Косово и нови концепт НАТО

Аутор: Мирослав Лазански

Косово и бомбардовање Југославије од стране НАТО-а 1999. године не само да је променило свет, већ је и кључни моменат нове стратешке концепције старог савеза, који ових дана на литургији поводом 70 година свог постојања покушава да реафирмише централне ослонце свог постојања, уз мање-више отворено америчко намигивање Бразилу и Јапану. Но, на примеру Косова из 1999. године алијанса је директно потврдила да ће и убудуће војно интервенисати и изван територије чланица НАТО-а и без дозволе УН. Нешто касније то је урађено и у Либији, при чему је злоупотребљена резолуција УН о „нон флај зони”. Доста раније то је урађено и у Босни.

На Косову 1999. године НАТО је напустио историјску дефиницију самога себе као строго одбрамбене коалиције и инсистирао да се војно заузме покрајина једне државе с којом није био у рату. СР Југославија није напала ниједну државу чланицу НАТО-а, ултиматум око бомбардовања наше земље био је поткрепљен пратећим захтевом за право слободног кретања и базирања трупа НАТО-а широм Југославије, односно анексом Б „споразума” у Рамбујеу. Ово напуштање концепта поштовања националног суверенитета, праћено милитаристичком дипломатијом, значило је тада ступање на сцену новог стила спољне политике алијансе, коју заправо покреће унутрашња политика и позивање на универзалне моралистичке пароле.

У међувремену је у НАТО-у, и поред апела за очување јединства, дошло до првих неспоразума. Немачка је затражила да свака будућа војна операција алијансе претходно мора да се одобри у Савету безбедности УН. Наравно, Американци су енергично против тога. Ипак, водити политику која не признаје националне границе и национални суверенитет, водити такву политику на трајној основи, неће бити нимало једноставно, како би то желела да сугерише самозадовољна реторика јастребова у Вашингтону.

Јер, они који се изругују историји очигледно се не сећају да су се правна доктрина националног суверенитета и принцип немешања, узгред, гарантовани повељом УН, појавили на крају катастрофалног тридесетогодишњег рата, не би ли спречили да се понове харања из 17. века, када је око 40 одсто становништва Централне Европе умрло ради конкурентских верзија универзалне истине. Односно, када се једном прошири доктрина универзалне интервенције и надметање конкурентних истина, ризикујемо да уђемо у свет, да се послужим речима Џ. К. Честертона, разуздане врлине.

Најновији самит НАТО-а, поводом 70 година постојања, реафирмисао је принцип да се НАТО мора ангажовати свуда где то треба у свету, јер, ето, једини представља чувара реда у граду, и зато што су његови мотиви чисти. Ово не само да је неспојиво са представом о једном одбрамбеном савезу, већ и вероватно са представом о савезу уопште.

Традиционално узевши, савези су увек изражавали заједничке националне интересе држава-чланица. Они дефинишу неку специјалну, а не универзалну обавезу. „Casus belli” је у начелу повреда националних граница савеза или земље која се сматра од виталног интереса за савез. Када границе једном престану да буду свете, како ће се дефинисати „casus belli” хуманитарних ратова за интервенцију у име новог провиђења?

Будући да они одражавају једну универзалну, а не неку посебну обавезу, требало би, логично, да се изводе уз глобални консензус. Међутим, ако је НАТО подређен УН, његове високе тежње готово сигурно ће кочити руско-кинески вето. С друге стране, ако НАТО инсистира на томе да сам одређује универзалну легитимност, наићи ће на отпор већине осталог света.

Нема важнијег задатка за алијансу у овом тренутку од довођења у склад реторике његових лидера и реалистичких опција. Косово је показало да су хуманитарне војне интервенције могуће против војно инфериорних, али да не долазе у обзир против војно јаких држава, као што је, на пример, Северна Кореја. На самиту у Вашингтону још једном је покушано брисање реторичке дистинкције између хуманитарних и националних интереса, али није сасвим јасно где ће и из којих то хуманитарних побуда НАТО у будућности пројектовати своју војну моћ. Које је ризике спреман да преузме? Коју је цену спреман да плати? Ако НАТО жели да постоји и даље као нешто више од сувенира једног доба на свом заласку мора да одговори какве су то стратешке претње за светски поредак, а да то нису терористи и пирати у Индијском океану. И којим ће се то политичким променама НАТО опирати из безбедносних разлога?

Еволуција, или револуција НАТО-а декларисала је само делимично нове универзалне максиме, али није успела да пронађе ниједну могућност за њихову конкретну примену, изузев једне једине – онога што се догодило на Балкану. Где смо ми у Србији 1999. године, заправо, били пробни полигон, али полигон који је и Москви и Пекингу коначно „отворио” очи. Надајмо се на време…

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА