Будо Симоновић: Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

категорија Подсећања / дана 12/05/2019 у 22:47 часова /

Оваj jединствени видео запис приказуjе спуштање спелеолога са потомцима жртава у бездану jаму Равни Долац у Ливањском пољу.

Само у ову jаму су хрватске усташе на Огњену Мариjу 1941. године живе побацали 218 жртава. Нако шест недjеља и три дана из jаме су живе извучене 13 жена и jедан мушкарац. Након 50 година потомци жртава есхумирали су кости побиjених, умили их, осунчали и похранили у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну.

На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава.

До сада наjкомплетниjи приказ о страдању Срба Ливањског поља 1941. године, урадио jе господин Будо Симоновић са своjом књигом „Огњена Мариjа Ливањска“

Сjећаjући се тога дана, Будо Симоновић каже:

«Оваj снимак jе заиста специфичан и направљен у специфичним условима, коначно, то jе jедино живо свjедочанство о вађењу костиjу из jаме на Динари, а колико знам нема много сличних са других jама и губилишта, не само у Ливну и околини.

Ја у принципу имам неку врсту фобиjе од jама и дубина (никад се, рецимо, ниjесам спустио у jедан моj бунар дубок свега тринаест метара), али jе тог дана постоjала нека посебна психоза, ваљда у превеликоj жељи да то видим и сачувам од заборава, да потврдим све оно што сам годину дана приjе тога истраживао.

Прошао jе сваки страх и jа сам се сам, на конопу спустио у jаму дубоку готово 50 метара. Прво jе 8. jуна у jаму сишао моj друг и колега новинар, иначе познати спелеолог и стручњак за jаме, Миро Куртовић. Он jе, иначе, прво рекао да jе jама дубока 20 до 25 метара, а онда смо измjерили и утврдили да до прве тачке неколико метара дубоких наслага трулог лишћа, костиjу и другог материjала има равно 43 метра, тачно онолико колико су казали преживjели!

Сjутрадан, 9. jуна 1991., када се вриjеме побољшало, а врело коjе jе претходног дана извирало у jами мало пресахло, у jаму jе први сишао спелеолог Ристо Савовић па за њим Владо Маљковић, син Милице Маљковић коjа jе преживjела пакао jаме Равни Долац, и онда jа.

Миро ми ниjе дао да носим камеру jер се плашио да jе не оштетим, већ ми jе посебно спустио.

У jами сам остао готово три сата и снимио све онако како jе нетакнуто стаjало педесет година. Жао ми jе само што ниjесам снимио jедну месингану спомен плочу са записом, коjу смо поставили на дну jаме и тренутак кад jе у jаму сишао Илиjа Ерцег и кад смо у jедном запећку пронашли кости његовог петогодишњег брата имењака, коjег jе маjка Галка, кад jоj jе издахнуо на рукама, ту „сахранила“ и склонила од камења и бомби коjе су усташе накнадно данима бацале на њих.

Но, да не ширим причу, jер jа кад се спомене Ливно и све што jе везано за Ливно, не знам гдjе jе краj, не умиjем да скратим jер jе то моjа опсесиjа већ 22 године.

Чини ми се да се с том причом и будим и заспивам.