Мртву ћерку без главе на рукама носио до Приштине

Синиша спасавао ћерку, у шоку није видео да је обезглављена. У ноћи између 10. и 11. априла 1999. године НАТО бомба усмртила трогодишњу Драгану Димић у Старом Грацку

КАДА смо тог 10. априла отишли на спавање, ни слутили нисмо да ће неколико сати касније НАТО бомбе пасти на кућу у коју смо избегли на почетку рата и усмртити наше чедо. Нашој троипогодишњој Драгани касетна бомба пала је директно на главу. Ужас који нас је снашао у тим тренуцима заменио је бол који не пролази, и који ће нас пратити све док дишемо.

Овако се, тешком муком, Слађана Димић (53) присећа кобне ноћи у Старом Грацку, у којој је изгубила ћерку. Мезимицу. Уочи бомбардовања, Димићи су, као и многе друге српске породице, избегли из околног Топличана. Каже да је тог априла на Космету било страшно и да Срби нису знали да ли да се чувају бомбардовања или албанских терориста. Зато су она и супруг са децом склонили у Старо Грацко, српском место код Липљана, мислећи да ће се ту заштитити.

– Било је око један после поноћи. Прва детонација чула се одмах поред куће. Преплашена деца почела су да плачу и вриште, а супруг Синиша је истрчао напоље да види шта се дешава. Покушавала сам да смирим децу, грлећи их наизменично, када је друга детонација погодила нашу кућу. Касетна бомба пробила је таваницу и пала на кревет. Видела сам да је Драганина глава обливена крвљу, док су Бојана гелери погодили у груди. Драгану више нисам чула, а Бојан је узвикивао да њему и Тамари није ништа – присећа се Слађана.

Иако и сам био израњаван, Синиша је Драганино обезглављено тело узео у наручје. Каже да се пута до приштинске болнице, до које их је под кишом гелера превезао комшија, више и не сећа. Али слику мртве ћерке у наручју вечно ће памтити.

– У тим тренуцима ја нисам знала да ли је Драгана мртва. Само сам видела Синишине руке обливене крвљу, и мислим да сам и ја остала без свести – сведочи несрећна жена, која је за смрт детета сазнала у приштинској болници, где су се јауци рањеника од НАТО бомби чули на све стране. – Сутрадан сам се због деце вратила кући, где сам несрећу покушала да сакријем од малишана, док је Синиша месецима био у болници. После седам дана преузела сам Драганино тело из капеле.

Синиша је имао неколико операција и лекари су му из тела одстранили већи број гелера. Онај у мозгу нису успели, тако да је остао инвалид. Од тада тешко говори, има честе болове и нападе епилепсије.

НАТО пројектили усмртили су исте ноћи још четворо мештана, а више њих тешко ранили. Старо Грацко се од ове трагедије није ни опоравило, када су јула 1999. албански терористи усмртили четрнаесторо српских жетелаца и ово место надомак Липљана поново завили у црно.

ИМЕНА ЖРТАВА НА СПОМЕН-ПЛОЧИ

Чувши детонације, супружници Јевросима и Бошко Јанковић изашли су испред своје куће. Али ту су их покосили гелери. У смрт су отишли држећи се за руке – причају мештани Старог Грацка присећајући се жртава и траума које су оставиле за собом НАТО бомбе у ноћи између 10. и 11. априла. Те ноћи стадали су и Радован Одаловић (39) и Милорад Стојисављевић (41), чија су имена, као и имена убијених жетелаца, уклесана на спомен-плочи у центру села.

Извор:
НОВОСТИ