Пријем нових држава у ЕУ није више тема ни у Бриселу ни у Београду

Примењивати искуства на нове догађаје није увек једноставно и лако посебно у савременом свету у коме су технолошке и друштвене промене тако интензивне да и мало „одсуство или кашњење“ има несагледиве последице. Као када смо се двоумили да купимо пејџер. Док смо се ми одлучили они су постали прошлост а сменили су их нови уређаји који су такође, веома брзо, уступили место нечем актуелнијем и „савременијем“.

Тако и данас, док смо се ми припремали за европску будућност а Европа смишљала све строжије услове за пријем и „проширење“ будимо се у свету у коме Европска унија постаје прошлост, наравно не због нас већ због тога што није нашла одговоре на сложена питања која су се пред њу поставила.

И тако док Србија са још неколико балканских државица чека у реду на укрцање, са друге стране главни играчи већ напуштају брод који се полако потапа или резервишу места у чамцима за спасавање.

А можда је састанак у Берлину био тренутак да се суочимо са чињеницом да чланство у Европској унији није ни њихов ни наш приоритет и да на потпуно новим основама редефинишемо међусобне односе. Једноставно питање европске будућности Србије у смислу „пуноправног чланства“ је ствар прошлости. Да је неко заиста желео да нас прими у Унију било би то, најкасније, једновремено са Хрватском. Са ауторитетом чланства у Унији и шаргарепом фондова ЕУ бриселска бирократија би свима диктирала услове које нико не би смео да одбије.

Данас је више него јасно да Унија Србији не жели и не може да пружи било шта што ми већ немамо нити да нам обећа нешто што ми сами нећемо бити у стању да остваримо. Од стране Француске већ је најављено да ће се Унија, неминовно, трансформисати у неколико „прстенова“ у коме ће њен центар и надаље остати „стара Европа“ са осовином Париз-Берлин. Други круг ће бити нордијске и значајне медитеранске земље док ће трећи круг „полуевропљана“ чинити земље бившег источног блока у коме ће државе бити само вазали „старе Европе“ са битно ограниченим правима на одлучивање и вођење сопствене економске и сваке друге политике.

Да се не лажемо, будућност Србије је управо у том трећем кругу колонизације и то тек након што прода све своје природне ресурсе, девалвира образовање на ниво занатлија а друштво атомизира, материјализује и обезбожи. Огромна већина грађана биће држана тек нешто изнад границе сиромаштва са перспективом да лако могу склизнути у стање беде.

Одговор на овакво стање је моментално покретање преговора о међусобни односима Србије са ЕУ. Не треба их љутити (јер су веома сујетни и осветољубиви) али треба ићи у сусрет њиховим жељама да се структура ЕУ „консолидује“ и то на тај начин да им нудимо најширу сарадњу и међусобну комуникацију без наше жеље и њихове обавезе да будемо „пуноправни“ чланови Уније. Србија са малим демографским потенцијалом и малим ресурсима уласком у шире заједнице попут ЕУ може само изгубити у трци са привредно и демографски надмоћнијим државама. Србија мора формулисати свеобухватну политику „политичке, економске, културне и војне независности“. Србија као претежно православна земља ни једног тренутка не сме прекинути блиске везе са Русијом као центром православне „цивилизације“. Са друге стране Србија као европска земља која разуме све предности демократског политичког устројства и тржишно орјентисане привреде базиране на приватној својини може тражити своје место у европском устројству без одрицања од основних друштвених вредности.

Управо избалансирано регулисање односа са целом ЕУ или са државама чланицама ЕУ појединачно кључна је за будућност Србије. Не пуко чланство којим се прихватају сви услови (а можемо само замислити какве би услове могла поставити, рецимо, Хрватска) већ управо уговор о одустајању од чланства у замену за партнерство. Партнерство које би морало да задржи визну либерализацију макар на досадашњем нивоу, слободу протока роба и људи у оба правца, помоћ у уређењу инфраструктуре али не и гомили бесмислених прописа који гуше ЕУ и чине је неконкурентном у односу на динамичне привреде истока. Можда би полазна тачка наше позиције требало да буде прагматични интерес да кинески инвеститор може у Србији градити производне или погоне за монтажу „високотехничке“ робе која би касније настављала пут ка Европи или Медитерану. Односи са ЕУ требали би да обезбеде да та роба може без превише папирологије прелазити границе по процедури сличној европској.

Србија је сатерана у ћошак. ЕУ као институција и већина држава чланица, отворено су стале на страну свих српских противника и непријатеља. Срби су разумели Немце који су подржали своје савезнике из оба светска рата али су тешко примили „издају“ од стране Француске за које смо били везани не само пословним везама већ и заветом дедова о „братству по оружју“. Никоме ништа (осим новца) не дугујемо, уместо да глумимо да покушавамо да испунимо услове за пуноправно чланство у ЕУ време је да се суочимо са чињеницом да пријем нових држава у ЕУ није више тема ни у Бриселу ни у Београду. Уместо јурњаве за условима време је да Србија одреди сопствене приоритете и почне да их реализује.

Србија има пуно разлога да путем уставних промена или закона регулише свој војни статус који не сме бити везан за чланство или блиске односе са  НАТО. Србија има пуно разлога да свој друштвени систем вредности веже за православни цивилизацијски круг и не чини уступке пред обезбоженом и материјализмом опседнутом Европом. Србија има пуно разлога да из историјских, културних, безбедносних и привредних разлога негује најбоље могуће односе са Руском Федерацијом.

Истовремено Србија има пуно разлога да негује што је могуће боље привредне односе са свим земљама биле оне у ЕУ или ван ове организације. Србија не треба да предузима мере које би отежале живот нашим грађанима који су из економских разлога запослени или живе у земљама ЕУ. По општој људској логици Србија не треба да ствара непријатеље али ни да их тражи тамо где их не може наћи. Пред нама су тешке године у којима ће на важна места у ЕУ доћи људи који су се школовали и формирали у време Ратова за југословенско наслеђе у којима су Срби, незабележеном медијском кампањом, приказани као негативци. Илузија је очекивати да ће та генерација изменити своје већ формиране предрасуде.

Дакле, време је за велике промене. Ко буде имао осећај за њих из ове опасне и рискантне игре можда изађе као победник. Ко предуго остане успаван на европском путу, можда се једноставно пробуди у ћорсокаку.

Извор:
СРПСКИ СТАВ