- Срби на окуп! - http://srbinaokup.info -

За ким звоне Асанжова звона

Ако је неко прогоњен јер истинито, правично, одговорно и поштено ради посао од јавног интереса, има ли смисла живети у таквом свету?

Еквадор је укинуо азил Џулијану Асанжу, а Велика Британија одмах ухапсила овог новинара, који никада није објавио нетачну вест, и који је прогоњен само зато што је објављивао целовите информације о највећим глобалним скандалима.

За обичног човека, хапшење Џулијана Асанжа би требало да буде сигнал за узбуну. Разлог за то је чисто људски. Наш свет неће променити свађе на домаћој политичкој сцени, у којима учествују различити аспекти неолибералне доктрине, нити геостратешке трзавице и трке у наоружању, у којима коло воде протагонисти борбе за моћ. Да ли је, без обзира ко је на власти или ко остварује хегемонију у међународним односима, могућ живот ако је неко прогоњен и на крају ухапшен зато што је истинито, правично, одговорно и поштено радио посао од јавног интереса?

Резултати са којим се саглашавају народи, за сада Еквадора и Британије (а по свему судећи ускоро и САД), као и Аустралије, чији је Асанж држављанин, уколико не дигну глас против хапшења Асанжа, су: прво, да истина и правда нису пожељни у њиховим државама; друго, да је морално да лажови из корпоративних медија уживају у милионским хонорарима а да се објективни новинари прогоне до уништења; и треће, да је, како је утврдила Радна група УН, арбитрарни прогон Асанжа од стране Британије нешто што је прихватљиво.

Уколико су народи стварно постали такви, вреди се подсетити речи лутеранског свештеника и противника нацистичког режима, Мартина Нимолера, које је пренео Јохан Марио Зимел у роману Кловнови донеше сузе: „Мој пријатељ, пастор Нимолер, рекао ми је једном приликом: Када су дошли нацисти и одвели комунисте, нисам се умешао. Нисам био комуниста. Када су дошли и одвели социјалисте, нисам се ни тада мешао. Мени социјалисти нису ништа значили. Кад су дошли и одвели Јевреје, још се увек се нисам мешао. Нисам био Јевреј. И када су тада дошли и одвели мене, није било више никога ко би се умешао.“

Свака власт траје онолико колико су људи спремни да је трпе, као што и свака хегемонија траје онолико колико је успешнија од других. Ако су зарад неких власти и неких хегемонија Еквадорци, Британци и Аустралијанци (а убрзо ћемо сазнати да ли и Американци) заборавили да су пре свега људи, онда је читав свет у проблему.

У свом делу Молитве у тешким часовима из 1624. године, Џон Дон пише: „ Ниједан човек није острво, само по себи целина; сваки је човек део Континента, део Земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело Посед твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.“

Прогон новинара који је жртвовао своју удобност да нам пренесе истину о важним догађајима и сплеткама које су уништиле милионе људи и, још горе, његова дискредитација преко лажовских корпоративних медија и прогон кроз корумпиране политичке институције су ударац на свакога ко жели да живи поштено, од свог рада и у хармонији са ближњима. Ћутање о томе преставља ништа мање него саглашавање да људски олоши, корумпиране битанге, силеџије и бездушни опортунисти могу слободно да нас газе како им је воља ако им је то у интересу.

У време интернета, неслагање са методима људских олоша, корумпираних битанги, силеџија и бездушних опортуниста не кошта ништа, до мало времена. То не значи да ће та подршка уродити плодом у случају Асанжа, али би значила да су они који желе да живе поштено, од свог рада и у хармонији са ближњима направили јасну вредносну дистанцу у односу на људске олоше, корумпиране битанге, силеџије и бездушне опортунисте, бар када је у питању право на објективно информисање.

Правда и слобода су вредности због којих су људи неретко били спремни да се жртвују. Ако је дошло време да је удобност важнија, онда су, за почетак, грађани Еквадора, Британије и Аустралије (видећемо да ли и Америке), а затим и свет, заиста заслужили живот у орвеловској „1984“. У том случају, зло и све што га прати би постало пожељна вредност, а жртве зла би биле „будале које се нису снашле“, „губитници“. Питање је да ли ико психички здрав жели да живи у таквом свету.

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Правном факултету Универзитета Мегатренд и на Академији за националну безбедност у Београду. Екслузивно за Нови Стандард.

Извор:
СТАНДАРД