Мектићев меметички рат

Аутор: Предраг Ћеранић

Да ли америчку и британску финансијску елиту, окружену морем, уопште интересују могуће последице мигрантске кризе? Идеја мира и просперитета космополитске Европе, рецимо, може да се приведе крају. Шта ће се дешавати са Западним Балканом, конкретно с Босном и Херцеговином у којој је већ „заглављено“ пет хиљада миграната с тенденцијом да се тај број вишеструко увећа, тешко је предвидети.

С тога је као кап у препуној чаши одјекнула вест да је БиХ донела одлуку да прихвати своје држављане који су у Сирији ратовали за најпознатије терористичке организације. Игнорисали су сва упозорења и запрећене затворске казне, а сада се враћају као амерички, односно курдски заробљеници.

Сам податак да су ту понуду одбиле европске земље које имају далеко комплекснији и ефикаснији систем безбедности, попут Велике Британије, Немачке и Француске, довољно говори.

БиХ је оберучке прихватила америчку понуду да прими своје грађане који су се у Сирији борили на страни најпознатијих терористичких организација попут Исламске државе и Ал Каиде. То је пре свега један удворички потез од земље која је показала да није спремна, да нема капацитете да контролише радикализоване особе.

Илустративан је примјер Едина Гачића, који је такође био један од повратника са ратишта, а усмртио је неколико особа, да би након опсежне полицијске потраге био ликвидиран. Тако је БиХ прихватила једно велико бреме на своја леђа.

Прве „ласте“ су Ибро Ћуфуровић из Доње Слапнице и Абдулах Армин Чурта из селефијске заједнице у Ошвама, а њихова депортација Босни и Херцеговини реализује се на основу захтева америчког председника Доналда Трампа да све европске државе преузму своје грађане који су у Сирији били заробљени током борби против Исламске државе, те да их процесуира.

Чурта је постао познат када је у јануару 2016. године јавно претио како ће заклати поглавара Исламске заједнице у БиХ Хусеина Кавазовића, те Xафиза Џевада Голоша из Мостара и Изета Хаџића.

Наредних дана осим споменутих Ћуфуровића и Чурте, извешће се шира акција пребацивања и осталих држављана БиХ који су се борили за Исламску државу, те чланова њихових породица. Према информацијама Радио Сарајева, а овај медиј се позива на изворе блиске домаћим безбедносним агенцијама, курдским снагама се до сада предало најмање 77 особа из БиХ, од чега је 19 мушкараца – бораца, 24 жене и чак 34 њихове деце.

Један од њих је Амир Селимовић. Селимовић је претио да ће заклати сваког босанског муслимана који је против Исламске државе, а да ће реиса Кавазовића заклати пред Себиљом на Башчаршији.

Чиме то институције БиХ могу да гарантују својим грађанима да ће бити безбедни и да ће ови повратници бити процесуирани на адекватан начин јер су све до сада изречене казне од органа правосуђа биле минималне и благе. Највиша казна која је била изречена износила је седам година затвора, и то за организовање и пропагирање одласка у Сирију на ратиште. У Аустрији је за истовјетно дело изречена затворска казна од двадесет година.

Да ли ће нам се Един Гачић поновити? Међутим, та питања не интересују оне који би њима највише требало да се баве – државне органе.

Изгледа да је важније пажњу шире јавности скренути на други колосек, за шта сарајевском параобавештајном подземљу служи, по обичају, одлазећи министар Мектић. Тако је пласиран шпијунски трилер, који је сасвим извесно заокупио бх јавност. Мектић је, наиме, изашао с тврдњама да тајна служба Републике Хрватске наоружава и мотивише вехабијску мрежу у БиХ да изводе терористичке нападе, а као главне актере Мектић је издвојио хрватског дипломату Ивана Бандића, свог заменика Мију Крешића, и познатог новинара Мату Ђаковића. Да ствари нису наивне, показује и то да је Њујорк Тајмс „прогутао“ Мектићеву шпијунску причу, а вест су пренели и медији у окружењу.

Сироте вехабије, босански Амиши, стално им се подмеће – тако би вероватно требало да гласи закључак, тј. циљ читаве комбинације.

Други жељени ефекат је да из медија потисне вест о сиријским повратницима. Претпостављамо да су то замислили они који управљају Мектићем.

Министра ни позив на саслушање од Тужилаштва није поколебао, остао је при тврдњама за које, каже, има доказе. Доказе није пружио ни када је преко БН Телевизије тврдио да се главни нарко дилери налазе у врху Муп-а Српске.

Али, „доказ“ се „ексклузивно“ појавио на БХ Дневнику у виду извесног Јасмина Мулахусића који је у двадесетоминутном излагању износио своја искуства са хрватском СОА која га је безуспешно покушала регрутовати да ради за њих. По Мулахусићу, предмет интересовања хрватских оперативаца била је вехабијска организација.

То би требало да буде то – Мектићев крунски доказ. Уједно, Мулахусићев тв наступ указује да овај шпијунски заплет има шири контекст и подршку.

Свима који мисле да је ово још један пример Мектићеве неозбиљности, да појасним: ради се о меметичким ратовима, односно борби за наратив, борби за идеје, о управљању утисцима. Друга је ствар зашто Мектић ради то што ради.

Још један пример меметичког рата је „игра престола“ око (не)конституисања Савета министара. Иако Изетбеговић повремено емитује сигнале да је договор близу, од њега се тражи да Савет министара уопште не буде формиран ове године.

Планирано је и да за опструкцију буду оптужени Додик и СНСД.

Извор:
ЦЕОПОМИСТИНА