе у којима се проводи политика босанске националне идеологије у којој нема места за српски језик, културу и историју.

ОТПОР ОКУПАТОРУ
Како се Аустроугарска власт учвршћавала у Босни и Херцеговини, тако је и растао притисак на ове институције, а Срби су у црквеним општинама и црвено-школским одборима видели једину преосталу могућност да на миран и легалан начин штите своја угрожена права и одлучују о својој судбини.  Када је тај притисак постао неиздржив представници српског народа крећу (1896) у организовану борбу за црквено-школску аутономију. Уместо властима у Сарајеву, обраћају се директно у Беч – заједничком министру финансија (у чијем ресору је била управа над Босном и Херцеговином), па и самом цару.

Ту борбу предводи шездесетак угледних Срба који су били на челу црквених општина из свих делова Босне и Херцеговине. Не могу их поколебати ни репресивне мере аустроугарске окупационе власти. Наши преци, са скромним формалним образовањем, у преговорима са елитним представницима моћне Аустроугарске монархије, показују невероватан дипломатски такт, умешност, одговорност, зрелост и одлучност и на крају успевају да дођу до Уредбе о црквено-просвјетној управи српских православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини коју ће цар Фрањо Јосип 31. јула 1905. године прогласити у форми закона. Овом уредбом изборили су се за право да народ сам уређује и управља црквено-просветним стварима – гради цркве и школе, бира и издржава свештенике и учитеље, усваја наставне програме са неопходним верско-националним садржајима и слично.

То је учврстило самопоуздање и јединство српског народа, те довело до одлучног и масовнијег отпора окупатору на разним пољима. Ристо Грђић (Борба за црквено-школску аутономију у Босни и Херцеговини) истиче како је ова борба била и велика школа. „Српски народ је издржавао своје школе, школовао своје ђаке, стварао своје самосталне новчане заводе, апстинирајући од свега што је долазило од туђинске власти. Све што је српско било, слило се у једно. Успех појединца био је успех општи.“ Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, које су Срби сами организовали и финансирали, од оснивања до почетка Првог светског рата (1902-1914, за 12 година) стипендирало је укупно 507 студената (од тога 59 муслимана и 34 католика) и 1.360 ученика средњих школа. У периоду аустроугарске окупације до оснивања Просвјете (1878-1902, за 24 године) гимназију је у Босни и Херцеговини завршило 188 ученика, од којих трећина странаца – деца аустроугарских чиновника, а само 24 Србина су завршили високе школе.

Међутим, борба за црквено-школску аутономију имаће и далекосежне последице. Политизовала је српске масе и развила политичку свест да се мора борити за своја права, без обзира колико им тренутне околности не иду на руку. На темељима ове борбе ће, после једног столећа, настати и Република Српска. Она је створена захваљујући јединству и одлучности српског народа у изузетно тешким међународним околностима када је српски народ (а поготово прекодрински Срби) у западном свету био сатанизован и када је дошло до директне војне интервенције НАТО снага, предвођених САД, на положаје војске Републике Српске.

Главни креатор и реализатор босанске националне идеологије, на прелому 19. и 20. века,  био је Бенјамин Калај, аустроугарски заједнички министар финансија (1882-1903) у чијем ресору се налзило и  управљање Босном и Херцеговином. У исто време за хрватског бана именован је гроф Карол Куен Хедервари који је, као и Калај, владао двадесет година. Историчар Владимир Ћоровић (Политичке прилике у Босни и Херцеговини и Историја Југославије) пише: „Калај и Куен поделили су улоге али им је циљ био исти; ослабити сваку идеју споразума између Срба и Хрвата… никад се код нас није очигледније и са више злурадости проводило оно архипознато начело: Завади па владај.“ За Куенова „времена сукоб између Срба и Хрвата почео се претварати у огорчену борбу и прелазити у мржњу… превласт над Србима и Хрватима могла се осигурати само тако ако они остану крвно завађени. Срби су сачињавали више од четвртине становништва на целом подручју Хрватске и Славоније.  Власти су српску мањину у Хрватској помагале са планом, исто као и хрватску мањину у Босни, да појачају противности између Срба и Хрвата и гуше једнодушне одлуке већине.“

Исто начело страни мешетари користиће и у временима која су уследила. То, нажалост, још траје. Босна и Херцеговина је и данас протекторат и о њеној судбини пресудно одлучују странци (од којих су, случајно или не, многи са простора бивше Аустроугарске) који уместо да доприносе смањењу „нарцизма малих разлика“ (између у суштини једног народа истог порекла и језика, те сличних нарави и обичаја), чине све да до тога не дође.

У предговору књиге Културна упоришта политике аутори истичу да је она писана за све оне који се баве политикологијом, било да је студирају, истражују или једноставно показују интересовање за проблеме политике. Пошто политика утиче на животе свакога од нас, без обзира да ли нас она интересује или не, свима топло препоручујем ову веома садржајну књигу писану једноставним језиком и у питкој форми, те је могу читати сви, а не само стручњаци.

Извор:
СТАНДАРД