Бројни стручњаци који раде са популацијом деце и младих упозоравају на незадовољавајуће стање, указујући да је све више деце која су дезоријентисана и која веома лако прелазе границе између дозвољеног и недозвољеног. Иако су деца и млади хетерогена категорија, чини се да је у њој све више недовољно социјализованих младих, оних који нису имали одговарајуће „кућно васпитање”, било да спадају у категорију занемарених било да су у категорији размажених. Млади у обе категорије су недовољно социјализовани, понашају се на неприхватљиве начине, при чему сматрају да не постоји никакав проблем у њиховом понашању.
Када недовољно социјализовано дете дође у основну школу, школа нема на располагању педагошке механизме да га додатно социјализује. Када су у разреду два таква ученика, тада се у разреду развија таква групна динамика због које учитељи и наставници морају да се непрестано баве таквом децом, на штету остале деце. Сарадња школе са њиховим родитељима често не даје резултате. Они су или незаинтересовани или безусловно штите децу или су „немоћни” да промене свој однос према деци.
Куда воде забране
Они који размишљају шта сада треба учинити да наше друштво за двадесетак година буде боље, када садашња деца и млади одрасту, виде два главна проблема: повећање наталитета и повећања степена социјализованости младих људи. Најбољи одговор на оба проблема јесте јачање породице и јачање улоге и ауторитета родитеља. Свака држава, то јест људи који воде њене релевантне институције требало би не само да буду свесни важности ових проблема, него и да конкретним делима решавају ове проблеме.
Уместо да помажу породице и да јачају ауторитет родитеља, држава намераваним потезима иде у супротном правцу, „штитећи” децу од родитеља, претећи одузимањем и измештањем деце из родитељских породица, смањујући родитељски ауторитет. Такав пример је и најављено законско решење којим би се „педагошка пљуска по гузи” прогласила за насиље над децом и злостављање, и забранило родитељима „свако телесно кажњавање властитог детета”.
Колико је држава озбиљна у својој намери да заштити децу од њихових родитеља говори и сумњиво висок статистички податак да је у последњих пет година у Србији сваког дана у просеку троје деце измештено из својих породица или одузето од својих родитеља. Информације о овим поступцима нису доступне јавности. Нетранспарентност поступака се брани намером да се заштити дете и његова приватност. Информације о оним случајевима које су доспеле у јавност буде сумњу да није све тако како нам социјалне службе представљају.
Преглед обимне литературе може показати да не постоји ниједно методолошки исправно истраживање које је показало да повремено „разумно телесно кажњавање” у детињству изазива касније негативне последице код одраслих. Зато држава нема ни један разуман аргумент да забрани родитељима да у оним ретким ситуацијама када друге васпитне методе не дају резултат, пљусну дете по гузи. Једини аргументи који се нуде су идеолошки, проистекли из идеологије дечјих права.
Држава и родитељско право
Ова врста социјалног инжињеринга се често у медијима оправдава бесмисленим флоскулама: „Сваки, па и најблажи ударац је насиље”, „Ударац по гузи је знак родитељске немоћи”, „Насиље рађа насиље”, „Није у реду да јачи удари слабијег”, „Не учимо децу да се проблеми решавају насиљем”, итд. Иако ове тезе звуче прогресивно и делују логично, свака дубља анализа било које од ових теза указује на њену логичку и фактичку неодрживост.
Нису сва деца једнака, тако да је могуће подићи дете без иједне пљуске, али то се односи само на 30 одсто деце, док је осталих 70 одсто током свог васпитања морало добити по гузи. Три су ситуације у којима родитељима не остаје много избора осим да пљусну дете: када је дете мало и неразумно, а ситуација у коју улази опасна (никако не треба пљуснути дете у доби испод једне године живота); када је дете физички агресивно према другој деци, животињама и одраслима; и када дете одбија да прихвати било коју другу казну. Уколико се усвоји предложено законско решење, онда држава одузима родитељима право и моћ да ове ситуације разреше на начин који је добар за дете. Родитељи треба да схвате опасност који нам доноси предложено „прогресивно” законско решење и да дигну глас како би то спречили.
Извор: Политика
