Манифест Џулијана Асанжа

ЏУЛИЈАН АСАНЖ ЈЕ 2006. НАПИСАО КРАТАК ЕСЕЈ ПОД НАЗИВОМ “ЗАВЈЕРА КАО НАЧИН ВЛАДАВИНЕ“, КОЈИ СЕ ДАНАС НА ИНТЕРНЕТУ ТРЕТИРА КАО НЕКА ВРСТА МАНИФЕСТА ПО МНОГО ЧЕМУ КРСТАШКЕ МИСИЈЕ ОСНИВАЧА ВИКИЛИКСА. АСАНЖ ЈЕ ОВАЈ ЕСЕЈ ПРВОБИТНО ОБЈАВИО НА СВОМ ТАДАШЊЕМ ВЕБСАЈТУ IQ.ORG. ПРЕНОСИМ ГА У МОМ ПРЕВОДУ НА СРПСКИ ЈЕЗИК КАО ОМАЖ АСАНЖУ И НАЈМАЊЕ ШТО СЕ МОЖЕ УЧИНИТИ ДА ЊЕГОВА ЖРТВА ЗА ИСТИНУ НЕ БУДЕ ЗАБОРАВЉЕНА. ПОД УТИСКОМ САМ ДА ЈЕ ОВО ПРВИ СРПСКИ ПРЕВОД АСАНЖОВОГ МАНИФЕСТА. ИАКО ЈЕ ЕСЕЈ ЧЕСТО НЕДОРЕЧЕН И КОНЦЕПТУАЛНО СЕ ДОИМА КАО НЕЗАВРШЕН, КАО ШТИВО ПОМОЋУ КОЈЕГ БОЉЕ УПОЗНАЈЕМО АСАНЖОВЕ РАНЕ МОТИВАЦИЈЕ ЈЕ ОД ВЕЛИКЕ ВРИЈЕДНОСТИ. -В. ИВКОВИЋ

Џулијан Асанж: Завјера као начин владавине

• Завјера, завјерити се: заједнични градити тајне планове зарад чињења штете; радити заједно на остваривању конкретног исхода, обично на нечију штету. ЕТИМОЛОГИЈА: касни средње-енглески, из старофранцуског conspirer, из латинског conspirare, сложити се, планирати, из con- (заједно) са spirare (дисати).

Најбоља странка није ништа друго до најбоља завјера против остатка нације. (Лорд Халифакс)

Увод

Да бисмо радикално промијенили понашање власти, морамо мислити јасно и храбро, јер ако смо ишта научили, то је да властодршци не желе да се мијењају. Морамо да мислимо далекосежније од наших претходника и да дођемо до технолошких открића која ће нас охрабрити да дејствујемо на начине којима наши претходници нису били вични.

Најприје морамо разумјети структуру која производи лошу управу[i].

Потом морамо да развијемо начин размишљања о оваквом понашању, који је довољно јак да нас, кроз глиб сукобљених политичких вриједности, доведе до тачке јасне спознаје. Коначно, морамо искористити ова сазнања да надахнемо у себи и у другима покрет ка оплемењујућем и ефектном дејству којим ћемо свргнути структуре које намећу лошу управу и замијенити их нечим бољим.

Завјера као начин управе у ауторитарним друштвима

Гдје год су познате појединости унутрашње динамике ауторитарних режима, ту видимо завјереничке односе међу политичком елитом, не само као начин да се домогне позиција и оствари предност унутар режима, него као примарни стратегијски метод помоћу којег се одржава и јача ауторитарна моћ.

Ауторитарни режими изазивају појаву снага које им се супротстављају тако што потискују тежњу појединца и заједнице ка слободи, истини и самоостварењу. Планови који подупиру ауторитарну управу, кад се једном разоткрију, изазивају отпор. Из овог разлога успјешни ауторитарни моћници такве планове крију све док отпор не постане узалудан или надјачан ефикасношћу огољене силе. Ова колаборативна тајност, која има за циљ да нашкоди народу, је довољан повод да се њихово понашање дефинише као завјереничко.

Терористичке завјере као повезани графикони

Прије и послије 11. септембра, Мерилендски уред за набавке[ii] те друге службе, финансирали су математичаре који су покушали да објасне терористичке завјере методом спојених графикона (математичко знање није потребно да би се разумјело ово истраживање).

Ми ћемо, међутим, проширити овај покушај проницања у терористичке организације и обрнућемо га против сличних онима који су и наручили ово истраживање, гдје оно постаје нож којим се сецирају завјере моћних, кориштене у сврху одржавања ауторитарне владавине.

Искористићемо спојене графиконе да примијенимо наше способности просторног резоновања на разумијевање политичких односа. Ови графикони се лако визуализују. Прво узмете неколико ексера (“завјереници“) и закуцате их у даску насумице. Затим узмете канап (“комуникација“) и повежете га од ексера до ексера, без прекидања. Назовимо канап који спаја два ексера везом. Непрекинут канап значи да је сваки ексер повезан са сваким другим путем канапа и ексера-посредника. Математичари називају ову врсту графикона спојеним.

Подаци теку од завјереника до завјереника. Завјереници не познају сваки сваког, нити сваки вјерује сваком другом, иако су сви повезани. Неки су на маргинама завјере, други су у средишту и комуницирају са много других завјереника, а трећи можда знају само пар завјереника, али служе као мост између важних одјела и скупина унутар завјере.

Раскидање завјере

Ако све завјеренике побијемо или се све везе између завјереника пресијеку, онда завјера престаје. За ово обично треба више средстава него што можемо ангажовати, па постављамо себи прво питање: колики је минималан број веза које морају да се прекину, да би се завјера раскинула на двије једнаке скупине завјереника (“завади, па владај“)? Одговор зависи од структуре завјере. Некад не постоје алтернативни путеви којима завјереничке информације теку између завјереника, а некад их има много. Ово је корисна и интересантна особеност завјере. На примјер, атентатом на завјереника-моста могуће је раскинути једну такву завјеру. Али, умјесто једне завјере, да прво кажемо нешто о свим завјерама.

Неки завјереници плешу ближе један другоме

Завјереници се често међусобно видно разликују, неки вјерују и ослањају се један на другога, други се мање излажу. Важне информације често теку преко једних веза, безначајне преко других. Стога проширујемо наш прости спојени графиконски модел, те укључујемо не само везе, него и њихову важност.

Вратимо се нашој аналогији даске и ексера. Замислимо тежак, дебео конопац између неких ексера, а фини, танки конац између других. Назовимо значај, дебљину везе њеном тежином. Између завјереника који никад међусобно не комуницирају, тежина везе је једнака нули. Значај комуникације која пролази преко везе је немогуће унапријед израчунати, јер ће њена стварна вриједност зависити од исхода завјере. Ми ћемо једноставно рећи да значај комуникације доприноси тежини везена најочитији начин: тежина везе је сразмјерна количини важне комуникације која њоме протиче. Да би одговорили на питања о завјерама уопште, неће нам бити неопходно да знамо тежину било које везе, пошто се она мијења од завјере до завјере.

Завјере су спознајне машине. Оне надмашују интелектуалне способности једнаког броја појединаца који дјелују сваки за себе

Завјере примају податке о свијету у којем дејствују (завјереничка околина), прошире их међу завјереницима и онда дејствују на темељу закључака. Можемо посматрати завјере као неку врсту уређаја који има пријем података (о средини у којој дјелује) и излаз рјешења (дејства која мијењају или одржавају стање).

Обмана завјере

Пошто је завјера врста спознајног уређаја који дејствује на основу података прикупљених из своје околине, изобличавање или ограничавање улаза података узрокује неприлагођеност дејстава на тим подацима заснованих. Програмери овај ефекат зову “смеће ушло, смеће изашло“.

Обично је ефекат обратан; завјера је покретач и обмане и ограничења информација. У САД-у, програмерова изрека се понекад назива “ефекат Фокс Њуза“.

Шта завјера израчунава? Израчунава наредно дејство завјере

Сад питамо: колико је ефикасан овај уређај? Можемо ли га упоредити са самим собом у различитим временским тренуцима? Да ли завјера јача или слаби? На ово питање одговарамо поређењем двају вриједности.

Можемо ли наћи вриједност која описује снагу завјере?

Могли бисмо пребројати завјеренике, али то нам не би приближило разлику између завјере и појединаца из којих је састављена. Како се разликују? Појединци унутар завјере су у спрези. Изоловани, самостални појединци нису. Ту разлику можемо показати сабирањем свих важних комуникација (тежина) међу завјереницима, што ћемо назвати укупна завјереничка снага.

Укупна завјереничка снага

Ова вриједност је апстракција. Шаблон спојева унутар завјере је увијек јединствен. Али посматрањем вриједности независне од шаблона завјереничких веза, можемо проникнути у неке генерализације.

Ако је укупна завјереничка снага једнака нули, онда ту нема завјере

Ако је укупна завјереничка снага једнака нули, онда не постоји проток информација међу завјереницима, те ни завјера ни постоји. Значајан пораст или пад у укупној завјереничкој снази скоро увијек значи оно што и очекујемо да значи: пораст или пад способности завјере да мисли, дејствује и прилагођава се.

Раскидање тежинских завјера

Вратићемо се ранијој замисли о пресијецању завјере на пола. Размотрили смо подјелу завјере на двије једнаке скупине кидањем веза међу завјереницима. Сад, међутим, као занимљивију замисао видимо пребијање укупне завјереничке снаге на пола. Пошто се свака одсјечена половина може посматрати као завјера за себе, можемо наставити раздвајање у недоглед.

Гушење тежинских завјера

Умјесто пресијецања веза међу завјереницима зарад разбијања тежинске завјере, сличан исход можемо произвести гушењем завјере – ограничавањем (смањивањем тежине) оних најтежих веза који броде половине са једнаком укупном завјереничком снагом.

Напади на спознајну способност завјере

Човјек већ заробљен у окове зна да је морао дјеловати раније, јер је његова способност да утиче на дејства државе сад већ при крају. Да бисмо се носили са моћним завјереничким дејствима, морамо мислити унапријед и напасти процес који им претходи, пошто се са самим дејствима нећемо моћи носити.

Можемо преварити или ослијепити завјеру изобличењем или ограничењем расположивих података.

Можемо смањити укупну завјереничку снагу преко насумичних напада на везе или гушењем и раскидањем истих.

Завјера довољно јако нападнута на ове начине није више у стању да разумије своју околину и испланира снажно дејство.

Традиционалне и савремене завјере

Традиционални напади на снагу завјереничког окупљања, као што су атентати, раскидали су многе тежинске везе. Чин атентата – циљање изложених појединаца – био је резултат менталних склоности развијених за потребе примитивних друштва у којима је наша врста еволуирала.

Писменост и комуникациона револуција су омогућиле завјереницима нова средства за тајно планирање, повећавајући брзину и тачност њихових интеракција, а тиме и обим који завјера може достићи прије него што се распадне.

Завјереници који посједују ове технологије могу да надмаше завјеренике који је не посједују. За исте паре, у стању су да постигну већу укупну завјереничку снагу. Зато их и развијају.

Подсјећајући се на ријечи Лорда Халифакса, да размотримо двије добро уравнотежене и широко завјереничке моћне скупине, америчку Демократску и Републиканску странку.

Замислимо шта би се десило кад би једна од њих престала да користи мобилне телефоне, факс, имејл дописе, а нарочито информатичке системе који управљају њиховим базама података о чланству, донаторима, буџету, анкетама, позивним центрима и директним рекламним пошиљкама?

Аутоматски би пали у организационо мртвило и изгубили би од супарника.

Ауторитарна завјера која не може да мисли је немоћна да се одбрани од противника које ствара

Кад погледамо ауторитарну завјеру у цјелини, видимо систем садејствујућих органа, звијер са артеријама и венама, чија крв може да се згрушава и успорава док она не падне, умртвљена, неспособна да довољно добро разумије и контролише кретања око себе.

Касније ћемо видјети како нова технологија и увид у психолошке мотивације завјереника могу да нам понуде практичне методе за спречавање или смањивање битне комуникације између ауторитарних завјереника, стимулишу снажан отпор ауторитарним плановима и изграде снажне подстицаје ка људскијим облицима владавине.

[i] Кад год смо свједоци чина за који осјећамо да је неправедан, а не реагујемо, постајемо сарадник неправде. Они који су изнова пасивни пред неправдом ускоро доживљавају да им карактер зарђа до слугерањства. Чињење неправде је углавном повезано са лошом државом, јер кад је државна управа добра, неправда ријетко остане некажњена. Прогресивним унижавањем људске личности, утицај почињене, а некажњене неправде је далеко веће него што изгледа. Савремене државе својом величином, хомогеношћу и преступима потапају своје становништво невиђеном количином освједочене, а наизглед некажњиве неправде.

[ii] Полутајни огранак Службе за националну безбједност, задужен за финансирање академских истраживања, претражити у Гуглу давања под кодним бројем “MDA904”)