У црном огледалу

Аутор: Миша Ђурковић

Оно што би и држава и друштво, али и технолошке компаније могле да раде јесте да почну са озбиљном едукацијом популације о огромним опасностима које ова технологија доноси

Током протеклих празника, једна од главних вести била је афера у којој су главне улоге имали двојица наших истакнутих спортиста. На твитер налогу појавиле су се њихове наге фотографије и видео-снимци. Поред њихових, освануле су сличне дегутантне фотографије још једног броја мушкараца. Ови снимци су се после тога појавили и на страницама бројних таблоида, портала…

Из онога што се по медијима касније видело, била је реч о уцени и када су ови актери одбили да плате, уцењивач их је казнио тако што је снимке пустио у јавност. Сазнали смо да су двојица фудбалских репрезентативаца исто тако дуго предмет уцена сличног типа и да су се наплаћали силног новца. Неки други хакер наводно има сличне снимке још једног броја познатих личности, али за сада неће да их пушта…

Један део ових снимака настао је тако што су сами актери снимали себе у полним радњама, а затим то слали својим партнерима или онима који су се тако представљали. Партнери се најчешће траже преко порно и еротских сајтова, али и преко „Фејсбука” и других друштвених мрежа. Током виртуелне еротске комуникације, која је све чешће двосмерна, и партнерка тражи од наручиоца да се снима, шаље слике или да укључи камеру. Но, све је више класичних навлачења или пецања, где партнер са друге стране често и не постоји, него користи слике које купи са интернета да би од наручиоца извукао његове компромитујуће снимке. Кад се такви снимци прибаве, после неког времена почиње изнуда. Ова секс-изнуда постаје све распострањенији бизнис, јер су технолошке могућности за њу данас доступне буквално свима.

Неким људима су крадени телефони у којима су чували такве слике, некима су бивши партнери после свађе и растанка намерно објављивали слике као вид освете. Реч је о нимало безазленој ствари, која не само да угрожава приватност појединаца, већ може да има озбиљне безбедносне последице и по друштво и по државу.

Током прве половине ове деценије емитовано је пет сезона британске серије „Црно огледало”, која се управо фокусира на могуће проблеме које узнапредовала технологија може да направи друштву будућности. Гледаоци су могли да виде запањујуће случајеве повезане са политичком манипулацијом, еугеником, понижавањем премијера, тоталитарном принудом лајковања, новим системима кажњавања итд. Трећа сезона је донела епизоду под називом „Заћути и плеши”, која обрађује управо случајеве изнуде. Непознати хакери убацују малвере у компјутере и телефоне обичних људи који посећују порнографске сајтове, четују са проституткама или раде друге компромитујуће ствари. Преко њих не само да скупљају компромитујући материјал, већ преко камера снимају све што ови људи раде. Затим им то пошаљу и почињу да их уцењују. У овом случају сценаристи су до краја радикализовали систем, у коме се од жртава не тражи новац већ се додатно увлаче у кривична дела, а све уз обећање да ће на тај начин обезбедити да хакер не шаље материјал њиховим рођацима и пријатељима. Главни јунаци се тако увлаче у пљачку банке, а затим и у приватну борбу на смрт коју хакери снимају дроном. На крају епизоде, после свих трагедија у које их је увукао, непознати хакер још и шаље снимке другима.

Ко је читао књигу или гледао филм „Сноуден” зна да највеће светске тајне службе одавно могу преко оваквих софтвера да прислушкују телефоне и да преко камера снимају све активности било кога ко држи лаптоп отворен, или селфи камеру усмерену ка себи. Но, у међувремену су такве могућности постале доступне и обичним појединцима, тако да смо данас купујући телефоне, таблете и лаптопове и улазећи у глобални свет комуникација добровољно решили да се у потпуности изложимо. Већина света, међутим, о томе нема појма и то постаје огроман проблем. Појам приватности убрзано постаје илузоран, иако би право на приватност морало да буде једно од основних људских и уставних права које имамо.

Својевремено сам чуо гласине бар за двојицу топ политичара из Србије, који су у то време били на челу странака, да су били жртве таквих обрада и изнуда. Дакле, на тај начин се директно може угрозити национална безбедност, сигурност података и друге врло осетљиве ствари. У мери у којој се могућности за ово шире, постаје јасно да су капацитети мањих држава да се са тим адекватно носе све слабији и да популација не може да рачуна на то да ће сваки случај бити адекватно обрађен, или свака жртва заштићена. Оно што би и држава и друштво, али и технолошке компаније могле да раде јесте да почну са озбиљном едукацијом популације о огромним опасностима које ова технологија доноси. На неки начин, разорна снага ове нове технологије по друштвене, породичне, пословне и друге односе већа је него снага атомске бомбе. Делови политичке, пословне, банкарске елите који се баве одлучивањем, али и потенцијални субјекти утицаја, морали би да буду премет посебне заштите и едукације од оваквих изазова. Није чудо што Кина, Турска и друге земље почињу да ограничавају слободу у свом интернет домену, а Русија почиње да прави свој паралелни затворени интернет систем.

Извор:
ПОЛИТИКА