У Мионици формирана прва банка гена и семена старих сорти воћа и поврћа

Чувене српске јабуке колачаре, петроваче, крушке караманке, шљива ранка, кукуруз осмак, кромпир месечар… бројно воће, поврће и житарице којима су многе старије генерације отхрањене, иако одавно потиснуте новим, уноснијим сортама, ипак неће нестати! У Мионици, прва у Србији и на Балкану, формирана је локална банка гена и семена старих сорти воћа и поврћа, која је, веле стручњаци, можда последња прилика да богатство укуса природе буде остављено у аманет потомцима.

Основни циљ банке семена „Зрно“ у Мионици је очување аутохтоних сорти воћа и поврћа, битних за развој пољопривреде и безбедност хране. Уз сакупљање и складиштење семена и базу података, задатак је и размена биљног материјала, идентификација и карактеризација сорти, обука како да се гаје и буду сачуване.

– Без разноврсности нема ни селекције и настанка нових врста које ће бити отпорније, долази до губитка квалитета и укуса, те нарушавања аутентичности локалних специјалитета и јела – каже биолог Ивана Петровић, координатор банке семена. – Најважније је да локалне банке гена неће бити власништво ни државних институција, ни невладиних организација. То су пројекти локалних заједница који у свету опстају захваљујући енергији и љубави земљорадника. Формирали смо је прво у Мионици, али су грађани из свих крајева Србије добродошли, да што више регија оформе своје банке гена и семена.

Тако су у Мионици већ боравили гости из Ковина, који намеравају да зимницу праве искључиво од старих сорти воћа и поврћа. Локалне банке гена, иначе, увелико функционишу у Шпанији и Француској, а у свету по њиховој распрострањености Индија се нарочито истиче.

– Старе сорте биљака нестају вртоглавом брзином, сваке године један до два процента буду изгубљене неповратно – каже Ивана. – Само у прошлом веку, у свету је нестало чак 75 одсто старих сорти. У Србији, нажалост, ни немамо податке које смо изгубили сорте воћа, поврћа и житарица, које су изузетно значајне, јер су отпорне, могу да се гаје кад је суша, те у екстремним условима услед климатских промена. Ипак, срећом, нарочито у западној Србији, свако домаћинство има у дворишту сачувано бар једно стабло старе воћке…

У дворишту њене породице, у Паштрићу, код Мионице, вели, већ три века расте и рађа готово изумрла дивља крушка оскоруша, чији су плодови одлични за чај и џемове. У сеоским баштама безмало да више нема купуса голубана, кромпира месечара, лука ајме и влашца…

– Највише је угрожено поврће, јер су у питању једногодишње биљке и ако се семе не сачува, врло је вероватно да га догодине неће бити у баштама – упозорава Ивана. – Тако, веома укусни кромпир месечар дуго нисмо могли да пронађемо, тек претпрошле године откривен је у малом сеоском газдинству у околини Гуче. То је доказ да за само десетак година може да се нека сорта неповратно изгуби.

– Недавно је основана Национална банка гена у Батајници, али као научна институција, а не регистар сорти биљака, поврћа и житарица. Такав списак Србија нема, нити је икад имала… – каже Ивана.

– Намеравамо да оснујемо калемарску школу, да у пројекат укључимо младе који се интересују за органску производњу, јер су старе сорте за њу погодне. Ко год је пробао стару сорту јабука зна да је много укуснија, мириснија. Постоје сорте јабука само за колаче, печење у рерни, те оне које се свеже једу, има и оних врста које се могу дуго чувати преко зиме. Најпознатија је свакако колачара, најбоља за прављење колача, због већег садржаја киселина. Слаткача и шуматовка изузетно су отпорне сорте јабука. Петровача рађа лети, брзо пропада, али је веома укусна и мирисна. Ту су и крушке јагодњача, лубеничарка…

Сав прикупљени семенски материјал биће бесплатно доступан свим грађанима разменом. Ако неко, на пример, ове сезоне узме стотину семена одређене културе, догодине је у обавези да врати 150, да би се банка на тај начин ширила, што је у свету уобичајена пракса.

– Сваки регион имао би, наравно, карактеристичну сорту, тако Бела Паланка има чувену паприку вртку, коју су успешно сачували, чак је постала и туристички симбол тог краја – каже Ивана. – За ваљевски крај, типична је шљива, нарочито ранка и маџарка, које се, на срећу, још гаје. Иако постоје многе нове сорте шљива, које су преплавиле воћњаке, ранка је ипак непревазиђена, због високог процента шећера. Од ранке се добија врхунска ракија, по којој је западна Србија надалеко позната.

ДОКТОРИРАМ НА ПАРАДАЈЗУ

– Старе сорте су лепе и квалитетне, а првенствено отпорне на болести и спољне утицаје – каже Ивана. – Имају и еколошки значај, јер је мање прскања хемикалијама, старе сорте воћа и поврћа опстају у природи тако што одређене количине својих плодова деле са животињама, што са новим селекционисаним, није случај. У односу на онај из пластеника, парадајз који се гаји у башти много је сочнији и укуснији, јер да би се одбранио од штетних спољних утицаја синтетише антиоксидансе и друге материје. То му обогаћује укус. На парадајзу управо докторирам на Пољопривредном факултету у Београду.

Бранко ПУЗОВИЋ

Извор:
СРБИЈА ДАНАС