Србији не треба ГМО храна

Земље које се баве ГМО често узимају генетски материјал из сиромашних земаља које га бесплатно дају, да би потом, за употребу ГМО биљака произведених на тај начин, морале да плате велику цену, каже академик Васкрсије Јањић.

У Србији није дозвољена продаја хране и узгајање биљака које су генетски модифоковане, али без обзира на то да ли ће у будућности доћи до промене тог става, треба повећати инвестиције у истраживачке и научне капацитете у овој области, пре свега у циљу заштите од пласмана оваквих производа. Мада се ГМО храна рекламира као решење за глад у свету, она је Србији непотребна јер наша земља има довољно ресурса да конвенционално узгајаним биљкама задовољи потребе становништва.

Ово су поруке са округлог стола „Генетски модификовани организми, научни и етички аспекти, производња и коришћење“ које је организовала Академија инжињерских наука Србије – одељење биотехничких наука.

Постоји низ аспеката стварања, коришћења и узгајања ГМО – па се тако постављају питања употребе земљишта, људских ресурса, безбедности, смањења генетске диверсификације, за шта ће решење у неком облику дати биотехнологија, сматра Косана Константинов академик АИНС. Она је и навела основне разлике између конвенционалног мешања генома и оног када се користи биотехнологија.

Ако се зна да један ген има информација које можете ставити на 170.000 страна, комбиновањем на уобичајен начин два гена добија се трећи истог обима који садржи одређен део информација сваког гена. Коришћењем биотехноогије се у сваком геному мења по неколико гена, што је еквивалент од пола стране текста од 170.000 страна. Код кукуруза је промена тог једног гена била довољна да се побољша отпорност биљке на инсекте.

Постоји низ аспеката биотехнологије – етички, научни, комерцијални и политички. Под научним се подразумева оспособљавање кадрова и институција за препознавање ГМО, пре свега у сврху одбране од њиховог пласмана у неку земљу.

Када се ради о етици, није тајна да је развој ГМО почео на материјалу узетом из природе, који је генерацијама стваран и припада свима. Сада се изменом тог материјала ствара нови који се патентира и тако постаје недоступан широј јавности. Против тога се како каже Константинов бори и „Џин Етикс Груп“ (Гене Етхицс Гроуп) формирана у САД 2007. године која се залаже да живи организми не могу бити предмет монопола и патената.

Ту се јавља и проблем супростављања органске производње ГМО храни, где је прва скупа и са мањим приносима.

Етика је заступљена и у погледу последица ГМО. Па је тако 2005. године у истраживањима компаније Монсато примећено да пацови третирани ГМО храном, развијају одређене абнормалности. Компанија је истраживања прогласила за безначајна али није са њима престала.

Истоветан налаз имао је и професор Арпад Руштаи са Ровет института у Шкотској, који је по њиховом објављивању добио отказ, а институт од државе добио надокнаду штете.

Да би се створио нови хибрид неке биљке потребно је шест генерација – у случају кукуруза то значи минимум три године рада, али је онај који убаци одређени ген често заслужнији за формирање хибрида од самих узгајивача.

Земље које се баве ГМО често узимају генетски материјал из сиромашних земаља које га бесплатно дају, да би за употребу ГМО биљака произведених на тај начин морале да плате велику цену – што представља економски аспект биотехнологије.

Супротно уобичајеном мишљењу, чак 40 одсто биљака које се гаје не користи се за исхрану већ за сасвим друге намене као што је рецимо производња биодизела, каже Васкрсије Јањић, академик АИНС. То је можда и један од узрока глади у свету, где свега трећина популације има хране у изобиљу. Пораст производње хране у свету је везан и за ограничен ресурс, земљиште, јер је свега 10 одсто земљишта на свету обрадиво. По подацима ФАО – Светске организације за храну, у неразвијеним земљама је забележен раст од 20 одсто обрадивог земљишта на 890 милиона хектара.

Ипак и то је недовољно па је тако у Африци искоришћеност обрадивог земљишта 5,2 одсто, Европи 32, а Америци 18,9. Драстичнији су подаци код обрадивог земљишта по становнику – у Европи је нпр 0,78 хектара, Америци 1,54, Азији 0,12, Африци 1,27 Србији 0,50, светски просек је 0,46 по становнику. Слични су и показатељи односа укупног становништва и обрадивог земљишта. У Европи се 8,6 одсто светског становништва храни са 16,2 одсто укупног обрадивог земљишта, док је у Африци однос 8,6 према 4,8. одсто.

Глад се покушава компезовати растом производње па су тако 147 главних култура од 1947. године забележиле раст од 242 одсто у приносима, што је без ГМО незамисливо. Штете које те културе трпе од инсеката и корова се крећу од 25 одсто у развијеним земљама до 42 одсто приноса у Африци.

Управо због корова су се формирали хербициди који су у почетку дочекани као чудо али се њиховом употребом показали и штетни ефекти као што је отпорност штеточина. Исплативост је велика па, како каже Јањић, код хербицида „Глифосан“, у чијем настанку у Монсату је радио и један човек из Србије седамдесетих година прошлог века, је остварен профит од 20 одсто продаје свих хербицида. Тај профит је касније искоришћен за ГМО, каже Јањић и додаје да је највећи број ГМО створен због корова и хербицида.

Од 1996. године до 2012. површине под ГМО су порасле са 1,7 на 170 милиона хектара, а највећи произвођачи су САД, Канада, Бразил и Индија од којих су последње две, релативно скоро ушле у игру. У САД је 39 одсто обрадивих површина под ГМО. Од култура су најзаступљеније соја (81 одсто од укупно засејаних поврсина су ГМО), кукуруз 81, памук 35 и уљана репица 30 одсто.

ГМО тренутно одобрава 30 земаља а њиховим развојем се бави 50 компанија и института.

Ризици гајења ГМО се виде у њиховом утицају на негмо биљке, смањену разноликости флоре, раст отпорности штеточина.

„Упркос ризицима, ГМО храна је већ ту“, каже Снежана Младеновић Дринић, дописни члан АИНС. Према њеним речима прва ГМО храна је био парадајз са продуженим роком зрења од кога је прављена конзервирана паста. Од 1996-98. године продато је 1,8 милиона конзерви ове пасте, али је производ повучен када се појавио парадајз сличних карактеристика гајен на конвенционалан начин.

Додатни пример побољшања представља такозвани златни пиринач који је модификован да има повећану вредност витамина А, јер је примећено да људи којима је пиринач главни извор исхране, на пример у Азији, имају недостатак овог витамина. На сличан начин је у бананама повећан витамин А и гвожђе, папаја учињена отпорном на болести, као и патлиџан у Индији. У соји је повећан постотак виоскоолеинских киселина, и смањен удео транс масти.

ГМО је у употребу нашао и преко адитива од којих је најпознатији аспартам- заслађивач који се користи у око 6.000 производа.

Код ГМО хране постоје ризици смањења храњивих материја и могућег јављања токсина, као и преноса алергенских особина. Тракав је случај код убацивања одређених гена из бразилског ораха у соју.

Због свега тога, како каже Маринковић Дринић, уведено је и обележавање ГМО производа.

„Негде га има, али није обавезно, недге је обавезно, а негде га нема“, каже Маринковић Дринић.

У ЕУ, код хране је прихваћен стандард, који важи и код нас, да ако неки производ има 0,9 одсто ГМО мора бити обележен.

Званичан став је да је ГМО храна безбедна као и негмо храна јер 17 година, колико постоји ГМО храна, није било негативних ефеката. Ипак, сматра Маринковић Динић, ГМО храна није довољно испитана, за шта ће бити потребне генерације.

Неуобичајен приступ коришчењу ГМО биљака представио је Јанош Берењи, научни сарадник Института за ратарство и повртарство у Новом Саду. Према његовим речима, биљке се могу користити за чишћење земљишта – на пример топола је позната по томе да скупља течне метале из земљишта. У Јапану се сада ради на развоју биљака које ће земљиште очистити од нуклеотида.

Поред тога ГМО биљке се могу користити за детекцију, па је у сарадњи са једном данском фирмом у институту развијена биљка која може да детектује азот диоксид, који испуштају закопане мине.

Иако је његов став да управо због тога ГМО треба гледати са разних аспеката јер ситуација није црно бела, када се ради о ГМО храни, он је мишљења да Србији то не треба.

Србија је сасвим добро опремљена за детекцију ГМО организама, каже Јелена Самарџић, из овлашћене лабораторије Инстутута за молекуларну генетику и генетско инжењерство. Ово је једна од пет домаћих лабораторија која могу да се баве овим послом, а у њој се испитује храна биљног порекла. Иако постоји закон о ГМО, домаће лабораторије користе правилнике који важе у ЕУ.

Унија је дозволила коришћење 48 модификација на 6 биљних врста, док за гајење има свега једна дозвола за кукуруз. ЕУ се бави проблемом ГМО још од 1986. (пре настанка првог производа ГМО), када је ОЕЦД издао своје упутство.

Узорке у овој лабораторији добијају од државних органа, мада је било случајева да и грађани доносе узорке на испитивање. Највећи број узорака је соја, кромпир, кукуруз, пиринач, уљана репива и шећерна репа.

Проблем по Самарџићевој, представља све већи број неауторизованих ГМО који долазе изван ЕУ, и за које нема референтнци на основу којих се утврђује да ли је ГМО или није.

У дискусији која је уследила показало се да је и афлатоксин везан са ГМО, а да у Србији није потребна ГМО храна јер се храна доста баца, постоји и велики проценат необрађених површина, и све мање људи живи на селу.

Балканмагазин