Влада у сенци схваћена озбиљно

По свој прилици делујући начин протеста против владајуће политичке касте у Србији ближи се свом крају. Оно што га је обележавало у његовом готово шестомесечном трајању – масовност, територијална дисперзија, дискретан однос са опозиционим странкама – губи не само на интензитету него и на смислу. Тзв. слободна зона у Пионирском парку са белим шатором у центру замисао је са слабим дометом и сада више делује као бела застава предаје.

Овом опадајућем процесу не може се наћи субјективна кривица. Пошто је власт чврста колико је штетна, сваки покушај њеног уздрмавања је вредан као што је и сваки неуспех оправдан. Неоправдано би било одустати, јер ма како ситуација изгледала безизлазном, ова генерација и политичара и грађана (народа) носи објективну одговорност за будућност Србије. Са овом влашћу будућности извесно нема, ако не рачунамо са колонијалним статусом Србије и још једним аутократом са неограниченим мандатом на власти.

После досадашњег искуства протеста, јасно је да је немогуће одржати његову дуготрајну масовност и одговарајући дневни (чак и недељни) интензитет. Такође, не би било продуктивно инсистирање на флуидном односу грађана и опозиционих политичара, који је испрва био симпатичан а потом се показао као нефункционалан. То што су грађани сумњичави према страначким вођама и што се ови (још) не усуђују да стану на чело протеста, не значи да идеју о здруженим снагама треба напустити. Оно што је сигурно, треба напустити досадашњи модус деловања и заменити га другим, ефикаснијим, имајући у виду основни циљ – обарање ове власти.

Као прво, треба се припремити (психолошки, пре свега) на „дуги политички марш“. Ако је то услов, онда је јасно да модус деловања мора бити убедљив не само у погледу циља него и у погледу средстава. На дужи рок то је заиста тешко, али не и немогуће.

Предлажем да у том погледу тестирамо идеју о влади у сенци, овде и сада.

Као прво, то је (shadow cabinet) политички механизам стабилних демократијa, пре свега оних вестминстерског типа. То је карактеристика ове политичке праксе и наш случај одудара од ње. Осим тога, за владу у сенци не везује се само њено демократско окружење, дакле њено слободно јавно деловање, већ и типски двопартијски систем и већински изборни подсистем. Србија је далеко од свега тога и идејно и политички. Али, то не би требало да спречи покушај који, како ћемо видети, има доста унутрашњих разлога.

Први разлог је потреба у Србији да опозиција манифестује и демократски и стручно-технички капацитет за будуће управљање земљом. Идеја о влади у сенци овде је последица чињенице да су политичке институције у Србији тотално заробљене од владајуће гарнитуре и да оне не служе уобичајеној опозиционој сврси. Зато се мора установити влада у сенци и зато она мора да буде политичка влада а не влада стручњака, како је део страначке опозиције окупљен око Савеза за Србију пре више месеци предложио (о томе у мом прилогу овде). Као таква, требало би да својим саставом изрази опозициони демократски спектар Србије. И, што може бити и најважније, страначки или нестраначки људи који би је сачињавали морали би да имају часну политичку и неспорну професионалну биографију.

У чему је смисао овакве паралелне владе? У томе да се грађанству покаже реални опозициони капацитет насупрот поступајуће Владе. То се најбоље може постићи сталним политичким и стручним опонирањем мерама и акцијама Владе, на свим подручјима њеног рада по ресорима и на континуирани начин.

Влада у сенци би, дакле, имала министре за све ресоре данашње владе, који би најмање једном недељно јавно иступали реакцијама на деловање и резултате званичне Владе. Она би заседала једном недељно и обавештавала јавност о својим погледима. Дневно би издавала саопштења о актуелним и практичним питањима. На одређеном месту у главном граду имала би отворена врата за грађанство у виду тематских расправа узајамног карактера. Могла би се успоставити и стална веза са грађанством широм земље у виду отворених наступа министара у сенци по темама из њихове области, и по пределима земље где су таква питања од специфичног значаја,

Ако би се овакав рад владе у сенци усталио, вероватно би дошло до мирног пробоја данашње медијске блокаде опозиције. Уредно и очекивано деловање на сваком важнијем државном питању, са јасним и аргументованим противставовима, било би велики изазов за професионалну етику бар јавног сервиса. Када је реч о активностима ван главног града, локални медији свакако би се пре него они са националном фреквенцијом одважили на слободно деловање.

Nota bene: било би нормално да поред адекватних министарских ресора влада у сенци установи и ресор (у виду министра) за Косово и Метохију. Надам се да ово не треба посебно објашњавати.

Пошто је реч о пројекту најмање средњорочног трајања – до првих фер избора, он би имао два важна ефекта како за опозиционе странке тако и за грађанство. Прво, странке би на овако организован начин заиста показале да ли су спремне и способне да земене ову власт другом, не само демократском него и практично дораслом владом. Друго, нема бољег начина да се бирачко тело, онако фрагментовано и скептично, увери у озбиљност опозиционих обећања и тако постепено опредељује.

Најзад, ако би овакво деловање опозиције на припреми свог потенцијалног бирачког тела извојевало фер изборе, па тиме и вероватну победу на њима, избори би могли да воде само ка привременој влади. Она би, политички гледано, морала да има концентрациони карактер, наравно без суделовања данашњих владиних странака. Њен задатак би био у санирању терена од најтежих последица напредњачких влада. Тек би први наредни избори, највероватније превремени, стабилизовали политичку сцену Србије са легитимном програмском владом једне странке или сродних политичких странака. Србија би дефинитивно, и овог пута неповратно, ушла у нормалне политичке воде.

Овај излет у будућност можда нема реално политичко тло. Биће да је реалније мњење које каже: ова власт је несменљива редовним, тј. мирним путем. Ако није реч о самоблокирајућем политичком фатализму, онда преостаје само примена насиља. Оно је, историјски гледано, понекад легитимно, али и као такво оно је најскупљи пут до неког правичног исхода. Идеја о влади у сенци, коју би за конкретан случај данашње Србије тек требало осмислити, води до истог циља (правичан исход), али мирним путем. Немакијавелистички речено: циљ је у самом средству.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ