Кратко житије блаженог схи-архиепископа Антонија Западно-Америчког (Медведева)

НОВИ СВЕТИТЕЉИ РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

ПОСЛЕДЊИ АРХИЈЕРЕЈ СТАРЕ АНТОНИЈЕВСКЕ ШКОЛЕ –

СХИ-AРХИЕПИСКОП ЗАПАДНО-АМЕРИЧКИ И САНФРАНЦИШКИ АНТОНИЈЕ (МЕДВЕДЕВ)

Поштовани читаоци, представљамо вам житије још једног великог јерарха Руске Заграничне Цркве, схи-архиепископа Антонија Медведева, за чију светост такође има наговештаја из Џорданвила, где се налазе његове мошти. Он је провео младост и духовно поникао у Србији, коју је целог живота волео, као и Србску цркву. Био је верно чадо митрополита Антонија Храповицког и старца Амвросија Миљковачког, као и вољени сабрат светог Јована Шангајског, нашег старца Тадеја и осталих духовних великана Заграничне Цркве из истог тог манастира Миљково, који су се тада подвизавали се у тој србској Оптини. Њиховим молитвама и нас грешне, Бог да помилује!

По воскресении Симону дал еси овец паству, за любве воздаяние,

яже о пастве попечения ища.

Темже и глаголал еси: аще любиши Мя, Петре,

паси агнцы Моя, паси овцы Моя.

Октоих. Утренняя стихира, глас 8-й

23. септембра 2000. године, у 92. години, упокојио се најстарији по узрасту архипастир Руске Православне Заграничне Цркве, високопреосвећени Антоније (Медведев), архиепископ Западно-Амерички и Санфранцишки. Владика Антоније је управљао Западно-Америчком епархијом током 32 године. Ни један православни архипастир у САД није био на катедри током тако дугог времена. Са смрћу архиепископа Антонија, прекинула се једна од последњих нити, која је повезивала дореволуционарну, царску, црквену Русију са живим предањем старог руског монаштва, са непосредним прејемством духа оснивача Заграничне Руске Православне Цркве.

Архиепископ Антоније је био последњи архијереј Руске Цркве, који је био рођен и васпитан у царској Русији, који је примио монаштво у раном узрасту, и лично је познавао великог аву – митрополита Антонија Храповицког. Као што је о њему рекао један јеромонах из Русије: „Са жаљењем сам сазнао за упокојење владике Антонија – доброг архипастира наше цркве, старе, антонијевске школе“. Други читалац часописа „Руски пастир“ је написао: „У лицу покојног владике изгубили смо не само сабрата у Христу, наставника и духовног вођу, већ и део старе Русије, коју нећемо вратити нити повратити у пређашњем облику. Благодарим Богу што је оставио старе, заиста праве Русе, архијереје“. Нас је тада напустило и вољено срце, које је волело Господа, Његову Цркву и Русију: владика Антоније принципијелно после одласка из Русије, скоро до своје кончине није прихватао друго држављанство (умро је као апатрид – човек без држављанства, прим.прев).

Архиепископ Антоније, у миру Артемије Сергејевич Медведев, родио се 1908. године у Вилнусу. Његов отац, васпитаник Петроградског универзитета, предавао је у Минску, био је директор гимназије у Ковну, а затим наставник у Харкову. Серхеј Иванович је био веома музикалан и често је певао на минским добротворним концертима. У Минску се упознао са будућом женом – својом ученицом Јекатерином Сњезкином. Венчали су се у Харкову. Младин отац је у 1906.-1907. био тадашњи Харковски војни генерал губернатор, и својом доступношћу и хуманошћу је задобио опште признање и популарност.

Јекатерина Медведева, Артемијева мајка, упокојила се у 24. години у Петрограду, после тешке и неуспешне операције, где је и била сахрањена.

Артемија је отац послао у школу у Голицино, близу Москве. После је учио у Полтавском кадетском корпусу. Често се, и са топлином, сећао свог корпуског вероучитеља – познатог црквеног писца, протојереја Сергеја Четверикова.

Артемије је имао 11 година кад је Бела армија била евакуисана из Таганрока у Јекатеринодар. На великопосној пастирској скупштини духовништва Западно-Америчке епархије 2000. године архиепископ Антоније је поделио своја сећања на први сусрет са великим авом –митрополитом Антонијем Храповицким. Током, евакуације Артемије се задесио у истом вагону са митрополитом Кијевским и Галицким. Питао је митрополита како се обавља монашки постриг. Очигледно је код њега већ у узрасту од 11 година постојала склоност ка монаштву. Митрополит Антоније је врло детаљно причао дечаку о том умилном чину, а Артемије га је послужио бомбонама. После је Артемије био на службама у Јекатеринодару и тамо је видео митрополита Антонија. Митрополит Антоније је препознао дечака у храму. Једном се Артемије са неким командантом нашао код митрополита Антонија у одајама. Владика је понудио Артемију да погледа митрополита Питирима (Окнова). Испало је да митрополит Антоније лежи мртав у суседној просторији. Током живота митрополит Антоније је много претрпео од митрополита Питирма, али, без обзира на то, митрополит Антоније га је касније примио у Јекатеринодару.

После великог одласка Руса из Русије, породица Медведевих је доспела у Србију, која их је примила. У Србији је Сергеј Иванович Медведев у почетку предавао у кадетском корпусу, а затим и латински језик у српској гимназији. Умро је у Југославији 1934.године.

Артемије Медведев је у Белој Цркви завршио Кримски кадетски корпус, а затим је уписао Шумарски факултет Загребачког универзитета. У кадетском корпусу, како се сећају они који су га познавали тада, Артемије је био познат по свом мирољубљу. Он није могао да легне да спава посвађан са неким, и било је случајева да је пред другим кадетима правио поклоне док му они не би опростили, иако су они били криви у поступку или непримереној речи. Артемије је имао учешће и у културном животу Београда. Једно време је радио као стилиста у опери. Његова омиљена опера је била опера Н.А.Римског-Корсакова „Град Китеж“, и он се касније често „хвалио“ да је у Београду познавао аутора те опере В.И.Бељског. Познавао је и И.К.Сурског – аутора књига, које су биле основа прослављања светог Јована Кронштадског.

У Београду се Артемије упознао са старијим ипођаконом митрополита Антонија – Борисом Критским, будућим чуваром Курско-Корене иконе Божије Мајке. Борис је прислуживао заједно са будућим архимандритом Спиридоном (Јефимовим; упокојио се у Калифорнији 1984. године). Борис је испричао Артемију о Миљковској обитељи Ваведења Пресвете Богородице, где је Артемије и приступио у 22. години. Артемијев отац није са одобравањем гледао на пут који је син изабрао.

Настојник обитељи, схиархимандрит Амвросије, поклонио је Артемију књигу митрополита Антонија „Догмат искупљења“. Артемије ју је са умилењем прочитао. Њега је нарочито дирнуло то што је митрополит Антоније посебно наглашавао речи молитве пред причест: „Но оне који се усрдно кају, Ти милошћу састрадавања…“.

Протојереј Всеволод Дробот се сећа како се 1945. године у Берлину први пут срео са јеромонахом Антонијем. После две године, отац Всеволод се упознао са два монаха Миљковског манастира, оцима Калистом и Зосимом. Отац Зосима му је испричао како је први пут будући јеромонах Антоније дошао у Миљковски манастир…

Игуман обитељи је наложио оцу Зосими да види да ли ће од Артемија Медведева бити добар монах. И прост човек, отац Зосима је послао младог интелектуалца Артемија на послушање у башту. После неколико сати игуман је замолио оца Зосиму да провери како се тамо Артемије подвизава. Отац Зосима је пошао у башту и њему је Артемије пришао за благослов. Отац Зосима је благословио Артемија, а њему су руке биле све у крви. Отац Зосима се вратио код игумана и на његово питање: „Како је тамо Артемије?“, одговорио је: „Од њега ће бити монах“.

1931. године, будући архиепископ Антоније је био пострижен у расофор са именом Алексије (у част преподобног Алексија, човека Божијег), а 1932.године у малу схиму са именом Антоније (у част преподобног Антонија Римљанина). 1934.године био је рукоположен у јерођакона, а 1938. у јеромонаха. У Миљкову је отац Антоније имао послушање псалмопојца, али је радио и на другим послушањима, у том смислу је напасао и свиње заједно са оцем Савом (Струве).

Касније је владика Антоније написао рад о свом духовном оцу, схиархимандриту Амвросију (Курганову) „Млади старац“ (види “Православни пут“ за 1952.г.). Схиархимандрит Амвросије је почео свој монашки пут у Оптини пустињи и носио је у себи дух те дивне обитељи и њених стараца. Архиепископ Антоније је овако писао о оцу Амвросију: „По рођењу је био пензенски, по васпитању – поповски, главно је: по изворима духовног живота Оптински, по духовним везама – са владиком Антонијем (Храповицким) и другима, према зову срца, по души и духу – прави руски монах“.

Схиархимандрит Амвросије Курганов

Рад архиепископа Антонија о схиархимандриту Амвросију је кључ за разумевање самог покојног владике Антонија. Нема сумње да за своје духовно формирање, своје монашке карактеристике, владика Антоније у потпуности дугује схиархимандриту Амвросију. Међу папирима архиепископа Антонија пронађен је извештај, који је написао о својим претходницима на Западно-Америчкој катедри. Кад је требало да напише нешто о себи самом, владика Антоније је написао следеће:

„О себи не морам да говорим ништа посебно. Пре свега, зато што сам духовни инвалид у поређењу са мојим претходницима светитељима; друго, немам времена. Само ћу рећи, да се тешим мишљу да сам примио монашки постриг у тој Миљковској Ваведењској обитељи на Морави, у Србији, у којој је први постриженик био владика Јован (Максимович) и коју је посећивао владика Тихон, тадашњи архимандрит“.

У тој изјави владика Антоније даје кратку карактеристику свог духовног оца, схиархимандрита Амвросија:

„У Русији је он после завршетка универзитета, у самом пламену револуције, био послушник чувене Оптине пустиње… А пострижен је био већ у Србији и затим се у Србији и трудио над оснивањем такве обитељи и таквог живота руских, а делом и српских монаха – тако да су ка њој похрлили они „који су је препознали“, као што су код себе кући похрлили ка чудесној Оптини пустињи. Оца Амвросија је срдачно волео велики ава митрополит Антоније“.

Схиархимандрит Амвросије је често причао Миљковској братији о Оптинским старцима, о томе да је свако од њих поседовао неки посебан дар: старац Макарије је био посебно богат смирењем – није постојало смиренијег човека од њега; старац Варсонофије је имао посебан дар исповести; старац Нектарије се одликовао дечијом простотом и тиме што га никада није бринуло оно што чује. Али је старац Амвросије, говорио је схиархимандрит Амвросије, имао највећи дар – дар љубави и због тога је био изнад свих.

Монаштво архиепископа Антонија је било светло, радосно. Његов старац је говорио својим ученицима да никада неће имати благослов Божији и срећу човек, који би бар једном оденуо подрасник послушника, а затим оставио монаштво због овог света – тако су учили у Оптини; а њему су старци, опраштајући се са њим, рекли: „Ако будеш монах – бићеш најсрећнији, а ако не будеш – бићеш најнесрећнији“.

Миљковачко братство 1926.год: Ваведење Пресвете Богородице – Св. Јован Шангајски на дан свог монашког пострига. У центру је митр. Кијевски Антоније (Храповицки), до њега је архим. Амвросије. 

Наравно да је много тога монах Антоније добијао великим радом, невероватним трудом и посебно смирењем. У „Отачнику“ је речено да је монах онај ко непрестано себе приморава. И архиепископ Антоније је до последњег свог издисаја остао монах, непрестано себе приморавајући на нешто. Он није знао реч „ја“ и „моје“ – све је код њега било Божије.

Схиархимандрит Амвросије се упокојио 1933. године. Владика Антоније је причао да га је опевао митрополит Антоније (Храповицки). Пошто је храм обитељи био мали, опевање је било под отвореним небом, а митрополит Антоније је служио седећи на столици. Кад су пренели тело оца Амвросија до гроба, онда су митрополита Антонија понели на столици.

Архиепископ Антоније је сачувао Јеванђеље, које му је као благослов оставио „блаженопочивши и приснопамјатни старац, духовни отац, свештеносхиархимандрит Амвросије, његовим ме молитвама помилуј и спаси, Господе. Амин“ (из натписа, написаног владикином руком у Јеванђељу). То јеванђеље су ставили архиепископу Антонију у гроб, и сахранили га са њим.

Најдирљивије и најупечатљивије опело, коме је архиепископ Антоније присуствовао, било је опело митрополита Антонија (Храповицког) 1936. године. Архиепископ Антоније се сетио да је српски патријарх Варнава, који је толико подсећао на патријарха Никона, инсистирао на томе да се опело митрополита Антонија изврши у београдском саборном храму. На опелу је јаку беседу изрекао митрополит Анастасије (Грибановски), а патријарх Варнава је грмео: „Кад је протерани српски митрополит Михаило дошао у Русију, први ко га је дочекао, био је јеромонах Антоније (Храповицки). Сада упокојеног у изгнању митрополита Антонија спроводимо у Саборну цркву, где је служио митрополит Михаило!“. На опелу су били присутни представници свим Помесних цркава. Митрополита Антонија нису возили, већ су га по патријарашки носили од Саборне у руску Свето-Тројичку цркву. Кад су његово тело изнели одатле, од студената је држао говор будући епископ Женевски Леонтије (Бартошевич).

Свештеномученик Варнава Росић

На путу за гробље је изашао србски синђел Макарије, будући епископ-мученик. Он је говорио о томе како се митрополит Антоније понашао према Србима – богословима, како су они долазили код њега да пију чај из самовара. На крају је узвикнуо: „Ти ниси само руски архијереј, ти си и српски архијереј!“. На гробљу се спремао да заупокојену јектенију и вечну памјат говори протођакон Алексиј Годјајев, али дочекавши тело митрополита Антонија, архиепископ Гермоген је одредио другачије. Ђакон Мајстренко, који дуго није служио, се истакао. Имао је леп глас и он је одржао вечнују памјат.

У Србији се јеромонах Антоније Медведев први пут срео са јеромонахом Јованом (Максимовичем), у то време предавачем Битољске богословије. После је владика Антоније увек са топлином и осећајем духовне блискости говорио о светитељу Јовану. Сетио се како је заједно са јеромонахом Јованом покушавао да уђе у Бели двор у Београду, где је лежало тело краља Југославије Александра, убијеног у Марсеју, кога је светитељ Јован веома поштовао.

После упокојења схиархимандрита Амвросија, јеромонаху Јовану је било поручено да сакупи материјал за његов животопис. Отац Јован је испитивао многе монахе и лица, који су познавали оца Амвросија о његовом животу, у том смислу и јеромонаха Антонија. Кад је Јован после хоротонисања за епископа Шангајског отпутовао за Кину, он је предао све те материјале о животопису о. Амвросија јеромонаху Антонију да би наставио и завршио то послушање. Касније су се епископ Антоније и архиепископ Јован сусрели тек у Сан Франциску и у Њујорку на Архијерејском Сабору, на којем је за првојерарха био изабран митрополит Филарет (Вознесенски).

Архиепископ Антоније је помињао и своје сусрете са „српским златоустом“ епископом Николајем Жичким (Велимировићем). Владика Николај је био први који је у писменом виду (у часопису „Мали мисионар“) посведочио о светости живота младог јеромонаха Јована (Максимовића), а такође је написао блаженом митрополиту Анастасију да би Руска Црква требала да пожури са прослављањем светог праведног Јована Кронштатског.

Оцу Антонију и јеромонаху Теофану је њихов старац, отац Амвросије, још на самртном одру рекао: „У случају проблема, идите код оца Виталија (Максименка-протојереја) он ради свето дело“. Отац Виталије је у Русији био архимандрит типографског братства у Почајеву. Јеромонах Антоније је читао о архиепископу Виталију, читао је његове позиве. Главна тема позива владике Виталија је била јединство Руске Цркве, јединство руског народа. У свом говору на именовању, владика Виталије је овако рекао: „Следећи наш дуг је да оставимо све друго, и да све своје снаге усмеримо на стварање мира у Цркви“.

Митр. Антоније Храповицки

Отац Виталије је био у Миљкову и у чину архимандрита, и у чину архијереја. Владика Антоније се сећао да је после његовог рукоположења у јерођакона његова прва архијерејска служба у Миљкову била са владиком Виталијем. Архиепископ Виталије, као и светитељ Јован, били су веома одани блаженому митрополиту Антонију (Храповицком). После упокојења архиепископа Антонија, у његовој келији, на аналоју је била пронађена књига архиепископа Виталија: “Мотиви мојег живота“ са натписом: „Драгом мом сабрату и самолитвенику, архимандриту Антонију“, са потписом.

У свом говору при наименовању, владика Антоније се сетио како је у његово срце ушао повик Девори, поновљен архиепископом Виталијем: „У племенима Рувимовим велика је неслога“, и позив владике Виталија на свакодневну молитву за помирење цркве и за спасење руског народа.

После смрти схиархимандрита Амвросија 1933. године, јеромонах Антоније је пошао код владике Виталија у обитељ преподобног Јова на Карпатима. Од тада је отпочела чврста веза са братством преподобног Јова Почајевског, која се наставила до његове смрти.

1941.године, при стварању Руског корпуса, јеромонах Антоније је постављен као војни свештеник у 1. пук, где је не само духовно хранио у тешким условима сталне борбне готовости редове пука, већ се и бринуо о месном православном становништву. У забелешци „Четири сусрета на позицијама“ наведена су сећања о томе како је јеромонах Антоније заједно са својим псалмопојцем (касније архимандритом Нектаријем у Јерусалиму) неочекивано доспео у 1. чету после њеног боја са црвеним партизанима неког Вука. Јеромонах Антоније је са псалмопојцем прешао пут од Лознице до престонице без било каквог обезбеђења, излажући свој живот смртној опасности. Партизани се нису много бавили својим непријатељима: било је случајева да су набијали свештеника на колац и пекли га на ватри. Јеромонах Антоније је сматрао да је његов дуг да буде међу војницима о којима се бринуо, да се помоли за убијене и утеши рањене. Аутор сећања такође наглашава да је јеромонах Антоније, добивши официрску плату и бон за храну, радо раздавао и једно и друго.

После завршетка рата, отац Антоније се у Женеви присајединио братству преподобног Јова и заједно са њима се преселио у Свето-Тројицки манастир у Џорданвилу, где је поново доспео под духовно старање архиепископа Виталија, који га је привукао ка мисионарском раду. Игуман, а затим архимандрит Антоније је отворио неколико нових парохија у местима где су се настањивале руске избеглице и бринуо се о већ постојећим парохијама (Владимирска гора, Лејквуд), а такође је радио и као привремени секретар парохија Западне Канаде.

Архиепископ Виталије Максименко

1956. године, архимандрит Антоније је био хиротонисан у епископа Мелбурнског, викара Аустралијске епархије. Владика Антоније се са умилењем сећао своје хиротоније: „Са захвалношћу чувам успомену и на то, да је у исто време, кад се у Њујорку 1956. вршила моја хиротонија са пет архипастира на челу са митрополитом Анастасијем, тада је у Сан Франциску владика Тихон заједно са владиком Јованом, како ми је о томе писао владика Јован, у исто време молитвено учествовао у тој хиротонији“. Писмо светитеља Јована о томе је висило над креветом архиепископа Антонија у његовој келији.

На путу за Аустралију на Мелбурнску катедру, владика Антоније је имао част да буде у Сан Франциску и да служи као епископ са приснопочившим архиепископима Тихоном (Тројицким) и Јованом, уопште не мислећи да ће постати њихов наследник.

После упокојења светитеља Јована, Шангајског и Санфранцишког чудотворца, на Западно-Америчку катедру је био постављен епископ Антоније. 1968.године је дошао у Сан Франциско и исте године је унапређен у чин архиепископа. Тада је у Западно Америчкој епархији било 16 парохија. Парохија саборног храма се још увек није опоравила од тешког периода изградње новог храма. Пре тога су 1960. године епархију поделили на две – Западно-Америчку и Јужно-Калифорнијску. Постојало је и неколико парохија које су се непосредно потчињавале првојерарху Руске Православне Цркве у Изгнанству. У епархији су биле две кадетске и две извиђачке организације. Са доласком архиепископа Антонија у Сан Франциско, почео је период излечења, период завођења мира и јединства.

Још је блажени митрополит Анастасије (Грибановски) говорио о главној, најсветлијој и свима познатој црти архиепископа Антонија, о његовој љубави: „Она умирује непријатеља и умекшава злобна и тврдокорна срца, утиче на њих, као уље, просуто у кипеће морске таласе“.

Приснопамјатни митрополит Анастасије није погрешио. За те 32 године, Западно-Америчка епархија је постала једна од најорганизованијих у расејању. У парохији катедралног храма је настало време мирне и дружељубљиве изградње. За време управе архиепископа Антонија, била је завршена изградња и фрескопис катедралног храма, био је освештан. Парохија је изградила нову салу са школским инвентаром. Број цркава у епархији је порастао на 35. При епархији је организован и „Очаг помоћи руском православном народу“, који се бавио слањем духовне литературе и хуманитарне помоћи потребитима у Русији; такође је било отворено неколико енглеско-говорећих мисија, болница за старе и прва православна гимназија по имену светитеља Јована, Шангајског и Санфранцишког чудотворца.

Ујединиле су се Јужно-Калифорнијска и Западно-Америчка епархија, објединила су се две кадетске, као и истраживачке организације. Колико молитава, колико љубави, трпљења, мудрости и кротости је било потребно од архиепископа Антонија, да би залечио ране, да би их објединио, а затим сачувао мир и јединство!

Руски писац Владимир Солоухин, описујући свој први сусрет са архиепископом Антонијем (Медведевим), написао је следеће: „Врата су се отворила (у одајама владике Антонија-Прим.прев.) и ја сам видео седокосог, седобрадог старца, раширених руку, као што би их отац раширио блудном сину“. Тако је владика Антоније примао све који су долазили код њега, и који су се обраћали њему. Он се бринуо не само за своуј саборну парохију, за своју епархију, већ и за сву Цркву, за све њене чланове. Игуманије јерусалимских обитељи могу да потврде о сталној и великој помоћи, коју је владика Антоније давао манастирима. После смрти архиепископа Антонија, ипођакон синодалног Знаменског сабора у Њујорку, Георгиј Владимирович Шатилов, изражавајући своје жаљење због упокојења владике Антонија, испричао нам је о томе како је архиепископ Антоније сваке недеље током две године слао њему у Вијетнам (за време рата) просфору.

Према сведочанству свих који су долазили у додир са архиепископом Антонијем, главна његова особина, која је привлачила, смекшавала, бодрила – била је његова љубав. При сусрету са архиепископом Антонијем, људи су осећали у њему светлост Христову, и та светлост је уносила у њихове животе топлоту, радост и наду. Владика је својом љубављу давао део себе, своју љубав, онима са којима се сусретао. Према речима светитеља Јована Златоуста „Љубав је глава, корен, извор и мајка свих блага, и без ње све остало не доноси никакву корист“. И све што би владика радио било је прожето љубављу или бар покушајем показивања љубави Христове. Због љубави владика је свим бићем знао да не смемо остављати душу човека, и због тога је сваком ко је долазио по сили и могућности давао пажњу и љубав. Памтио је сусрете са људима, сећао се њиховим несрећа и неприлика, болести и тешкоћа и молио се за њих.

Владика Антоније је разумео, осећао, да је људима око њега потребна нежност, што више нежности. Од древних отаца пустињака, владика Антоније је највише био налик на аву Пимена Великог. Дошли су код аве Пимена неки старци и питали га: „Ако видимо братију да дремају током службе, да ли можемо да их ћушнемо не би ли се пробудили?“ И шта је одговорио велики Пимен: „Ако видим брата да дрема, онда ћу ставити његову главу на своја колена и умирићу га“. Ево, оваквог духа је био и светитељ Антоније!

Регент катедралног сабора у Сан Франциску, Владимир Красовски, је испричао овај случај.   Учествовао је у осликавању храма и некако се дуго задржао у њему на мердевинама. Одједном ноћу, у храм уђе архиепископ Антоније и каже му: „Јадничку, уморан си и гладан. Силази доле!“ Регент је сишао и видео да владика у једној руци држи чајник са врелом водом (владика је чајник донео од куће – живео је близу храма, иза угла), а у другој – његов неодвојиви пратилац – црну актен ташну. Владика је из ташне извадио обарен кромпир и сипао је младом иконописцу чај. Уопште, нико од људи који су посећивали владику није отишао гладан. Можемо написати целу књигу о томе како и чиме је владика хранио људе. Кад су му долазили гости, он је сам трчао у кухињу, постављао сто, гостио људе.

У Сан Франциску је владика Антоније имао неколико „тајних духовника“ у монашком звању. Код њих се он исповедао и од њих је тражио духовни савет. То су били архимандрити Спиридон (Јефимов, бивши ипођакон митрополита Антонија Храповицког у Београду) и Митрофан (Мануилов – одани духовни син светитеља Јована).

Архиепископ Антоније није имао ни келејника, ни личног секретара, ни кувара. По правилу, осим најнеопходнијег, владика сам себи није ништа куповао. Није имао аутомобил, сам је путовао градским превозом, или га је возило духовенство или неки побожни парохијани. Владику до његове болести нико није видео без подрасника, и за све 32 године нико није остајао да ноћи код њега у стану. Обично је његов радни сто био претрпан књигама и папирима. Кад би покушали да му помогну и заведу ред, он је наређивао да се ништа не дира, иначе неће моћи ништа да нађе. Врло је мало о себи говорио, много више о сусретима са дивним људима; волео је да говори и о руској историји, о богослужењу и о руској књижевности. Памћење је владика имао невероватно. Памтио је бескрајан број поучних случајева захваљујући сусретима са дивним духовним људима. Можемо рећи да је владика Антоније био „ходајући отачник руског расејања“.

За њега није постојао „грађански календар“. Сваки дан је за њега био дан сећања светитеља тога дана, дан сећања на његове личне духовне наставнике, дан сећања на „гиганте духа“ Цркве Христове, дан сећања на историјске догађаје. Архиепископ Антоније је у дане сећања тих наставника и „гиганата“ или у дане њихових небеских покровитеља обично служио литургију и помен. Посебно је обележавао дане сећања на митрополита Антонија, Анастасија и Филарета, архиепископа Виталија (Максименка) и Тихона Западно-Америчког и Санфранцишког и схиархимандрита Амвросија.

Такође, владика није имао никакав временски распоред. Само се бринуо да ће закаснити, да неће стићи. Могао је да легне у 5 или 6 сати ујутру или да уопште не леже, посебно кад је било потребно пронаћи неко писмо или брзо нешто написати. Дешавало се да уђеш код њега у одаје у првој половини дана, а он спава, наслонивши главу на радни сто међу књигама и писмима.

Архиепископ Антоније је знао многе црквене богослужбене текстове напамет. Веома је удубљено читао Велики канон светог Андреја Критског (кога је знао скоро напамет) током прве седмице Великог поста и са посебним духовним расположењем га је завршавао тропаром: „Град Твой сохраняй, Богородительнице Пречистая, в Тебе бо сей верно царствуяй, в Тебе и утверждается, и Тобою побеждаяй, побеждает всякое искушение, и пленяет ратники, и проходит послушание“. „Град Твој сачувај Богородице Пречиста, јер се Тобом у њему царствује, Тобом се и утврђује, и Тобом се побеђује, побеђује свако искушење, и затварају плене борци и врши се послушање“.

На Ускрс је владика Антоније просто сијао, и то његово сијање, његова радост, његов светли и чисти лик буквално су „заражавали“ молитвенике – чак су и не баш црквени посетиоци са пасхалног богослужења излазили обновљени, радосни. Богомољци катедралног храма добро памте како је владика Антоније на Ускрс освештавао ускршња јаја тако да би на свако јаје, на сваки колач пала бар једна капљица свете воде.

Архиепископ Антоније је био чисто руски архијереј: носио је расе, скуфије, клобуке (камилавке са велом) и мантије искључиво руског кроја. Људи из Русије су често долазили у санфранцишки саборни храм да би видели „старог царског архијереја“. Владика није волео „грешке“ код свештенослужитеља, посебно током богослужења. За службу је имао одређене захтеве, а посебно се то тицало побожног односа ка светињама. На Крстовдан је доносио у храм крст са честицама Животворнога Крста Господњег (тај крст му је био поклонио схиархимандрит Амвросије Миљковски), и он није имао само посебну четку за чишћење тог крста пред Велико освећење воде, већ и сапун, намењен само за тај крст.

Без обзира на то што је владика Антоније био најстрожији монах (вршио је своје јутарње монашко правило у келији у старој избеделој и подераној мантији), волео је да буде међу својим духовништвом и паством. Једном је после неког венчања, током кога се владика Антоније молио за новобрачне у олтару, он са радошћу приметио колико су образне, колико су лепе и поетичне молитве те Тајне. Волео је певање за певницом. Током свеноћног бденија, кад је требало да се пева, владика би излазио из олтара за певницу, и својим вечно младим и пуним енергије гласом, певао би стихире и ирмосе. Својом љубављу ка богослужењу и учешћем у певању за певницом је одушевљавао омладину. Он је увек топло захваљивао појцима, посебно кад су певали стихире на „дати празник“, певали тропаре о блаженима или било шта валамским напевом, који је толико заволео у Миљкову. Такође смо запамтили, да му се од свих служби иконама Божије Мајке највише свидела, са химнографске тачке гледишта, служба Смоленској икони Божије Мајке.

Можемо рећи о владици Антонију оно што је он рекао за схиархимандрита Амвросија: „Црквена молитва, богослужење по типику, црквено појање по типику – то је било његово омиљено дело… Учествовати у богослужењу, макар и у улози простог црквењака, који пали фитиље кандила, представљало је истинску насладу за покојног старца…“

1998. Праздновање 50-то годишњице Џорданвилске семинарије. Архиепископ Сиракушки и Тројицки Лавр и приснопамјатни архиепископ Западно-Амерички и Санфранцишки Антоније (Медведев+ 2000 г.) (фото сајта РПЦЗ)

Посебно треба да кажемо о поштовању Мајке Божије од стране архиепископа Антонија. Миљковска обитељ је била посвећена, као и Оптина пустиња, Ваведењу у храм Пресвете Богородице. Миљковску обитељ је неколико пута посећивала Одигитрија руског расејања – Курско-Коренаја чудотворна икона Божије Мајке, и архиепископ Антоније се добро сећао тих посета и како се за њих спремао његов старац, отац Амвросије. У Мелбурну је саборни храм архиепископа Антонија био саграђен у част Покрова Пресвете Богородице, а у Сан Франциску у част иконе Божије Мајке „Свих жалосних Радост“.

Кад је Курско-Корена икона посећивала Западно-Америчку епархију, није било краја бригама владике Антонија. Он је о томе говорио са амвона, припремао је распоред посете парохијама, бринуо се о томе где ће стајати икона и како ће је дочекати. Кад ју је он дочекивао, он није дочекивао историјску икону, већ саму Пречисту. Дочеци Курско-Корене иконе у Сан Франциску су били незаборавни. Архиепископ Антоније је са духовништвом ишао на аеродром, дочекивао икону, чинио земне поклоне, клањао се Њој и затим је носио икону у Свето-Тихоновски храм („парохију“ светитеља Јована) и тамо је одмах служио молебан.

„Званични“ дочек се вршио у саборном храму увече, уз велики број молитвеника. Износили су на паперту храма барјаке; духовништво и верници су стајали са свећама, а владика је сабрано чекао аутомобил са иконом. Кад би стигао аутомобил са иконом, владика би журио, чинио земни поклон, узимао икону у руке, и држећи је високо, уносио у храм уз певање тропара „Јако необориму стену…“ Икону је уносио кроз царска врата у олтар, затим је износио на амвон и све осењивао. Његово лице се мењало, светлело, била је то неисказана радост. Акатист Мајци Божијој, владика Антоније је знао напамет. Врло често би узимао Курско-Корену икону код себе преко ноћи, да би могао у осами да се помоли пред њом.

У односу на богослужбени Устав архиепископ Антоније је био строг, али није припадао реду „звоцала“ – за њега је богослужење било нешто живо, динамично, а не опсесивно. Што више човек познаје и воли богослужење, тим више оно за њега оживљава и постаје смисленије. Владика Антоније је прекрасно осећао „пулс“ службе, знао је принципе који су стајали за њеном архитектоником, удубљивао се у пустиње, шуме, обитељи, где се наш богослужбени чин градио, и служба, коју је служио владика Антоније, је оживљавала, њен дух се у целој својој пуноћи предавао онима који се моле, осећала се радост, благодат и реално присуство на помињаном и поново учињеном догађају.

Истинско стваралаштво није неред и анархија, већ пројава Богом датог талента у одређеним границама. У том плану можемо да кажемо, да је архиепископ Антоније прилазио богослужењу на стваралачки начин. Дејствујући у дозвољеним границама по уставу (типику), он је наглашавао одређене моменте, дубоко размишљајући о поретку богослужења, сједињавао је разне поменуте празнике светих, на молебанима је „у ходу“ смишљао посебна мољења, неопходна у том одређеном тренутку и за одређену потребу. Што се тиче тешких питања око типика, владика Антоније се трудио да их објасни. Ја сам недавно поново читао Устав московског Успенског сабора и храма Христа Спаситеља и обратио сам пажњу да у односу посебних богослужења (чинова мољења, умивања ногу, Торжества Православља) у саборном храму у Сан Франциску поштују управо типик ова два саборна храма. Такође сам се упознао са богослужбеним указима за 2000. годину и нашао сам да у свим тим отежавајућим случајевима у односу на Устав ти укази „потврђују“ практику и мишљење архиепископа Антонија.

Владика Антоније је веома волео омладину и децу. Једном годишње би у својим архијерејским одајама организовао пријеме за омладину поводом Божића и Ускрса. Уопште је волео да прима госте, и као отац и као Рус. За те пријеме се спремао, бринуо, да би сви знали за пријем, да би било обилно послужење, да би спремио нешто, нешто поделио. На пријемима је волео да се присети нечега, а такође је често и читао нешто. За Ускрс је волео да чита Пасхалну посланицу митрополита Антонија (Храповицког). На тим владичиним пријемима, постала је традиција да се објављују предстојеће свадбе. Како се владика Антоније радовао због омладине, а посебно кад би руски младић и руска девојка одлучили да се венчају и оснују породицу! Јер се гради још једна домаћа црква и владика је, без обзира на то што је био строг монах, свим својим срцем делио радост младих.

Од 1978. године архиепископ Западно-Амерички и Санфранцишки Антоније (Медведев) је постао члан Архијерејског Синода РПЗЦ, учествовао је у припреми Архијерејских сабора. Још будући игуманом и архимандритом, он је припремао и редиговао типик са богослужбеним цртицама – као додатак Тројицком календару. Прекрасни познавалац црквеног устава и богослужења, владика Антоније је по овлашћењу Архијерејског Синода писао богослужбене текстове за службе преподобном Герману Аљаском и праведном Јовану Кронштатском (заједно са светитељем Јованом Шангајским), молитве Свим светима у Руској земљи просијавшим и блаженој Ксенији Петероградској. Архиепископ Антоније је написао и службу светим Новомученицима и исповедницима Руским.

У црквену историју архиепископ Антоније ће такође ући као главни иницијатор прослављања великог светитеља ХХ века – Јована, Шангајског и Санфранцишког чудотворца. Владика Антоније се нашао на челу групе која је отворила гробницу светитеља Јована 1993. године, такође је извршио све припремне послове за прослављање, у том смислу и састављање већег дела саме службе светитељу Јовану. Архиепископ Антоније је ушао у све детаље саме службе прослављања светитеља Јована. На пример, на прослављању у Сан Франциску, на малом входу током Божанствене литургије, мошти светитеља Јована су биле унете у олтар и постављене на горњем месту. Овај део службе владика Антоније је позајмио из описа прослављења светитеља Тихона Задонског, које се догодило 13. августа 1861. године: мошти светитеља Тихона су тада биле унете у олтар и стављене на горњем месту; четири архијереја, у том слислу и светитељ Теофан (будући Затворник) су стајали са обе стране светих моштију као саслужујући.

Крајем 1999. године здравље архиепископа Антонија је почело да се погоршава. Не штедећи себе ради Цркве и пастве, владика је обратио пажњу на своју слабост тек када је почео да се креће и чита са великом тешкоћом. Архијерејски Синод је од 1. јануара 2000. године дао одмор архиепископу Антонију ради лечења, а привремено управљање Западно-Америчком епархијом је било пренето на викарног архијереја, епископа Сијетлског Кирила (Дмитријева). Зашто владика Антоније није замолио Синод да га ослободи од управљања епархијом, већ је само молио да му дају одмор до Сабора? Мисли се да, пошто је владика Антоније био истински монах, он је схватао своје служење на Западно-Америчкој катедри као монашко послушање. То послушање му је дао Архијерејски Сабор, и само Архијерејски Сабор (а не Синод) могао је да га ослободи тог послушања. Ево, зашто је, у ствари, архиепископ Антоније тако очекивао Архијерејски Сабор, који се требао одржати у октобру 2000. године.

Миљковачка браћа – Архиепископи Јован Шангајски и Антоније Санфранцискански, који га је наследио на тој катедри.

Требало би да кажемо неколико речи о томе како је дубоко црквен био архиепископ Антоније. Сво његово схватање је било црквено, и он није могао ни да мисли другачије осим црквено. Кад су настали проблеми и тешка питања како пастирског, тако и општецрквеног карактера, он се ослањао не на свој ум, не на своје сопствене мисли, већ на искуство Цркве, чија Глава је Сам Христос. Он је прелиставао старе протоколе Архијерејских Сабора, прегледао је књигу Правила Цркве са тумачењем, читао је житија светих и усрдно се молио. Такође је размишљао како би у датом случају поступили његови духовни наставници, они јерарси које је поштовао. Реално је осећао да га подржава благодатно и славно наслеђе Руске Православне Заграничне Цркве са њеним вођама: митрополитом Антонијем (Храповицким) – стеном архипастирске љубави и богословља и Анастасијем (Грибановским) – трпељиво мудрим архипастиром; он је осећао да су њихови погледи устремљени на нас, а то обавезује. И пошто је владика Антоније био истог духа са њима, нема сумње, да су одлуке које је он доносио биле оне које би донели и сами његови наставници.

Архиепископ Антоније је сматрао да главна питања морају да решавају архијереји којима је дата благодат да „владају“. Његов духовни отац, схиархимандрит Амвросије Миљковски, га је учио да треба поштовати чин епископа, да је епископ „носилац пуне благодати“. Владика је сматрао да се садржај седница Синода и Сабора мора држати у тајни, како се то ради у Српској Православној Цркви. Архиепископ Антоније је говорио да су много штете Заграничној Руској Православној Цркви донели такозвани „Бостонци“ – култ под вођством „архимандрита“ Пантелејмона (Метропулоса), лишеног чина. Они су се стално супростављели архијерејима и износили своје захтеве и услове, посебно по питању еклисиологије, уместо да по православном поретку иду за архијерејом. Владика Антоније је одмах „разобличио“ њихову „ревност не по разуму“. Њему је био близак „царски пут“ и умереност, о којима је тако много писао његов постриженик, јеромонах Серафим (Роуз).

Стајање владике Антонија у црквеној правди се увек „растваривало“ његовом пастирском љубављу и бригом о људским душама. Током 20 година служења са владиком Антонијем, ни једном нисам чуо из његових уста реч „неблагодатни“. Са друге стране, архиепископ Антоније није одобравао ни „лево крило“, са његовим дисидентским духом, који је покушавао да дрско и самовољно „задобије“ архијереје. Иако архијереји имају од Бога власт да решавају важна црквена питања, владика Антоније се често обраћао свом духовенству, делећи са њим и слушајући његово мишљење поводом многих питања. На тај начин се вршила права црквена изградња у духу саборности. У својој Божићној посланици 1969. године, владика Антоније је нагласио да су „епископ, клир и мирјани заједно, а не одвојени, да је то живот епархије, који није одвојен од живота свог тела црквеног, чија је Глава Христос Спаситељ“.

Архиепископ Антоније је волео свој клир. Он није тражио формално потчињавање, већ је желео срца својих саслужитеља. На дан своје хиротоније, владика Антоније се молио да му се дарује дар састрадатељне љубави ка својем будућем клиру и пастви да би „срца клира и пастве били даровани, али даровани да би их привео ка Христу Пастиреначалнику“. У односу управљања епархијом он се држао „програма“ светитеља Теофана Затворника: „Растварај строгост кротошћу, труди се да љубављу заслужиш љубав и бој се да не постанеш страшило за друге. Истинској доброти није страна строга реч, али она у његовим устима никада нема горчину обличавања и укора.“

Владика Антоније је поседовао невероватно смирење. У било каквим тешкоћама, он је пре свега кривио самог себе. Било је случајева, кад је у руској гимназији у Сан Франциску чинио земне поклоне пред децом и молио их за опроштај због тога што је био сувише захтеван или неправедан. Владика Антоније је поседовао дар, управо дар, да опрашта и да се каје, и то је увек долазило из дубине његовог срца. Његово опште правило у међусобним односима, како са појединачним лицима, тако и са другим Православним црквама је било овакво: бити строг према себи и снисходљив према другима. Он је такође сматрао да када настају проблеми и потешкоће, старији сносе одговорност за то. Ових правила се придржавао цео свој живот. Он је, слично Амвросију Оптинском и Амвросију Миљковском, сматрао да је „строгоћа начелника увек знак његове несавршености“ и умео је да „шалећи се и волећи, укори, обличи, тако полагано, благо…“

Лица, која су имала додира са архиепископом Антонијем, су више пута примећивала силу његове молитве. Приобегавао је молитви постојано и често. Та молитва се посебно осећала током богослужења, кад би се владика Антоније подизао са земље и „горје имел сердце“. Али он се није молио само током службе. Постоје многобројни докази да су се људи обраћали архиепископу Антонију са својим личним, породичним, па и црквеним проблемима и молили га да се помоли за њих – и њихове молбе нису биле одбијене, и најчешће би се некако тихо, проблеми решавали, и постајало би јасно како даље живети, како даље поступити. О сталној молитви владике Антонија је сведочио протођакон Алексиј Котар. Он се сећао како је он неколико пута, чак и пре болести и током владикине болести, долазећи код њега у архијерејске одаје да би му помогао да се спреми за пут у болницу ради добијања ињекције, затицао владику како спава, али су у сну владикина уста понављала Исусову молитву.

У новембру 1999. године, на амерички Празник захвалности, архиепископ Антоније је био код једног свог свештеника на вечери. Био је у веома добром расположењу и много је причао о својим сусретима са различитим људима. Неко од присутних га је питао о томе какве духовне савете су му давали његови духовни наставници. Владика Антоније је поћутао, онда је тихо рекао да је то већ област за исповест. Он уопште није волео да говори о себи. Понекад би делио своју радост и тугу, своје сусрете, али би целомудрено ћутао о ономе, што је вршио Господ у дубини његовог срца.

Најближе и најосећајније теме за владику Антонија су биле теме синовства и тема обнављања. Његов омиљени стих је био: „Сине, дај ми твоје срце“ (Прич. 23:26). И на све велике празнике он је позивао своју паству на обнављање, ка новом животу: „Нека нас молитва, као оштри нож хирурга, учини бар сада новимa… Ако са жељом будемо стремили ка обнављању у очекивању празника или чак сада, кад је он наступио… тада ће тај празник бити свемогућ, као чудна и преславна тајна“ (из Божићне посланице 1968.г.). Како се радовао, како му је било мило, што нас је Бог усиновио, што смо ми већ деца Божија. И посебно је на празнике осећао да је помоћ за обнављање душе тако блиска током светих дана.

Сећам се свог првог Божића у Сан Франциску. После празничне Литургије, духовништво и парохијани су поздрављали свог архипастира у парохијској сали, архијерејски хор је певао владики коладе (Божићне песме, прим.прев.), а владика је деци делио слаткише. После службе код нас кући се окупила породица, парохијани, а владика Антоније је сам отишао кући. Било ми га је тада веома жао: нема породицу, празнике проводи у самоћи. Тек потом сам схватио да се владика Антоније после вршења Литургије, после учешћа у тајинству празника толико одухотворавао, толико је био напуњен благодаћу Божијом, да му ништа друго и није било потребно – само тишина за созерцање те благодати и примања милости Божије. На вечерњој је владика већ журио на певницу за појање великог прокимна.

Током свог лечења владика Антоније се трудио да посећује сва главна богослужења. Вршио је све службе Страсне седмице и Пасхе 2000. године. Без обзира на слаб вид, он је на богослужбењима све тачно читао, често напамет. У својој Ускршњој посланици, владика је предосећајући да то може бити његово последње ускршње обраћање пастви, написао:

„Завршићу своју Ускршњу (а можда и опроштајну) посланицу позивом свима вама да се молите за спасење и благодатно обнављање вером и побожношћу братских народа – руског и српског“.

Треба да нагласимо да је владика Антоније посебно тешко преживљавао бомбардовање уништене Србије од стране НАТО. Он је то примао толико блиско срцу, да се то, без сумње, одразило и на његово здравље. Његово последње литургијско дело је била молитва за спасење многострадалног српског народа (која се читала на посебном молебану после завршетка Литургије током бомбардовања). Навешћемо је у целини:

„Владико Сведржитељу, прими смирено мољење наше за крстоносни српски род.

Ти знаш, Господе, да је наш Цар мученик, благоверни страстотерпац свети Николај, док је још живео на земљи, обећао да никада неће оставити Србију, која је била у невољи, без помоћи! Нова њена несрећа је била убијање краља Југославије, благоверног Александра. И на попришту Марсељском, које је Његовом крвљу, која је задржавала зло, орошено, архипастир праведни, касније у светима прослављен – Јован молио се, за краља и за децу српску пророчки, као за сироте, за уплакане и несрећне, који чекају Христову утеху.

Сећајући се дела ове тројице: цара, краља и светитеља – који су срца своја отворили за све Русе и Србе, молимо Ти се и ми, о Многомилостиви, за толико настрадалу сада братију нашу српског рода, чије свето поље Косово, као високи олтар, насилно желе да им одузму, изагнавши потомке српских становника овога краја, вређајући њихове жене и девојке, убице, које не штеде ни младенце.

Сећајући се свега доброг, која су нама и оцима нашим била дата, када су избегли од мука и смрти безбожних, а које су наша браћа Срби примили у њихову отаџбину, молимо Ти се, Свеблаги, дај им у овом привременом животу заштиту Твоју од њихових нападача, а у вечном животу спасење и радост вечну, молитвама Пречисте Владичице Богородице, првопрестолника Српског светитеља Саве и свих светих словенских и васељенских.

Спаси Господи, људи Твоја, јер све је могуће Теби, и Теби, Свесилноме, захвалност и славу ми сви узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, у светој Тројици Једноме Богу, сада и увек, и у векове векова. Амин“.

СА Сабор РПЗЦ 1998. године.

После Ускрса владика Антоније је доспео у болницу на дуготрајно лечење и од тада је стално или био у болници, или се лечио код куће. Током болести, њему је стално и предано помагао јерођакон саборне цркве, Андроник (Таратухин). Крајем јуна је дошла код владике једна породица да би се са њим опростила. Пред одлазак су пожелели владики здравља и снаге. Владика Антоније им је одговорио: „Не треба да ми желите снаге, већ хришћанску смрт“.

По милости Божијој, на дан празника светитеља Јована Шангајског и Санфранцишког чудотворца, владика Антоније је био код куће. Још је могао да хода и учествовао је како на свеноћној, током које је излазио на полијелеј и читао њихов канон светитељу Јовану на певници, тако и на Литургији.

Негде средином лета, владика Антоније је замолио јерођакона Андроника да му донесе заупокојени списак оних који се свакодневно помињу у саборној цркви. Списак је почињао именима покојних првојерараха Заграничне цркве, онда је следила кратка листа архијереја. Томе списку се већ неколико година нису додавала имена архијереја. И ево због чега је архиепископ Антоније одлучио да прегледа списак и да дода још три имена: архиепископа Чилеанског Леонтија (Филиповича) и браћу епископе Женевске – архиепископа Антонија и епископа Леонтија (Бартошевича). Очигледно је осетио да су ти јерарси имали посебан значај за Заграничну Цркву и самим тим је било потребно да се сачува молитвено сећање на њих.

Последње своје богослужење, владика Антоније је извршио на Преображење Господње – доктори су му дозволили да дође у храм из болнице тога дана. Он се целу недељу спремао за ту службу, размишљајући како ће вршити Литургију у инвалидским колицима (у то време он више није могао да хода) и у којим тренуцима ће устајати. Прочитао је у „Животопису блаженог митрополита Антонија“ како је велики ава на крају свог живота служио седећи у колицима. У неком степену, архиепископ Антоније се радовао што ће он у некој мери бити налик на вољеног му митрополита Антонија (Храповицког).

Владика Антоније је наставио да се живо интересује за црквени живот: у болничкој соби су се налазиле како богослужбене књиге, тако и црквене. Између осталих, имао је дела од августа 2000. године, Архијерејског Сабора Московске Патријаршије и нову књигу-албум „Распето Косово“. У недељу, 20. августа, у Сан Франциску се налазила мироточива икона светог Николаја Чудотворца, и свештеник Илија са старостом саборне цркве – Никитом Јевгењевичем Бјуиком, су донели икону архиепископу Антонију у болницу. Испало је да свештеник није понео са собом молебан. Владика је мирно наденуо епитрахиљ и напамет је извршио молебан, такође је напамет прочитао и светитељско Јеванђеље. У навечерје празника Успења Пресвете Богородице, свеноћну су владици су отпевали и прочитали јерођакон Андроник и монахиња Марина (Черткова). Владика је у болници имао касете са молитвама које је стално слушао.

Почетком септембра, архиепископа Антонија су пустили кући. 10. септембра, на дан сећања преподобног Јова Почајевског, архиепископ Антоније је последњи пут био у саборној цркви. Он се током ране Литургије молио и причестио се светим Христовим Тајнама. После малог входа, кад су се певали тропари и кондаци, владика Антоније је предложио духовништву да „и ниње“ отпевају тропар Почајевске иконе Божије Мајке према напеву Свето-Тројицког манастира у Џорданвилу. Владика је сам одушевљено запевао „Пред светом Твојом иконом Владичице…“. То је био последњи пут кад су саборници чули како пева њихов архипастир, који је тако волео певничко појање.

После Литургије је доктор, прегледавши ноге владике Антонија, рекао да мора одмах да оде у болницу, иначе може да умре од гангрене. Али је владика Антоније одлучио да се на дан задржи, да би преко звучника спроведеног до његове ћелије, могао да одслуша свеноћну уочи празника Усековања главе светог Јована Претече. 11. септембра, после Литургије, коју је владика такође послушао у келији, одвезли су га у болницу. Он се више није враћао у своје одаје.

У болници је сваким даном владика Антоније бивао све слабији. Он се трудио да прикрије јаке болове, али је то посетиоцима било очигледно. Духовник архиепископа Антонија, протојереј Стефан Павленко га је причестио у уторак. Од четвртка је владики Антонију постало лоше: он је мало реаговао на посетиоце, већ је више био сконцентрисанији на своје стање. У петак, 22. септембра, постало му је тешко да дише. Око 11 часова увече у болницу је дошао протојереј Петар Перекрјостов и причестио је владику Антонија светом Крвљу Господњом. Владика је веома тешко дисао; изгледало је да се налази у полусвесном стању. Протојереј Петар је заједно са дошавшим тада свештеником, Александром Кросовским из Санта Розе прочитао Канон за исход душе из тела, уз певање већ тада окупљених парохијана саборног храма. После канона присутни су отпевали владици његове омиљене стихире Крсту „Иже Крестом ограждајеми“, и из његовог десног ока су потекле сузе – он је све чуо и разумео!

Отац Александар Кросовски је провео ноћ са архиепископом Антонијем, а ујутру га је заменио протојереј Марко Гомец из Богородице-Владимирске женске обитељи. На рукама оца Марка око подне 23. септембра 2000. године, мирно се упокојио архипастир Западно-Америчке епархије.

Архиепископ Антоније Женевски (Бартошевич)

Смрт владике Антонија је била велики губитак за Заграничну Цркву, за Русију, за Васељенско Православље. Архиепископ Антоније није гледао на Цркву ускогрудо, његово срце је било отворено за сво Православље, посебно тамо где је страдање – у Русији и у Србији. Он није могао да мисли и о Руској Заграничној Цркви ван Васељенског Православља. Архиепископ Антоније је сматрао да Руска Загранична Црква има свој посебан пут, своје стајање за црквену истину, али је био против њеног „претварања у секту“. Када је у последњим данима свог живота владика Антоније лежао у болници, осим богослужбених књига – Јеванђеља, молитвеника, минеја, он је замолио да му донесу „Животопис блаженог митрополита Антонија“, 6 и 7 том. Управо у тим томовима је написано о изворима црквене поделе у Руској Цркви. Владика Антоније је тражио начине да се превазиђе та подела, коју је доживљавао са дубоком тугом.

Владику Антонија су поштовали сви јерарси, који су имали могућности да се сусретну са њим. И захваљујући архиепископу Антонију, то поштовање се проширило на сву Руску Заграничну Цркву. Сачувано је писмо од једног професора из Југославије, личног друга патријарха српског Павла. Професор је писао: „Патријарх Павле ми је говорио да је био код вас (у Сан Франциску) у гостима и да је архиепископ Антоније велики молитвеник!“

После упокојења архиепископа Антонија митрополит Виталиј (Устинов) је послао духовенству и пастви Западно-Америчке епархије своје срдачно саучешће. Своју посланицу је завршио речима: „Катедра Западно-Америчка је постала удовица. Њен ава се присајединио великом скупу праведних отаца Цркве Христове, и ми молимо његове свете молитве за све нас…“

У понедељак, 25. септембра, у 9 часова ујутру, је одслужена заупокојена Литургија уз учешће великог епархијског клира, а увече парастос са чином опроста. На челу парастоса се нашао епископ Кирил уз саслужење епископа Српске Православне Цркве – Јована Западно-Америчког, епархијског клира и седам свештеника Срба. Беседу пред опростом је изрекао протојереј Стефан Павленко. Он је говорио о томе, да се пред онима који се моле налази схимник.

Владика Антоније је био обучен у монашку мантију, кукуљицу са аналавом и малу архијерејску одежду. Владика никоме није говорио о томе да је он пре архијерејства примио велику схиму, већ је свој живот проводио као најстрожији монах. Током опроста епископ Јован је нагласио да иако смо изгубили архипастира, добили смо новог молитвеника пред престолом Господњим и да смо дужни, не толико да жалимо што смо изгубили владику Антонија, колико да захваљујемо Богу, што је постојао. Многобројни молитвеници су тихо, не журећи, са осећајем захвалности и истовремено осећајући се осиротелима, прилазили ковчегу свог архипастира и љубили његове руке. У исто време појци су певали различите песме, а завршили су појањем ускршњих стихира. Сви у храму су се придружили певању тих стихира и завршних речи: „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушим во гробјех живот даровав“.

Око 10 часова, ковчег са владичиним телом су носили око храма, који је он тако волео, и поставили га у аутомобил. Аутомобил је обишао једном око кварта а затим је одвезао ковчег са телом на аеродром. Клир и људи који су се молили су дуго, са тугом, посматрали одлазећи аутомобил: владика је заувек оставио наш саборни храм.

Манастир Свете Тројице у Џорданвилу.

Опевање и сахрана, према жељи архиепископа Антонија, је било у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу. У четвртак 28. септембра, часови су били отказани у Свето-Троицкој богословији, и била је одслужена заупокојена Литургија. До краја Литургије је дошао многобројни клир и верници из многих градова и држава Америке, били су чак и клирици из Аустралије. У 1 сат је почело монашко опело. На челу опела је био настојатељ обитељи – владика Лавр (Шкурла), тада архиепископ Тројицки и Сиракушки (касније митрополит Источно-Амерички и Њујоршки, првојерарх РПЗЦ).

Владика Лавр је заузимао посебно место у срцу архиепископа Антонија. То је било захваљујући великом утицају архиепископа Виталија (Максименка) како на будућег владику Антонија, тако и на будућег владику Лавра, а такође и због љубави владика Антонија и Лавра ка многострадалном руском народу. На опелу је царило невероватно јединство душа и срца, обједињених силом љубави. Чувши за смрт владике Антонија, ко је колико могао, оставио је школу, посао, да би учествовао у спроводу скромног и љубвеобилног архипастира. После опела, духовништво је под звоњавом звона и уз појање ирмоса „Помоћник и покровитељ“, три пута носило ковчег са телом архиепископа Антонија око монастирског храма. Владика Антоније је био сахрањен у гробници иза манастирског храма, поред приснопамјатног митрополита Филарета (Вознесенског), кога је он хиротонисао у епископа 1963. године. Духовништво и верници се дуго нису разилазили, већ су поред ковчега певали црквене песме, и као у Сан Франциску, у Џорданвилу су завршили певање стихирама Ускрса и певањем „Христос воскресе!“. Сви су се разишли са тихом радошћу и миром у души.

Мермерни кивоти Митр. Филарета Вознесенског (лево) и схиархиепископа Антонија (десно).

—

Обично, кад неко ко умире, сећање на њега се смањује са годинама. Међутим, са праведницима и са великим људима бива супротно. Са временом се све више и више открива њихов значај, њихова духовна сила; постају јавне до тада неприметне ситнице њиховог живота, њихових подвига, њиховог погледа на свет. Сетили смо се и заборављених детаља и случаја из живота архиепископа Антонија (Медведева):

Током године на недељним и празничним Литургијама у санфранцишком саборном храму јеванђељско читање се врши и на црквенословенском и на енглеском језику. За време архиепископа Антонија, на дан Свете Тројице, читање апостола је било и на руском језику. Било ми је несхватљиво зашто је владика Антоније одредио такав поредак, иако сам знао да је он све, посебно ако се то тицало богослужења, радио смишљено, живо. Једном сам, слушајући то апостолско читање, одједном обратио пажњу на речи, како се у народу, који се налазио у Јерусалиму на дан Педесетнице, „свако их је слушао (апостоле, који су добили дар Светог Духа) како говоре његовим наречјем“. Тада ми је постало јасно, да је владика Антоније хтео да на дан Свете Тројице сваки руски православни човек слуша о силаску Светог Духа на сопственом наречју, у ком се родио, тј.на руском језику“.

–

Архиепископ Антоније, по правилу, није венчавао, сматрајући да је монаху, а тим пре архијереју, неумесно да врши ту Тајну. Будући архијереј у Сан Франциску, он није крштавао децу, остављајући то белом саборском свештенству. Али владика није могао да се држи по страни кад се градила нова домаћа црква, када су се код младог мужа и жене, посебно из редова клира или васпитаника парохијске школе, рађала деца. После рођења деце, владика је журио у болницу да би прочитао молитву првог дана рођења детета, и на тај начин је постајао неодвојиви део нове породице.

–

Архиепископ Антоније је имао неколико комплета панагија и крстова, митри и одежди, али он ни једном у животу није сам купио ни крст, ни панагију, ни одежде, ни митре – све му је било поклоњено. Посебно је ценио панагију која је припадала митрополиту Антонију (Храповицком), као и просту жуту панагију која је имала дугачак родослов: прво је припадала архиепископу Симону Пекиншком, затим митрополиту Нестору Камчатском, архиепископу Виталију(Максименку) и архиепископу Никону (Рклицком).

–

Владика Антоније је увек сам проповедао (у највећем делу) или је давао некоме из духовенства да проповеда. Он никада није остављао недељне или празничне дане без проповеди. Веома дуго је проповедао и за време свеноћног бденија – овакву праксу ја лично нисам сретао до доласка у Сан Франциско. Проповеди владике Антонија током вечерње службе обично су вршене или пре изласка на полијелеј или пре поклањања пред празничном иконом, или се дешавало да се он обрати онима који се моле и после 6-те песме канона, пре певања кондака. Током тих проповеди на свеноћној, владика би обично или објашњавао нешто што се тицало самог богослужења, или нешто што му је било на души, у том тренутку.

Дешавало се, да су се на парохијском савету, посебно када се градила нова парохијска сала, са бригом разматрало питање новца: није било средстава, а потребно је било да се уплати за извршене радове. Мене је увек поражавало како се спокојно архиепископ Антоније односио према тим питањима. Он се није узбуђивао, није очајавао, није преживљавао то, већ би се потпуно предао Господу. Ако је угодно Богу – све ће бити добро. И заиста, ускоро бисмо добијали прилог или завештање управо у том износу који је био потребан. Верујем да је владика Антоније после заседања молио Господа да помогне у саборним пословима.

–

Архиепископ Антоније је имао потребу да се свима захваљује. После трпезе на дан престолних празника (славе) парохије, не само да је срдачно захваљивао сестрама домаћицама, него је тражио и диригента (посебно ако је био млад) да би му захвалио за певање на богослужењу.

–

Током година перестројке, у Сан Франциску се појавио велики број „авантуриста“, који су ишли за својим користољубивим циљевима. Понекад је то било тако очигледно за окружење архиепископа Антонија, али он није могао да поверује да неко може у лице да му говори лаж, и да га вара. Чак и када би постало јасно да се десила превара, владика Антоније је само климао главом и говорио: „Несрећни човек, несрећни…“

–

Као и његови претходници на катедри: архиепископ Тихон и светитељ Јован Шангајски и Санфранцишки чудотворац, тако и архиепископ Антоније у односу према званичној Цркви у Русији није користио речи „совјетска Црква“, „неблагодатни“ или „сергијанство“. Чак и када се није слагао са делима поробљених јерараха у Русији, он није дозвољавао себи грубе испаде, већ је са жаљењем говорио о њима.

–

Питао сам једном архиепископа Антонија: „Зашто је дореволуционарна Црква у Русији са таквом лакоћом признала Привремену владу?“. Владика Антоније је одговорио да је то било могуће због трагичних реформи императора Петра Великог – синодалног система цркве и потпуне зависности Руске цркве од грађанске власти. Ти јерарси су били васпитавани у том систему и у великој мери су били лишени независности. Владика Антоније је веома волео црквени период Кијевске Русије. Пред крај свог живота врло посебно је ценио патријарха Никона, говорио је да је главна заслуга патријарха Никона у његовој одбрани независности и слободе Руске цркве.

–

Кад би неки клирици епархије говорили са одређеним прекором о србском односу према типику, према богослужењу, владика Антоније је бранио Србе и наглашавао, да када је код Срба полијелеј, они увек поју цео 134. и 135. псалам, такође читају и тропаре канона на блаженствима. Владика је сматрао врло важним, налик свом духовнику и сатајнику у Аустралији, протојереју Ростиславу Гану, да се на Литургији стално читају тропари на блаженствима.

–

Архиепископ Антоније је волео да понавља речи архимандрита Кипријана (Керна) – да су Грци дали васељенском православљу богословље, Руси побожност, а Срби су чувари православља.

–

Владика Антоније је туговао што Руси тако мало и лоше поштују свог просветитеља, светог равноапостолног кнеза Владимира. Говорио је да су нам за то Срби пример: они са таквом љубављу и ревношћу поштују светитеља Саву. У Сан Франциску, архиепископ Антоније је посебно свечано прослављао празник светог Владимира. Целог дана у саборној цркви, на дан светог Владимира, појао је архијерејски хор и после Литургије се вршила литија уз молебно певање просветитељу Русије.

–

Архиепископ Антоније се трудио да увек присуствује вечерњим богослужењима кад се вршио спомен на руске свеце. Ако из неког разлога не би могао да дође, он се молио током Литургије, а затим би остајао за певницом после службе и читао би службу из минеја. Када би вршио Литургију, код жртвеника и код престола, после изношења Светих дарова, из џепа би вадио многобројне папириће и гомилу листова са записаним именима и та имена би помињао.

–

Владика Антоније није волео и није одобравао када би протојереји, који имају право да носе митру, потписивали писма речима „митроносни протојереј“. Говорио је да митра није чин. Јереји се не подписују као „камилавни јереј“, протојереји „протојереј са палицом“, а архијереј као „архиепископ са брилијантским крстом“.

–

Кад је архиепископ Антоније дошао на Западно-Америчку катедру, на први његов Ускрс у Сан Франциску, врло мало богомољаца је остало на ускршњој Литургији. То га је веома огорчило. У једној од својих ускршњих посланица он је писао да сви православни хришћани треба да се причесте на пасхалну ноћ: „Због заборављања насладе у Тајни (Причешћу), многи су почели да избегавају ускршњу Литургију… На дан Ускрса не смемо оставити Христа самог. Сви Га примимо, Јединог, који није имао где да положи главу, у срца наша. Примимо сви у себе Тело и Крв Његову“.

После је владика Антоније поступао на следећи начин. Одмах после певања ускршњих стихира на хвалите („Да воскреснет Бог“), ђакон би изговарао једну велику јектенију и затим би хор одмах почињао да пева један пасхални час, током кога би клир излазио на средину храма. Одмах би потом (без другох пасхалног часа, отпуста, тројног целивања и поделе ускршњих јаја) почињала ускршња Литургија. Парохијани, навикнути да напуштају храм после поделе јаја на јутрењу, чак не приметивши прелаз од јутрења ка Литургији, наставили би да чекају поделу јаја. Тек би пред читање Јеванђеља многи увиђали да се јутрење завршило и да ће се јаја делити по завршетку Литургије. Тако би остали до краја службе. Следећих година, владика Антоније је благословио парохијане саборног храма да се исповедају на почетку Страсне седмице, а да се причешћују на Велики Четвртак, Велику Суботу и на Ускршњу ноћ без поновне исповести. Захваљујући томе, сваке године све више и више оних који се моле, остајало је на ускршњој Литургији, и сада се цео храм причешћује васкрслим Господом на ускршњу ноћ.

Протојереј Петар Перекрјостов

Старешина Саборне цркве у Сан-Франциску

11./24. септембра 2010. г.

Поводом десетогодишњице од упокојења архиепископа Западно-Америчког и Санфранцишког Антонија (Медведева)

Извор: http://www.pravoslavie.ru/39291.html, http://www.pravoslavie.ru/39313.html

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, април 2019.

Извор: Православна породица