Повратак Арапског пролећа

Повратак Арапског пролећа у Алжиру и Судану уклапа се у изреку: „Историја се не понавља, али се често римује“

Арапско пролеће се вратило на Блиски исток након скоро шест година. Јула 2013. године Египат је поново запљуснуо талас демократије који је првобитно оборио диктатуру Хоснија Мубарака, да би у другом наврату министар одбране генерал Абдел Фатах ел Сиси предводио коалицију коју су подржали Саудијска Арабија и УАЕ како би се изабрани председник Египта Мухамед Морси уклонио с власти, суспендујући устав из 2012. године.

Арапско пролеће се никада није у потпуности опоравило од те трауме. Постоји један сјајан афоризам непознатог порекла који каже: „Историја се не понавља, али се често римује“. Повратак Арапског пролећа у Алжиру и Судану последњих недеља се уклапа у тај опис. Сличност са прошлошћу лежи у непобитној чињеници да Арапско пролеће долази на таласу антирежимских протеста и у Алжиру и у Судану, који су спотнатно изазвани огромном јавном мржњом према режимима због њихове бруталне репресије, корупције, равнодушности према сиромаштву и неподношљивих услова свакодневног живота.

КАП КОЈА ЈЕ ПРЕЛИЛА ЧАШУ
У Судану, преломна тачка била је одлука владе од пре четири месеца да се цена хлеба утростручи. У Алжиру, кап која је прелила чашу била је најава председника Абделазиза Бутефлике да ће се кандидовати за пети мандат, након чега је, у фебруару, на хиљаде људи изашло на улице.

Што се тиче спонтаности побуне у оквиру Арапског пролећа у Судану и Алжиру, изгледа као да је време стало 2013. године. Прво у Алжиру, након шест недеља протеста, а потом и у Судану након четири месеца протеста, диктатори су свргнути у само неколико дана. Међутим, у реалности ствари никада нису идентичне као у прошлости – овога пута су протести били на знатно вишем нивоу. Лекције су се могле научити из трагичног примера Египта, где је херојска народна борба која је довела Муслиманско братство и Мухамеда Морсија на власт на крају угушена у крвавом преврату 2013. под вођством генерала Сисија. Трагична сага о Арапском пролећу у Египту показала је да укорењене елите неће тек тако напустити власт због милитантних масовних протеста.

С тим у вези, и у Алжиру и у Судану постоји народни отпор општепознатом обрасцу који се понавља, а који иде отприлике овако – армијски генерали се појављују као привидни спасиоци који уклањају непопуларне, омрзнуте диктаторе са власти – попут алжирског председника Абделазиза Бутефлике и суданског председника Омара ел Башира – али се касније испостави да ти исти генерали узурпирају власт и успостављају војне диктатуре, као што се то догодило у Египту. У Алжиру, демонстранти отворено вичу: „Нема понављања египатског сценарија“. У Судану, гесло на протестима гласи овако: „Останите ту где јесте и чувајте своју револуцију. Поштовати полицијски час (наметнут од стране генерала) значи исто што и признати владу спаса (предвођену армијом) која је клон свргнуте владе“.

Међутим, авет која прогања масе у Алжиру и Судану јесте опасност од крваве контрареволуције. Демонстрантима недостаје лидерство и недостаје им машинерија или кадрови за координацију супротстављања војно-полицијској репресији. У међувремену, укорењена елита кооптира средњу класу покушавајући да демонстранте уљуљка у (лажним) обећањима о демократској капиталистичкој будућности. Војна хунта у Алжиру обећава да ће сазвати уставотворну скупштину како би преформулисала устав, док је она у Судану изразила своју намеру да одржи демократске изборе кроз две године.

БАУК ПОЛИТИЧКОГ ИСЛАМА
У Судану постоји и додатни фактор страног уплитања. Египатски председник Абдел Фатах ел Сиси ове седмице је отворено рекао: „Ми не можемо допустити вођство које се појављује у Судану, које толерише, или још горе допушта, милитантну исламску активност. Због тога… пажљиво пратимо било какву могућу промену власти у Судану.“ Напомена се односила на Муслиманско братство.

Наравно, то је лажни аргуемнт, с обзиром да је Братство у Судану донело историјску одлуку и одбацило уједињење са египатском фракцијом (формирајући уместо тога савез са суданским политичким блоком Ансар-Умах за подршку суданској независности). Сисијева заправо страхује од тога да ће, ако Судан крене демократским путем, Муслиманско братство, које је доминирало суданском политиком, настојати да збаци изабрано руководство (као што се то десило у Египту 2011.) и поново распламсати жудњу за демократијом и у његовој земљи.

Алекс де Вал са Флечерове школе права и дипломатије на Универзитету Тафтс пишући за Би-Би-Си процењује да је „клика (која је узурпирала власт у Судану) повезана са Египтом, Саудијском Арабијом и Уједињеним Арапским Емиратима. У међувремену, Катар и Турска су претрпели пораз. Ново руководство је расформирало владајућу странку Национални конгрес и наводно ухапсило многе ветеране Муслиманског братства. „Они говоре западним земљама да су исламисти планирали државни удар, који је требало да буде предухитрен војним ударом, и да су демонстранти који траже демократију такође прерушени припадници Муслиманског братства. То није нарочито убедљива прича, али указује на могућност тензија у будућности јер исламисти и даље имају јако упориште у Судану“.

Нажалост, у надолазећем „мултиполарном светском поретку“, тешко да има држава које се залажу за демократију или Арапско пролеће (изузев, можда, Турске, Катара и Ирана), поготово ако мирише на политички ислам. Велике силе се осећају угодно сарађујући са диктатурама. САД и Британија су у среду издале саопштење којим се ефективно подупире превентивни војни удар у Судану. На састанку са Сисијем 9. априла (који је био у службеној посети САД-у на позив председника Трампа), амерички државни секретар Мајк Помпео захвалио је диктатору „на његовом лидерству у унапређењу безбедности и стабилности Египта и целог региона, укључујући и борбу против тероризма и сузбијање малигног утицаја иранског режима.“

Превео Радомир Јовановић

Извор:
СТАНДАРД