Беседа владике Артемија у Недељу Крстопоклону 2008. године у манастиру Грачаница

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Налазимо се, браћо и сестре, на половини светога Великога Часнога Поста. Налазимо се у Недељи Крстопоклоној, када света Црква износи пред своја верна чеда Часни Крст Господњи. Да бисмо као далеки путници који су кренули на једно дуго путовање од седам недеља, а кренули смо пре три недеље, стигли у тихо пристаниште Васкрсења Христовога.

Што је путовање дуже и припрема за то путовање је већа и озбиљнија. Када човек креће у оближњу варош не треба му никаква припрема, а ако креће за Београд или негде у иностранство онда му треба много дужа припрема. Ово путовање наше, кроз свети Часни Пост, траје пуних седам недеља, зато је и припрема за овај пут, за ово путовање, трајала пуне три недеље, пре самог почетка поста. А у току овога поста, вребају на томе путовању многе опасности за путник – и разбојници у заседама и дивље звери и бура на мору. Зато да бисмо безбедно путовали, морамо да будемо спремни, опремљени и наоружани духовним оружјем. Да бисмо без штете, без опасности завршили то наше путовање и стигли нашем циљу.

Када неко путује три дана, онда се приличо умори, а ми смо на путу већ пуне три недеље и доста смо се уморили на томе путу, зато је потребно тим путницима пружити одмор. Зато света Црква у средини овога поста, износи пред нас Часни Крст Господњи, под којим се, као под неким лиснатим дрветом путници одмарају, прикупљају нове силе, нове снаге да би могли наставити то путовање и да бисмо могли дочекати да уђемо у радост Васкрсења Христовога. На овоме путу, браћо и сестре, наша опрема је молитва, наша опрема је пост, наша опрема је Света Тајна Покајња и Исповести. Наша опрема је и Света Тајна Причешћа, кроз коју се сједињујемо са самим Господом Христом, примајући Тело и Крв Његову у себе. Али, да бисмо могли достојно бити причасници те највеће светиње у овоме свету, коју је Бог оставио у Цркви својој да се њоме спасавамо, потребно је да се припремамо достојно. Зато и служи свети Велики Пост, јер нема човека у овоме животу да живи а да не греши, то говори једна молитва на опелу, на парастосу која се стално понавља: „Нема човека а да живи а да не греши“. Свети апостол Петар каже да праведник на дан греши седам пута, а шта да кажемо ми који нисмо праведници, ми сигурно грешимо много више, седам пута седамдесет на дан, а чујемо ово на Светој Литургији где каже свештеник да се Светиње дају светима. Како да ми грешници постанемо достојни те светиње? Како да очистимо душу своју од прљавштине греховне, од страсти, од злобе наше, од зависти, од мржње? Постоји само један начин, браћо и сестре, то је Света Тајна Покајања, Света Тајна Исповести, када пред свештеником, боље речено пред Богом, а у присуству свештеника, исповедамо грехе своје, исповедамо речима, а та наша исповест треба да буде пропраћена покајњем у души и у срцу нашем.

Шта значи покајање? Покајање, браћо и сестре, значи спознаја својих грехова. Као онај блудни син, који у далекој земљи дође к себи и сагледа свој безизлазни положај, то значи сагледати своје грехе, доћи к себи. Човек док живи у гресима он је као вансебан, као у неком бунилу и лудилу. Када дође к себи и сагледа своје грехе онда у души се јавља покајање, а покајање значи чврста наша одлука, да убудуће тај грех не понављамо. Да се боримо свим силама својим против својих рђавих навика, против страсти, против греха језиком и против свих наших осталих грехова и онда само тако покајање и исповест могу да очисте душу од прљавштине греховне и могу да нас учине достојнима Причешћа Светим Тајнама Христовим. А кроз ту Свету Тајну Покајња и Исповести, кроз Свето Причешће ми, уствари, прерађујемо и преображавамо себе, од пролазних у непролазне, од смртних у бесмртне, од грешних у безгрешне, и спремамо се за житеље Царства Небескога. Зато је Бог створио човека – да му дарује живот вечни, није га стварио да се мучи на овој земљи педесет, осамдесет или сто година па да га нестане, да га смрт прогута и да га више нема. Смрт није тачка у животу човековом, она је запета, после које се реченица наставља, после које се живот наставља у другоме виду. Зато је човек створен, браћо и сестре, по лику и подобију Божијем, створен је да буде наследник вечног блага, вечнога живота, вечне правде и истине, вечне љубави Божије, али да би био наследник тих вечних блага, он мора у овоме животу да припрема себе за то. Живећи у Цркви Божијој, Светим Тајнама и светим врлинама ми припремамо себе за становнике Царства Небескога.

Нека Би дао Бог да нам овај свети Велики Пост и сви остали празници у години које дочекујемо и славимо да нам буде на исцељење душе и тела. Да бисмо, очишћени постом и молитвом, удостојили дочекати радостно Васкрсење Христово, али и наше васкрсење када дође последњи дан овога света и века. Да нас Господ тада прими у Царство Своје као своје верне слуге, да и ми тамо са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.