- Срби на окуп! - http://srbinaokup.info -

Породица јунака са Кошара: Надали смо се да ће се Зоран однекуд појавити

11ATT00506_620x0

Породица Мијатовић из Лешка три и по године тражила сина. Мајка Богомирка: Позив са ВМА угасио наду да је наш јединац жив

ВРХОВИ Проклетија оправдали су своје име „проклете планине“ током 1998. и 1999. када су у својим недрима заувек задржали више од стотину младих живота српске војске. У рејону карауле Кошаре, где су пре тачно две деценије вођене и најжешће борбе за одбрану наше земље од албанских терориста, најскупљом ценом, својим животом, слободу је платио и Зоран Мијатовић (20) из Лешка. Голобради младић, са једва навршених 19 година, са радошћу је примио позив да служи војни рок.

– Истог дана када је донео диплому о завршеној средњој школи донео је и позив за војску. Радовао се одласку, као да га је нека сила вукла. У септембру 1998. је обукао униформу пешадинца у Ваљеву, где је завршио и обуку, а потом је прекомандован у Нови Сад. Једино одсуство је имао за новогодишње празнике, када смо заједно провели неколико дана. То је било и последње наше виђање – тужним гласом започиње причу о сину јединцу Богомирка Мијатовић.

Све жешћи напади на гранични појас између тадашње СРЈ и Албаније захтевали су додатно ангажовање војника, па је на Косово и Метохију, почетком марта 1999., са својим другарима, из Новог Сада кренуо и Зоран. Пролазећи кроз своје Јариње махао је познаницима, али своје најближе није видео. Тих дана Богомиркино срце било је подељено на два дела – једна половина је страховала за сина Зорана, а друга за супруга Милутина, који је био у резервном саставу војске у селу Вуча код Лепосавића.

– Била сам сама код куће када је зазвонио телефон. Његов глас ме је обрадовао, а његове речи охрабриле. Рекао ми је: „Мама, немој да бринеш, ја сам на сигурном, а и њих више нема овде, сви су побегли за Албанију“ – сећа се Богомирка последњих речи свог Зокија.

Мајчина брига, ипак, није престајала, а страх да га више неће видети све ју је више обузимао. Писмо, које је средином маја стигло из Приштинског корпуса, било је и почетак агоније ове породице која је трајала у наредне три и по године.

– Позвали су Милутина и рекли му да је стигло писмо у којем се наводи да Зоран није са својом јединицом на положају, да не знају где је и питају да можда није дошао кући. Мој супруг је одмах кренуо у потрагу и упутио се ка Кошарама, где је Зоран и био распоређен. Стигао је до Јуника, али му даље нису дали. Рекли су да је тог дана када је нестао била велика магла и да је можда заробљен – дрхтавим гласом говори Богомирка.

Скрхан од бола и помисли кроз какав пакао пролази његов син, Милутин се вратио кући, али није желео да верује да га више нема. Надао се да ће се однекуд појавити, да је можда рањен и пребачен у неку од болница, али да је жив.

– Сви су нас уверавали да је жив, да није убијен, а наду у то нам је давало и то што га нисмо пронашли ни када смо одлазили у Мердаре и Ниш на препознавање тела погинулих на ратишту. Милутин је помоћ тражио и од „видовитих“ људи који су му узимали новац и говорили да виде Зорана, да се налази у близини, и да ће му ускоро стићи кући – каже Богомирка.

Ипак, након три и по године трагања, позив са Војномедицинске академије из Београда угасио је и последњу наду Мијатовића да ће поново угледати свог јединца.

– Зазвонио је телефон, а са друге стране чула сам глас доктора који је рекао да је Зоран пронађен. Викнула сам „Је л’ жив“?, али ми је он одговорио: „Примите моје саучешће“ – са сузом у оку говори Богомирка.

Зоран је најпре сахрањен на Лешћу, а његове земне остатке породица је касније пребацила на сеоско гробље у Јариње. Нестанак и губитак јединца била је непреболна рана на срцу Милутина, који је 2010. преминуо од туге.

Извор:
НОВОСТИ