Америка је ушла у ирационалну фазу

Званична Америка се свакога дана на некога љути, оптужује и прети санкцијама па се стиче утисак да је до недавно најмоћнија сила све више сама против свих осталих. Америка не прети само својим претпостављеним, дизајнираним непријатељима, него и блиским савезницима. Да ли је, међутим, у савременом свету могуће бити сам против свих?

Ма колико таква политика изгледала ирационална и у основи детињаста, она је стварни пројекат и „једина игра у граду“. Њену позадину чине нереална амбиција да Америка може да задржи статус светског хегемона и полицајца, али и предизборна обећања председника Доналда Трампа. Када се рашчисте лажи и медијско-политичке егизибције, постаје јасно да америчке санкције пре свега циљају велике технолошке и енергетске светске компаније које су озбиљна конкуренција америчким компанијама на светском тржишту. Жели се уништити конкуренција.

Америка је, наиме, у последњих двадесетак година у извесном заостатку у научно-технолошком развоју, док други не мирују и напредују, пре свега Кина, Русија, Индија али и Немачка. Очекивања су да се санкцијама омете или барем успори развој технологије и знања у тим земљама, као економија која би финансирала развојне пројекте, како би Америка добила на времену да их сустигне.

ТЕЖАК ЗАДАТАК
Али, то није једноставно. На пример, Кина је једини извор у свету неколико хемијских производа који сЕ користе за муницију и ракетне пројектиле. И шта онда – нема муниције ни пројектила ни за Америку. Па онда санкције за кинеског технолошког дива Хуавеи који је једини у свету развио и усавршио такозвани 5Г систем компјутерске (мобилне) комуникације. Тај систем темељно мења брзину и ефикасност комуникације, а Америка уопште нема тако нешто, нити је уопште почела да развија ту технологију.

Слично је и са санкцијама руским нафтним и гасним гигантима који су најозбиљнија конкуренција америчким компанијама. Или са санкцијама за произвођача нових руских путничких авиона типа ИРКУТ-МС-21. То је први путнички авион на свету са 130 путника  који има крила на бази композитног материјала (40 одсто је композит). Тај авион такође користи нове руске, а не западне моторе ПД-14, а аналитичари авијације процењују да МС-21 са тим моторима може лако на тржишту да победи амерички Боинг 737, али и европски Ербас 320. И то није све, Руси и Кинези развијају нови мотор ПД-35 за нови руско-кинески широкотрупни путнички авион. Америчка ваздухопловна индустрија је истовремено показала озбиљан заостатак кроз проблеме са новим моделом Боинга 737 и војним авионом Ф-35. О технологији оружја да се и не говори.

ТРАМП ЈЕ У ПРАВУ, АЛИ…
Уз то, санкцијама се настоје спречити даља инвестициона активност америчких компанија, пре свега свега у Кини и Русији, како би се оне натерале да своју производњу и развој врате у Америку. То је и једно од кључних предизборних обећања председника Трампа. Јер, како је говорио, Америка не може да остане највећа светска сила ако живи од туђих пара, ако позајмљује новац, па свој статус треба да поврати онако како га је и стекла – моћном привредном и научно-технолошком снагом. Трамп је ту у праву, али да ли је могуће то урадити на начин како то сада ради званични Вашингтон? Тешко је видети да ли је то стварно могуће.

Трећи стуб санкција циља богате пословне људе, елиту, како би се они због својих пословних и личних интереса укључили у смену „непослушних“ лидера. Модел који је увежбан у Србији. Један део америчке елите и даље верује да Америка треба по сваку цену да одржава стару праксу контроле над земљама изазивањем нестабилности, ратова и насилне промене демократски изабраних власти. У том делу се понекад не користе санкције него тајне службе које организују прикупљање обавештајних информација о лидерима држава и онда праве мрежу против њих. Циљ је довођење подобних, који онда као лидери не усмеравају само политику према Вашингтону, него и национално богатство куповином америчких државних обвезница, те на тај начин финансирају америчке дугове.

За такав модел је у новије време типичан пример Бразила који је после смене власти постао највећи купац америчких државних обвезница. Али, проблем је што у свету нема толико таквих земаља и пара које могу да подмире потребе Америке и сервисирање њених дугова. Амерички јавни дуг је са фебруаром 2019. достигао нешто преко 22 хиљаде милијарди долара, а годишњи бруто друштвени производ је двадесет хиљада и шестопедесетиосам милијарди. Од 2008. године званични Вашингтон се просечно годишње задуживао по хиљаду милијарди долара.  И санкције, наравно,  служе пљачки. Када се уведу санкције онда са замрзне новац тих држава у америчким или другим банкама ако су депозити у доларима. И нико више никада не види тај новац, потрошен је.

СВИМА ЈЕ СВЕ ЈАСНО
И нису само на удару „непријатељи“ него и најближи савезници. Најбољи примери су Немачка и Турска. Америчке претње увођењем санкција компанијама који учествују у новом гасоводу између Русије и Немачке, Северни ток 2, нису, како се јавности представља, усмерене према Русији, него против Немачке. Русија је само изговор за јавност. Америчка амбиција је да се успори развој Немачке, а не Русије. Додуше, ако би америчке компаније продавале Немачкој руски гас, наравно знатно скупље, онда можда и не би био толики проблем. Слично је и са Турском где, међутим, Америка има више могућности јер је турска национална валута, лира, везана за долар, али Анкара се изгледа ипак не предаје. У ствари, Америка не бира. Ових дана је Конгресу предложен закон о увођењу санкција свима који подржавају председника Венецуеле Мадура. Значи, свима на свету, данас због Венецуеле, а сутра због ко зна чега.

Позадина санкција и претњи целом свету се прикрива пре свега од америчке али и дела светске јавности, и то невероватном производњом лажи. Све најновије санкције су оправдаване најгрубљим лажима које онда постају основа политике. Све је постало лаж у коју временом њени аутори почињу да верују, и оне постају основа политике. Одувек се лагало, али ипак талентованије од садашњих аутора. И што је суштинско – на лажима се не може водити политика, а камоли заснивати друштвени и економски развој. Лажи су по дефиницији деструктивне. Отежавајућа околност за америчку политику је и чињеница да је сада свима у свету све јасно. На америчке претње све више земаља, па чак и најближи савезници, не обраћа пажњу, настављају да раде. Велики део света, и то пре свега водеће земље, ослободио се страха од Америке.

У околностима када је свим све јасно кључно је питање шта ће бити даље и какав би резултат америчка политика санкција и претњи могла да има. Утолико пре што, како сада изгледа, званични Вашингтон нема намеру да било шта мења. Напротив. Ту нема краја, санкције и претње ће се само даље ширити. Свет је – а пре свега емерички савезници – постао талац америчких унутрашњих проблема. Али све то неће донети очекивани резултат. То је узалудан посао иако са великом ценом.

ЕУ НА ПУТУ СВИЛЕ
Америка је у науци и економији, на ономе на чему је њена моћ била и заснована, изгубила корак а, истовремено, други не губе време. Најближи амерички савезници, земље Европске уније су, на пример,  недавно склопиле споразум о прикључењу кинеском пројекту „Нови пут свиле“ који је на удару америчких планова. Када је тај пројекат започет пре три године, Европска унија је, сем Велике Британије, заједно са Америком игнорисала тај планирани систем, а сада је променила мишљење. Амерички притисак више не пије воду.

Упркос свему, мало је вероватно да ће Америка одустати од садашње политике а још је мање извесно да та велика земља  може сама против свих. Утисак је да Америка некако не уме да носи своју моћ коју су јој дали природа и географија. Такође, није вероватно да би Вашингтон могао да следи стару јеврејску пословицу: „када се исрцпе све могућностим онда поштено“. И у Америци и на целом Западу већ дуго нема стратешког размишљања, нема било какве визије не само изласка из кризе, него и укупног друштвеног и економског развоја. Запад се налази у ирационалној фази и ту рационална објашњења не могу много помоћи.

На пример, Америка прети и уводи санкције Кини, земљи којој дугује највише пара. Аспурд. Другим речима, када садашња политика достигне своје лимите и дође до зида, што би могло да се догоди много брже него што се препоставља, Америка би могла ипак да се определи за рат. О томе се све чешће говори, и то не само међу „теоретичарима завере“. Санкције су, треба ли подсетити, по правилу увод у оружани сукоб. Али, против кога?

Америка, готово је извесно, неће напасти Русију или Кину. Упаљач рата би по свему судећи могао да буде амерички сукоб са најближим савезницима, највероватније Европом или Турском ,а онда би тај рат могао да усиса и друге велике силе. Како сада изгледа, то је, нажалост, врло вероватан развој актуелне америчке политике.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и ,,ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

Извор:
СТАНДАРД