Иван Крилов: ПИСАЦ И РАЗБОЈНИК

Пише, Зорица Пелеш

Данас, на рођендан великог дедушке Ивана Крилова сетила сам се његове сјајне приче „Писац и разбојник“, коју је је пре много година прево ученик проте Стеве Димитријевића Радоје Дубљанин, тада матурант чувене Призренске богословије.

Да би показали вредност добре књиге, морамо је упоредити са рђавом, која, у служби силе и зла, паралише добро дејство књиге, вели вредни призренски ђак Радоје Дубљанин.

Да би то поређење извршили, морамо ради јачег ефекта укратко поновити басну „Писац и разбојник“ руског писца Крилова:
У царство богова долазе у исто време пред судије један разбојник и један писац. Први је пљачкао и нападао људе, пресретао и убијао путнике и најзад скончао на вешалима. Други је био славом овенчани писац, чија су дела била прожета отровом, проповедала атеизам и неморал и била слатка и опасна. Пресуда би брза. Обесише обојицу. Под пљачкашем наместише гомилу дрва, коју фурија одмах запали и пламен спали разбојника. Писац, како изгледа, није осуђен тако строго.

Под њим је горела тиха ватра, која је бивала све већа и већа. Векови су прошли , али се ватра под писцем не угаси. Пожали се он како су богови неправедни. Тада дође фурија и рече: „Безбожниче, зар се ругаш провиђењу? Зар се ти можеш поредити са разбојником? Његова је свирепост шкодила свету док је био жив. Твоје су се кости давно претвориле у прах, а још не зађе сунце, а да не изађе на видело ново зло које си ти скривио.Пусти га да погледа земљу и рече: “ Погледај ову децу која су осрамотила своју родбину и своје родитеље довела до очајања. Ко им је покварио главе и срца? Ти! Као човек ти си неверовање називао звучним именим: просвећивање. И видиш како је цела земља заведена твојом науком, пуна свађе, разбојништва и убистава и хита пропасти због тебе.Пати и даље, јер се све мери према заслугама.“

Питам се да је неким случајем данас жив дивни дедушка Крилов и да види шта нам младеж чита и гледа свакодневно, како би реаговао. Јер ово што се пласира кроз нашу издавачку делатност и кроз штампане и електронске медије свакодневно нам трује децу, а ми ништа не предузимамо. Само знамо да кукамо и ништа више. Докле ћемо изигравати нојеве?!

Пише, Зорица Пелеш

Извор: Српска историја