Бобиљ и Друшкан – Сергеј Јесењин

Живео је на крају села стари Бобиљ. Имао је своју колибу и пса. Ишао је по селу, скупљао парчиће хлеба те се тако хранио. Бобиљ се никада није одвајао од свога пса, кога је од милоште звао Друшкан. Иде Бобиљ кроз село, куца у прозор, а Друшкан стоји крај њега и маше репом. Као да и он чека да му уделе милостињу. Говоре Бобиљу људи: “Зашто, Бобиљу, не напустиш пса. Ни сам немаш шта да једеш.

Погледа их Бобиљ својим тужним очима, добро их погледа, и ништа не одговори. Зовне Друшкана, оде од прозора и не узме понуђено парче.

Суморан је био Бобиљ. Ретко је са ким разговарао. Наступила зима, дунула срдита мећава, завејала све на земљи и нанела велике сметове. Гази Бобиљ кроз сметове, опире се о штап, вуче се од дворишта до дворишта, а Друшкан се не одваја од њега. Прибија се уз Бобиља, умиљато га гледа, као да би хтео рећи: „Никоме нас двојица нисмо потребни, нико неће да нас пригреје, сами смо самцити”. Погледа Бобиљ пса добро га погледа – и као да погађа његове мисли – па тихо, сасвим тихо рече: „Немој, Друшкане, никад, мене, старца, да напустиш.

Корача Бобиљ с псом, и с великом муком дође до своје колибе, а она стара и хладна. Погледа под пећ, погледа по кутовима, почепрка али ни иверке. Погледа Бобиљ Друшкана, а он стоји и као да чека шта ће газда рећи. Вели Бобиљ Друшкану:Упрегнућу те, Друшкане, у санке отићемо у шуму, накупићемо грања и дрва, наложићемо пећ, и грејаћемо у нашој собици.

Упрегне Бобиљ Друшкана у снаке, дотера грања и дрва, наложи пећ, загрли Друшкана и почне га миловати. Замисли се Бобиљ крај пећи о својој прошлости. Исприча старац Друшкану о свом животу. Исприча о себи тужну причу, а кад је доврши с великим болом рече: „Ништа ми ти Друшкане, нећеш одговорити, нећеш ми рећи ни једну утешну реч, али су ти очи паметне… Знам… знам… ти све разумеш…“

Престала да фијуче мећава, престала вејавица, почеше капи с крова да падају. Топи се снег, нестаје га. Види Бобиљ да зима пролази, види, и са Друшканом разговара.

– Сад ће. Друшкане, пролеће, па ћемо и ми оживети. Огреја јарко сунце, потекоше поточићи. Погледа Бобиљ кроз прозор, а земља се већ испод прозора зацрнела. Појавили се пупољци на дрвећу, мирише пролеће. Али године су превариле Бобиља, пролећна лапацица га је оборила. Почеше ноге да га издају, кашаљ га гуши, у крстима га пробада, а очи му се сасвим замутиле. Разболи се Бобиљ, не устаје, не силази с кревета, а Друшкан се од кревета не одмиче. Осећа старац да смрт долази, осећа, грли Друшкана, грли га и горко плаче.

– Коме ћу те, Друшкане, оставити? Људи су нам туђи… Живели смо заједно… Целог живота смо живели, а смрт нас раставља. Збогом, Друшкане мој мили, осећам да ми је смрт већ близу, дах ми застаје у грудима. Збогом…Долази ми на гроб и сећај се свог старог друга. Загрли Бобиљ друшкана, чврсто га притисну на срце, задрхта и умре.

Мртав Бобиљ лежи на кревету. Друшкан схвати да је његов газда умро. Иде Друшкан из угла у угао, иде и тугује. Каткад Друшкан приђе мртвацу и жалосно заурличе.

Почеше људи да разговарају о томе зашто Бобиљ не излази. Договорише се, дођоше да виде. А тамо мртав Бобиљ лежи на кревету, а поред њега његов пас. Донесоше покојника на гробље и закопаше га у гроб. Умре Бобиљ, који никоме није требао, и нико за њим не заплака.

Урличе Друшкан на гробу, урличе и земљу шапама копа. Хтео би Друшкан да откопа свога друга, да га откопа и да поред њега легне. Пас се не одмиче од гроба, ништа не једе, само тугује. Друшкан сасвим смалакса. Хтео би Друшкан да копа земљу, али шапе не може ни да помакне. Срце му се стеже, дрхтавица се по леђима шири, спусти Друшкан главу, лагано задрхта… и умре на гробу.

Цвеће на гробу поче да шапуће и исприча птицама необичну причу о пријатељству. Долете на гробље кукавица, туговала и жалосно над гробом кукала.

Извор: Моје дете