Нови Дан младости

Без Вучића нема ни празника

• Девети мај има више смисла ако се обележи десетога маја с Вучићем, него деветога без Вучића
• Заправо, наши животи и наша садашњост уопште немају смисла без Вучића у њима.

Пише: Славко Живанов

Афористичар Витомир Теофиловић написао је да је “лаж да смо стигли до дна. Наше укопавање нико не може да заустави.” Велики проблем са овим исказом је у томе што заправо није реч само о афоризму. Ово је сурово тачан опис стања учинка садашње власти на нашу државу и наше друштво. Иако пропадамо интензивно и иреверзибилно, немогућно је предвидети колико ће све да траје, нити се јасно могу видети обриси ове катастрофе. Можемо само да је наслутимо. Истовремено, уредништво сатиричног портала “Њузнет” одавно се пожалило да оригиналне вести изгледају много бизарније него што су то њихове, обрађене вести “из огледала”. Све је више надреалних, бизарних примера наше садашњице који личе на сцене хорора и најгрђе кошмаре. Примера има толико да их је безброј. Од померања брда, гондоле, сахрањивања Београда, па све до померања датума војно-полицијске параде у част Дана победе над фашизмом.

Овај „тазе“ апсурд у којем је обележавање Дана победе одложено за један дан како би тој паради могао да присуствује и председник Србије, потпуно је обесмислио чак и празник. У Србији се, тим односом власти према грађанима, показало да је битније присуство Вучића неком скупу, него што је битан смисао истога скупа. Већ поменити Њузовци могли би да кажу да нисмо имали Дан победе, али смо имали Дан младости, или неки сличан измишљен рођендан Александра Вучића, који, као и онај раније, Титов, није баш падао на прави датум његовог рођења, али су се сви правили као да јесте. Јер, какво би то обележавање празника било да њему не присуствује Вучић.

Ако нема Вучића, нема ни празника. Дакле, девети мај има више смисла ако се обележи десетога маја с Вучићем, него деветога без Вучића. То јест, кад се боље размисли, наши животи и наша садашњост уопште немају смисла без Вучића у њима.

Једино, на овој војно-полицијској паради неће бити уприличена додела Штафете младости коју би неки припадник безбедности, наочит и утрениран, предао усхићеном председнику. Сигуран сам да би то председника орасположило и усрећило и вероватно би имао какву инјектирајућу и конструктивну идеју шта би с таквим поклоном. Али, док се и то не догоди мораће да се задовољава са свим оним драговољцима који ту штафету опонашају, на обострану радост и корист.

Грађанима ће дакле још једном бити прострта копрена која траба да засени разум и учини их кривцима за штеточинство, узурпацију и криминал од стране власти. Треба уприличити још један циркус који треба да прекрије болну чињеницу да се Вучић октроисао над Србијом и њеним грађанима, да је приграбио надлежности које нема, а онда оптужио народ да је одговоран и крив за то.

Ономад је бљувао ватру тврдећи да су Срби криви јер је његов предлог о разграничењу с Косовом пропао. Некако се подразумевало да је хтео и да каже да никакву одговорност, с тога, не сноси, а да је и кривица и одговорност на народу који није хтео да прихвати оно што народу није ни понуђено. Та фамозна платформа о разграничењу, не само да никада и нигде није јавно објашњена, не само да је није нико одобрио нити квалификовао као државну стратегију за било какаве разговоре, а некмоли преговоре, него нико, изгледа и не зна шта конкретно значи. Изгледа да је она била управо и само то – метафизичка платформа, имагинаријум који треба да понесе жиг пропале ствари да би се као такав пребацио народу на одговорност и кривицу. Покривалица и маневар за камуфлажу велеиздаје.

Да има бар мало памети у главама оних који оваквог председника подржавају запитали би се шта је то што треба подржати, или неподржати? А пре тога, на основу којих надлежности и легалитета узурпирајући председник отима право да било коме нуди део државне територије. Где то пише и чиме се доказује да председник државе има право да се одриче дела територије, државног суверенитета и интегритета. Односно, у чему почива логика да се за тај наум имају сматрати одговорнима народ тј. Срби?!

Преамбула Устава ексклузивно дефинише статус Косова и Метохије, а затим нешто даље у члану 8. Устав дефинише да је “Територија Републике Србије јединствена и недељива.” Кад је реч о улози председника Србије у овој ствари, у члану 114. Устава, утврђује се текст заклетве коју председник даје и у којој се каже: “Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део”.

Дакле, Устав не даје никоме могућност да тумачи чије је Косово и Метохија већ недвосмислено каже да је реч о делу Србије. У Закону о одбрани Републике Србије прописано је да се “Одбрана Републике Србије остварује ангажовањем расположивих људских и материјалних ресурса, а обезбеђује употребом Војске Србије и других снага одбране на заштити суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности.”И тако бисмо могли унедоглед. Устав и закони ове земље који су једини оквир у којем власт може да поступа и дела не познају председникову идеју разграничења, а још мање могућност да грађанин, како носилац суверенитета у Србији, буде одговоран због пропасти такве идеје.

Тако би требало да буде. А у пракси све изгледа наглавачке.

Војсци Србије је прво наметнуо Вулина, а затим јој одузео све суштинске уставне надлежности оставивши јој, широкогрудо, могућност, а вероватније је – директиву, да учествује у тзв. мировним операцијама широм планете. И да понекад, као ономад у Шапцу, учествује у отимању легалне локалне власти ако та власт није по укусу и вољи републичких органа.

Дакле, Војска је одавно сведена на скупу декоративну играчку властодржаца која јој треба због сликања и подгревања традиционалних националних и државотворних вибрација Срба. Краткорочно и анестетички, тек да бола нема док траје операција, а кад се све заврши и властодржац добије оно што је хтео, онда тај наивни народ оставља да се сам носи са боловима и проблемима након престанка деловања анестезије. У овом и много других случајева та анастезија јесте деловање медија. Кроз медије тече тај отров који лаковерни пију. Да нам је просечна плата 500 евра, да економија цвета. Да драстично опада незапосленост, а расту плате и пензије. Да нам расте популарност у свету, инвеститори хрле овамо, у амбијент експанзије грађанских права и слобода. А заправо је све супротно од тога.

Живимо у „матриксу“ и лажима, обманама и преварама. Од самог почетка је тако и до данас их је безброј. А многе су надреалне и апсурдне на очиглед. На пример подела карата за метро којега нема, или приказивање војних оруђа која још увек нисмо купили, али ћемо их (мајке ми, кажу) купити, сутра или мало сутра…

Живот и у сређенијим и уређеним друштвима обично је препун предрасуда. Свуда, па и код нас, многи историјски процеси и њихови актери прегрубо се поједностављују и етикетирају. Често такво пришивање смисла нема упориште у историјским истинама. Луј XIV је добар пример за то, јер га пречесто у црно-белом сликању и стереотипији неправедно оптужују за сијасет лоших и горих ствари. Постао је парадигма апсолутисте без премца и личност која није чинила ништа добро. Постао је оличење бахатости, самовоље и терора. Вучић заправо нема сличности са Лујем, али он данас најбоље персонификује репутацију овога францускога краља.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ