СА НЕБА ЈЕ СЕЈАНА СМРТ: Исповести учесника највећих битака у одбрани КиМ

Драматична искуства учесника највећих битака у одбрани Косова и Метохије 1999. године

ВРЕМЕ НАТО бомбардовања јединствена је битка у којој су учествовали сви грађани СРЈ, посебно Србије. Војска Југославије имала је у њој главну улогу, а посебно њене јединице које су биле ангажоване на одбрани Косова и Метохије. Трећа бригада ВЈ и њен Приштински корпус одиграли су херојску ролу у операцијама на КиМ. Битке на Паштрику, караулама Кошаре, Морина и Горожуп, као и у дубини територије јединствени су пример херојске одбране и несебичног жртвовања сваког официра и војника.

Преносимо аутентична сећања учесника ових операција. Већина ових исповести обједињена је у едицији „Ратник“, чији је издавач Медија центар „Одбрана“.

ПУКОВНИК ДУШКО ШЉИВАНЧАНИН, КОМАНДАНТ 53. ГРАНИЧНОГ БАТАЉОНА У ЧИНУ МАЈОРА

На караули Кошаре најкритичнији су били 9. и 10. април 1999. године. Нама је било јасно да положаје морамо одржати, а команда је већ издала наређење 125. моторизованој бригади да изврши поседање државне границе. Време је почело да се погоршава. Почела је да пада киша, суснежица. Храна је тешко дотурана. Муниције је понестајало јер су се заиста водиле тешке борбе. Имали смо јасан циљ – одбрану земље. То нас је ујединило. Ако би некоме требало подићи споменик, заслужили су га без сумње војници на одслужењу војног рока. Генерација из марта 1998. више од 15 месеци је била на положају. Било је међу њима, поред Срба, Црногораца, Муслимана, Мађара, Рома…

ПОТПУКОВНИК ДРАГУТИН ДИМЧЕВСКИ, ЗАМЕНИК КОМАНДАНТА 53. ГРАНИЧНОГ БАТАЉОНА У ЧИНУ МАЈОРА

Ноћ 10. априла је прошла релативно мирно. Терористи су ујутру заузели положај на објекту Раса Кошарес и отворили ватру на нас са територије Албаније. Припремају још један напад. Око подне почиње јака артиљеријска паљба по рејону одбране. У заклону смо и не отварамо ватру. Након тога крећу у напад. Води се тешка борба, успевамо да зауставимо напад. Са Маја главе убрзо креће још један талас. Прети нам опасност да будемо опкољени и уништени. Повлачимо се под борбом, кишом и мраком. Повлаче се и са старе карауле „Боро Вукмировић“. Ноћ смо провели у рејону Опљаз, уморни, неиспавани, изгладнели и промрзли. Морално смо, међутим, били јаки, јер одбрана земље није имала цену.

ЗАСТАВНИК ПРВЕ КЛАСЕ САША РАДОЈЕВИЋ, ЗАМЕНИК КОМАНДИРА КАРАУЛЕ КОШАРЕ У ЧИНУ ВОДНИКА

На караулу смо гледали као на своју кућу, а војнике као на браћу. У злу које нас је снашло гледали смо како да заштитимо себе и положај на ком смо. Било је невероватних тренутака. Тешко је описати осећај кад падне авио-бомба на неколико стотина метара. Човека подигне и неколико секунди проведе у ваздуху, а онда падне. И онда ишчекује следећи удар, са слутњом да је баш он следећи. Падали су пројектили са напалмом. Када је погодио наш положај код граничног камена Ц4, три дана је све горело.

ПУКОВНИК ЉУБИНКО ЂУРКОВИЋ, КОМАНДАНТ 2. МОТОРИЗОВАНОГ БАТАЉОНА 125. МОТОРИЗОВАНЕ БРИГАДЕ У ЧИНУ ПОТПУКОВНИКА

Капетан Крунослав Ивановић смртно је погођен 17. априла. Свестан да неће преживети, радио-везом ми каже: „Поздрави ми децу“. Генерацијски смо близу, можда ћу и ја сутра доћи у ситуацију да некоме то исто кажем. Болни су тренуци извлачења рањеног војника из зоне дејства. Време је лоше, снег, саборци вуку рањенике на шаторским крилима. Срећем групу километар иза прве линије, извлаче рањеног друга.

„Јуначе, нађоше те“, кажем му да бих га осоколио, мислећи на непријатеља.

„Команданте, нашли су ме. Него не мучите ове људе да ме носе још четири-пет километара када ћу свеједно да умрем“, каже он.

„Не, не, никако. Носите га, наставите даље!“, говорим им.

АЛБЕРТ АНДИЈЕВ, РУСКИ ДОБРОВОЉАЦ У 549. МОТОРИЗОВАНОЈ БРИГАДИ

Када си на страни добра, како Руси кажу, на исправној страни, није страшно изгубити живот. Када је било бомбардовање тепих-бомбама Шех Махале на Паштрику нико није мислио да ће ико ту остати жив. Али где животиња не може да се спасе, човек преживи. Иако се томе не надаш. Ми, Руси, нисмо хтели да нас српски војници уздижу или нам захваљују. Хтели смо да будемо као они, само старији, искуснији. Јер ти млади људи, дечаци који су били на Кошарама и Паштрику на редовном служењу војног рока, ниједног тренутка нису поклекли нити били малодушни. Јесте било страшно, опасно, али то им је само јачало самопоуздање да се боре.

ЖЕЉКО БАБОВИЋ, ВОЈНИК 549. МОТОРИЗОВАНЕ БРИГАДЕ

Добио сам задатак 26. маја да по линији одбране од Врапче до карауле Горожуп развезем појачање које је стигло из Призрена. У повратку нам је јављено да повеземо једног рањеног војника. Кренули смо краћим путем. Не знајући га добро, ушли смо у минско поље. Зачуле су се три експлозије. Сви су били рањени осим мене. Кренуо сам да им помажем. Један војник је остао без стопала. Покушавао сма да му зауставим крварење. Пришао сам потпоручнику, био је рањен у ногу код колена. Један потпоручник са војником ушао је у минско поље да ми помогне. Ставили смо једну пушку уз његову ногу, сав завој умотали, а онда сам скинуо кошуљу и превио га. Када смо кренули назад, неко је викнуо „Стани!“. Из земље је вирило уже потезне мине.

КАПЕТАН ДРАГАН МАРКОВИЋ ПАНАМА, КОМАНДИР МИНОБАЦАЧКОГ ВОДА

549. МОТОРИЗОВАНЕ БРИГАДЕ У ЧИНУ ПОРУЧНИКА

Током битке на Паштрику, или операције „Стрела“ било је дејство НАТО авијације. Никада нећу заборавити бомбардовање села Планеја и засеока Шех Махала. Планеја је била засута тепих-бомбама. Зачула се потмула експлозија. Изнад села појавила се огромна црна печурка, слична оној каква се појављује код атомских удара. Ракете и бомбе низале су се једна за другом. Исте вечери користили су светлеће авио-бомбе. Ноћ је била таква да је човек могао новине да чита.

Извор:
НОВОСТИ