НОВИ САВЕЗ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

• Над Блиским истоком се појављује нова политичко-економска звезда у виду алијансе неколико држава, које су за циљ поставиле доминацију у региону, али и да обуздају амбиције САД. Ради се о алијанси Турске, Катара и Ирана. Иако ју је Русија оценила као „невероватну“, она је заживела

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Алијанса Турске, Катара и Ирана заинтересовала је јордански портал „Гад“ који је анализирао нови савез у чланку „Турска, Иран и Катар: Тројни савез и руско оружје“, где се тврди да су официри три државе недавно боравили у Русији и разматрали куповину руског оружја, пре свега система противваздушне и противракетне одбране, како би заштитили регионалну геополитику од САД и Израела.

Катар и Турску су повезали економија и безбедност (Турска има војну базу у овој држави). Наиме, турске компаније су добиле тендере у овој земљи на више од 13 милијарди долара. Ради се о државним инфраструктурним пројектима, повезаним с припремама за фудбалско светско првенство које ће се одржати у Катару 2022. године.

Суштински савез Турске и Катара започет је 2017. године када су Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и друге блискоисточне државе увеле ваздушну, копнену и морску блокаду, али и уручиле ултиматум од десет захтева (између осталог и гашење ТВ „Ал Џазира“), што је Доху одвело у загрљај Турске и Ирана.

КВАРТЕТ И ОСА

Западни аналитичари, када тумаче блискоисточне политике, полазе од стереотипа да постоји сукоб на линији сунити–шиити. Међутим, блискоисточни аналитичари тврде да поље борбе иде између две групе држава, тзв. арапског квартета (Саудијске Арабије, УАЕ, Египта и Бахреина) и „осе“ Турска–Иран–Катар. Наведени савези различито виде будућност Блиског истока. Први спроводе политику САД и Израела, други јој се одупиру и сарађују с Русијом и Кином.

Важну улогу имају и жеље Турске, Ирана и Катара, који постају лидери у региону овим савезом, да успоставе потпуну контролу над циклусом производње и продаје енергената. Уколико савез опстане, државе попут Ирака, Сирије, Либана и Јордана аутоматски се потчињавају новом савезу. Седиште алијансе биће и Катару, који се после бојкота од стране Ријада и његових савезника окренуо развоју односа с Техераном и Анкаром.

Нова алијанса планирана је још 2017. године, да би 2018. дошло до операционализације одређених идеја, а ове је све то и формално прихваћено.

Крајем новембра 2018. три државе су у Техерану закључиле споразум о стварању „заједничке радне групе за сарадњу у сфери транзита робе између три државе“. То је била велика промена односа ове три регионалне државе, а потом се систем дограђивао. Лидери алијансе почели су да утврђују приоритете о питању сопствене безбедности, а грађена је и шема економске сарадње. Коначни услови за сарадњу три државе и реализацију заједничких циљева, посебно интеграције, усвојени су почетком марта 2019. године.

У овој фази кључну улогу је одиграо Иран, који је убедио Сиријце да подрже нову алијансу и нову конфигурацију Блиског истока, коју су пројектовале чланице алијансе. Према мишљењу блискоисточних аналитичара, „геостратешки и геоекономски циљеви алијансе су реални и оствариви“.

Прва фаза је јачање утицаја алијансе у региону, посебно у Сирији, Либану и Јордану, при чему је курдско питање било једно од тешко решивих. Међутим, после „издаје“ Курда од стране САД, ово питање се показало мање сложеним. Централну улогу у опредељењу три државе да започну сарадњу имале су америчке санкције, чије је увођење показало да Вашингтон у потпуности зависи од жеља Тел Авива, те да нема наде да у скорије време може бити другачије.

Средином марта ове године генералштабови Ирана, Сирије и Ирака анализирали су у Дамаску перспективе дугорочне стратешке и оперативне сарадње. Током преговора су се званично разматрала питања координације противтерористичких операција, отварање граница, и успостављање контроле Дамаска над свом сиријском територијом. Међутим, најважније питање је била нова регионална политика у вези с приближавањем краја рата у Сирији и Ираку.

Током последњих неколико година између Ирана, Сирије, Русије и Ирака остварена је одлична координација и солидарност која је довела до значајних победа у борби с тероризмом. Управо та победа консолидује суверенитет и прогрес у ослобађању осталих делова Сирије. У процес се укључила Турска, која је заједно с Ираном и са сагласношћу владе у Багдаду, спровела заједничку војну акцију средином марта 2019. на северу Ирака. Осим важних бомбардовања и ракетирања у акцији је учествовало око 600 турских и иранских специјалаца, који су спровели заједничку акцију против курдских „терористичких кампова“, а у последње време операције из ваздуха биле су преусмерене на све противнике у Сирији, Ираку, Турској и Ирану. Остварен успех охрабрио је Анкару и Техеран, те су 24. марта представници две владе најавили наставак заједничких акција против терориста.

СТРАТЕГИЈА НОВОГ НАФТОВОДА

Док Турска и Иран решавају питања безбедности, Катар решава економска питања, не само у своју корист. Приоритет је постао нафтовод и гасовод који иде из Катара у Средоземно море преко Ирана, Ирака, Сирије, а прави се крак и ка Турској. Ови нафтоводи и гасоводи замениће „сунитске нафтоводе и гасоводе“, планиране преко Саудијске Арабије, Ирака и Сирије, због чега је, у то време, Катар подржао антиирански џихад. Нови нафтовод и гасовод ићи ће обалом Средоземног мора, да би главне цеви избиле у сиријску луку Латакију. Овим цевима нафту и гас извозиће Катар и Иран. Гасовод и нафтовод ће пратити и далеководи за пренос електричне енергије и интегрисана транспортна инфраструктура. Нема сумње да ова стратешка инфраструктура говори о грандиозним стратешким циљевима Ирана и Турске.

Осим гасовода и нафтовода алијанса планира проширење пруга, због чега су покренули модернизацију постојећих и изградњу нових путних праваца. Мрежа пруга ће омогућити да кинески „Нови пут свиле“ досегне источне делове Средоземног мора и да избије на Црвено море. Према плановима три државе повезаће се пруге из Русије које иду ка Ирану, обале Средоземног мора и пруга Европа–Турска. Постојећа пружна мрежа Ирана ујединиће линију север–југ с пакистанском границом и на тај начин се повезати са западном Кином. И Пекинг и Москва једнако су заинтересовани за брзи завршетак ових пруга, због стратешког интереса за реализацију „Новог пута свиле“.

Упоредо за железничким превозом, планира се и развој путне мреже. Реализација ових планова учиниће Иран центром регионалне транспортне мреже, која ће омогућити приступ Кини у регион Блиског истока. Представници владе Кине изјављивали су да Иран сматрају „кључним ослонцем у региону“. Очигледно је, дакле, да кинеска подршка Ирану има централно место у заједничким стратегијама и економским плановима Кине.

Други циљ три државе је „обуздавање амбиција Саудијске Арабије“. Наиме, траљаво и неефикасно владање принца Бин Салмана уверило је лидере Турске, Ирана и Катара да се ова држава налази на ивици распада. Према мишљењу представника влада поменуте три државе, ако династија Ел Сауд ускоро не изгуби власт, бројни унутрашњи проблеми ће блокирати Саудијску Арабију да се активно супротставља новом блоку и њиховим савезницима.

Русија има одређене резерве према новој алијанси због учешћа Катара, који је подржавао џихадисте на Северном Кавказу, али и у Сирији и Ираку. Русија има и посебан однос према Курдима. Оба ова питања тек треба да се реше, а посредништво је преузео Техеран, јер је Русија главна „веза“ за приступ пројектима које развија Кина. Управо због ових питања и питања заштите руских интереса у контексту нове регионалне политике на Блиском истоку, средином марта руски министар одбране Сергеј Шојгу посетио је Сирију. После одласка Шојгуа из Сирије представници владе из Дамаска потврдили су да ће уважити руске интересе, што значи да ће, између осталог, САД и Израелу бити онемогућено учешће у новим пројектима.

Алијанса Турске, Ирана и Катара већ је ставила Вашингтону до знања да се не плаши негативне реакције САД. Катар је саопштио да ће, ако САД буду опструисале нову алијансу, као противмеру донети одлуку да се затвори огромна америчка војна база Ал Удеид у овој земљи. Катар ће такође „затворити очи“ када проиранске снаге нападну војнопоморску базу САД у Бахреину, а Турска, уколико САД „нападну“ алијансу, прети изласком из НАТО-а.

Процене блискоисточних аналитичара су да ће Вашингтон бити принуђен да прихвати нову реалност, иако ће се свим снагама и даље супротстављати Кини и Русији и њиховим напорима консолидације Блиског истока. Иако САД имају значајне војне снаге у Сирији, Ираку, Јордану и посебан однос са Саудијском Арабијом, утицај Вашингтона на арапском Блиском истоку се смањује. Због тога ће, процењују блискоисточни аналитичари, Вашингтон покушавати да разбије нову алијансу. Амерички „кец у рукаву“ у овом питању је Азербејџан.

Наиме, у Вашингтону су убеђени да ће Баку, ако га „довољно притисну“, пресећи важне транспортне артерије које пролазе кроз Азербејџан, како би нанели штету кинеском „Новом путу свиле“ и новој алијанси. Ако се амерички план оствари, то ће значити и нов, још снажнији отпор Американцима на Блиском истоку, што ће само допринети повећању утицаја Блискоисточне алијансе, јер је очигледно да Вашингтон не жели добро овом региону.

Извор:
БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА