- Срби на окуп! - http://srbinaokup.info -

Крвава литија на Свету Тројицу

ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ЗЛОЧИНA NATO ВАРВАРА У ВАРВАРИНУ

Празнични дан, у недељу (30 маја 1999.), на Свету Тројицу, окупио је мноштво света у црквеној порти храма Успења Пресвете Богородице, а хиљаде људи тискало се око моста на Великој Морави или на њему. Као да су баш тај тренутак вребали пилоти НАТО-а да баце бомбе

Пише: Милош Миша Лазић

Свештеник Томислав Гајић је завирио у огледало, угледао свој лик и прекрстио се.

– Погледао сам смрти у очи – изговорио је тихо. – Била је у тај час свуда око мене, ошинула ме по лицу и мимоишла. А што ме не узе, само Бог зна.

Дуго се, вели, умивао над чесмом у црквеној порти не схватајући откуда толика крв. Тек доцније, по болу, докучио је да липти с његових образа и са чела.

Два дана после језивог злочина на варваринском мосту лице попа Томе изгледа страшније: препуно је дубоких бразготина, рана и подлива.

– Да је од гелера, не бисмо ми сад разговарали. Те ране је начинило људско месо што је летело око мене. Тако ми рекоше у амбуланти док су ми чистили повреде и видали убоје.

Сумњичаво врти главом над новинама у којима пише да је коначни мрачни биланс бомбардовања моста на Великој Морави код Варварина, на Духове, само једанаест мртвих и тридесетак повређених. Јер, у недељу, 30. Маја 1999. , у пола два по подне, на мосту је било много људи и чак три возила: комби и два аутомобила.

Сведок ужаса

– Град је био пун света – прича отац Томислав. – Ем пијачни дан, ем литија за Свету Tројицу. Не умем да проценим, али ако је у црквеној порти било двеста људи, онда је на улицама, ту, близу моста, било бар две хиљаде душа. Као мравињак. Овде смо били отац Љубисав Ковачевић, прота Миливоје Ћирић и ја. Прота Ћира је управо појао „Кољ славен“ кад је ударило…

Са протојерејем ставрофором Миливојем Ћирићем пошао је доле, ка мосту, да виде шта се то збило. Испред њих и пуно намерних да помогну, ако је помоћ коме потребна.

– Дођосмо до моста, а он већ срушен – прича поп Тома. – У води угледамо попречен црвени аутомобил. Гледамо, а не можемо да помогнемо: мост срушен с обе стране стуба. Само што сам се окренуо, удари и други пут. Памтим само звук, експлозију, шкрипу челика и врисак људи. Нисам се обезнанио, али то као да ми се избрисало из памћења.

Следеће чега се сећа било је обезглављено тело крај његових ногу. По мантији је препознао да је то прота Ћира. Крај њега је лежао Драгослав Терзић из Параћина, пао је преко бицикла који је гурао крај себе. Драги је био чувени певач црквеног хора, дошао у Варварин због празника и литије.

– Свуда мртви и рањени – уздише свештеник. – Жеља ми је да помогнем, а обневидео сам од крви. Беше то нека црвена копрена коју сам покушавао да отрем мантијом, ал не иде.

Беспомоћно је стајао ту, крај срушеног моста, међу мртвим и умирућим, немоћан да ишта учини. Нико од страха није смео да приђе и помогне унесрећенима.

– И мене вуче да бежим, само што немам куд. Не видим. Пипам око себе раскомадана тела, ужас ми се увукао под кожу.

Први убијени свештеник

Велелепни храм Успења пресвете Богородице је био оштећен од дивљачког немачког бомбардовања 1999.

Испод цркве Успења Пресвете Богородице која је времешнија од Америке, стеснило се старо варваринско гробље. Патином пресвучени споменици били су изломљени, унакажени гелерима бомби што су срушиле мост педесетак метара даље. Преко гроба и скршног споменика Милорада Прокића (1864-1937), старог варваринског трговца, леже искривљени и искидани челични комади пешачке стазе моста. Дуга је седам хвати: да се може измерити, сигурно је у њој бар две тоне.

– То сведочи о силини експлозије – простењао је отац Тома као да га притиска толики терет. – По гробљу смо скупљали делове тела изгинулих. Поп Љубисав Ковачевић је, нажалост, видео унакажена тела изгинулих у капели. Од тада нема мира, у душу му се увукла туга.

– То ми је најстрашније искуство у животу – каже поп Љуба. – А најгоре ми је било када сам угледао обезглављено тело прота-Ћире. Он је, Бог да му душу прости, био у пензији од 1996. године, али владика Сава му је продужио службу јер је започео градњу цркве у Доњем Катуну, с оне стране Мораве. За њим остадоше удова, две кћери и троје унучади. Он вам је први свештеник који је страдао у овом рату. Дај Боже да је и последњи, да је прота Ћира последња жртва овог безумља. Јер, искусили смо за ова два месеца сва зла овог света.


Безразложно убијени прота Миливоје Глишић

И он, такође, сумња да је живот на мосту и крај њега изгубило само једанаесторо људи. Слути да је нека тела Морава однела.

Мост препун људи

Мртвих и рањених било је с обе стране моста. И на њему. Одмах после злочина стигла су амбулантна кола и екипе лекара из Ћићевца, Параћина и Крушевца.

– Код нас је допремљен тридесет један повређени – каже примаријус др Зоран Бићанин, директор крушевачке Опште болнице. – Свима њима смо указали помоћ, а четрнаесторо задржали на болничком лечењу. Од тога броја петоро је на интензивној нези. То поподне смо урадили десет веома сложених и тешких операција. Повреде су страшне и вишеструке. Ипак, имали смо среће да нико од заиста тешко повређених није подлегао.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Бомбама на цивиле

Немачки авиони гађали мост два пута

Авиони НАТО бомбардовали су мост у Варварину 30. маја 1999. године на православни празник Свету Тројицу и пијачни дан, упркос томе што се у његовој близини налазило више од 1.000 цивила!

Тачно у 13.35 сати, авиони НАТО који су припадали немачкој војсци, бомбардовали су мост у Варварину у два наврата, а том приликом убили су 10 и ранили 30 цивила. У првом нападу мост је погођен са две ракете.


Немачки НАТО варвари су знали да убијају цивиле

Иако је мост већ био срушен, авиони НАТО су се, три до шест минута касније, вратили и извршили други напад испаливши још две ракете. Тела убијених била су раскомадана. Међу убијеним цивилима била је и шеснаестогдишња Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. Иако је ваздушни напад почињен усред бела дана, званичници НАТО су мост цинично назвали „легитимним војним циљем“ а жртве „колатералном штетом“.а

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Шеснаестогодишња Марина Јовановић је ученица Тринаесте београдске гимназије. С горким осмехом каже да је завршила први разред. („То – завршила – ставите под наводнике“). Има прелом десне потколенице, искидане мишиће леве бутине, пуно тело гелера. подеротине по лицу…

Дан после страдања одстрањен јој је један гелер из леђа, у близини кичме.

– Недељу дана раније дошла сам са мамом у Доњи Катун где имамо кућу – прича девојчица. – Склонили смо се ту од бомби које су падале на Бановом брду, по Макишу и складишту „Југопетрола“ у Радничкој улици. Прве ноћи нисам могла да заспим од тишине. У недељу сам се са још две другарице враћала с пијаце кући преко моста. Када смо зачуле звук авиона махинално смо потрчале ка десној обали, али узалуд. Само трен касније зачуо се страшан прасак и мост се, уз шкрипу, обрушио у Мораву. Биле смо у води до колена и грчевито се држале за ограду. Моја и Сањина мама су дошле с неким људима из села и успеле да нас извуку. Него, знате ли шта је са Сањом?


Талентована, млада и лепа Сања Миленковић, 15. годишња ученица је сурово убијена, као и многи други невини цивили

Сања Миленковић, Маринина најбоља другарица из Београда, иначе ученица Математичке гимназије, донета је у крушевачку Општу болницу мртва. А то њеним другарицама нико није казао: немају снаге да им распрше наде да ће поново бити заједно.

– Могу вам рећи исто што и она – каже Маријана Стојановић, вршњакиња и другарица мале Марине, ученица прве године Економске школе у Параћину, иначе из Доњег Катуна. – Памтим да је мост био препун људи који су се враћали с пијаце, а видела сам и неке пецароше на пешачкој стази. И три аутомобила.

Шта ће сељак без руке

Слободан Ивановић је сељак. Има педесет три године и живи у Варварину. Сада је на полуинтензивној нези хируршког одељења крушевачке болнице.

– Кад је рукнула прва, ја притрчим и дохватим једног рањеног да га вучем одатле – прича Слоба. – Онда ти то груну, пресече ме гелер по колену. Падох. Боли. Кад хтедох да се придигнем видим нема ми шаке. Око мене мртви и рањени, оном фали нога, оном глава, ужас један.

Гледа тужно у онај патрљак подлактице десне руке. Сузе му навиру на очи, гуши јецај.

– Бог зна како ћу без руке – уздахнуо је. – Да је барем лева, још и некако. Али, десна! И шта ће сељак без руке? Ништа. Да умре од глади у обиљу. Једино да ме син Иван одмени. Завршио је школе, ал’ остаде у кући.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Варварински мученици

На фрески осликаној под кровом величанствене Цркве успења Пресвете Богородице у Варваринуу су трајно упамћене невине жртве бомбардовања моста: Тола Апостоловић, Зоран Маринковић, Стојан Ристић, Миливоје Ћирић, Драгослав Терзић, Војкан Станковић, Ружица Симоновић, Ратобор Симоновић, Милан Савић и најмлађа међу њима, 15 годишња, Сања Миленковић.

Постали су анђели чувари, цркве и народа Темнића. Заувек.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

У кревету до Слобе лежи седамдесетогодишњи Божидар Димитријевић из Варварина. И он је сељак, земљорадник. И он је тешко повређен, такође. Масивни завоји му прекривају леву шаку, оно што је од ње остало.

– Лакше ми је него Слоби бар зато што ми оде лева – казује Божа с муком. – Ал’, мени су искидане обе ноге гелерима. Један улетео у раме, кажу да још не може да се вади. А болови страшни, неиздрживи. Боле ме и прсти које немам. Нисам гледао, а веле ми сестре да су ми ноге и спржене. Гелери беху усијани ко жеравица. Искидаше и спалише истовремено. Пострадах онолико, а бар да сам успео неком да помогнем. Нисам, и то ми је најжалије. Глава да ми оде улудо.

Причају обојица да су у мост удариле две бомбе (или два пројектила, не сналазе се баш најбоље у том ђавољем наоружању). У размаку од око пет минута. Други је због одјека зазвучао као да су два.

Ма, ја све мислим да су знали да ћемо сви појурити онамо да помажемо унесрећенима – размишља Божа наглас. – Попричекали су да нахрупнемо па испалили и други. Да нас сатру.

– А тим нашим мостом, да будем поштен, ни ваљани ауто није могао да прође а камоли тенк – додаје Слободан. – Што га натовци срушише, ни по јада, ал што побише онолики свет…

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Изнад правде

Кад је у јавност процурело да су у бомбардовању моста у Варварину (без стратешког значаја и с неразумном „колатералном штетом“) учествовали и немачки пилоти, група тамошњих интелектуалаца поднела је против њих кривичну тужбу суду јер су, мимо закона, први пут након Другог светског рата и капитулације учествовали у војној акцији ван територије своје земље.

Тужба је одбачена с прилично чудним образложењем. Наиме, суд је проценио да је НАТО „наднационална организација“, те да зато не подлеже правним прописима држава-чланица.


Спомен обележје настрадалим цивилима у сулудом нападу НАТО агресора, предвођених немачим авионима

А, да ли се у таквом образложењу крије и прави разлог постојања ове алијансе која се и иначе, и пре и после агресије на Србију и СР Југославију „прославила“ својим акцијама мимо одлука Савета безбедности УН, више је него очигледно.

И ником ништа…

Извор:
ИЗМЕЂУСНАИЈАВЕ