Американци су хтели да бомбардују Србију по сваку цену

ПРЕНОСИМО: ИНТЕРВЈУ ФРАНЦУСКОГ МАЈОРА ПЈЕР-АНРИ БИНЕЛА ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ АГРЕСИЈЕ НАТО

• Пјер-Анри Бинел мајор, бивши француски обавештајац ОТКРИВА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „Новости“ и тврди: НАТО је мислио да ће цео “посао” завршити током месец дана

• О томе какав је осећај у исто време бити “издајица” и херој Бинел каже: У неким условима, последњи излаз часног човека је издаја. Али, ја нисам издајник. Никада нисам издао Француску. Волим своју земљу. А нисам ни херој. Нема хероја. Постоје само херојски акти. Зауставио сам, вероватно, на неколико месеци напад НАТО на Србију.

17. март 2019.

Интервју водио стални дописник Вечерњих новости из Париза Горан Чворовић

Био је то мали папир, 12 пута осам центиметара. На њему сам, претходно, у својој канцеларији, нацртао табелу, на основу података које сам видео у радном документу НАТО. Табела је имала пет редова и три колоне.

Хоризонтално је била исписана природа циљева међу којима су се налазиле противваздушне батерије, тенковске јединице, артиљерија, извиђачки пунктови и војна складишта, а вертикално је био наведен број удара на почетку, у средини и на крају интервенције. Ту хартију дао сам генералу Јовану Милановићу.

Ове податке, које је у јесен 1998. као шеф кабинета француског представника при НАТО предао својој “српској вези” пред бомбардовање СРЈ, открива, ексклузивно за “Новости”, бивши француски обавештајац, мајор Пјер-Анри Бинел, с којим разговарамо у живописној средини Тулуза, под окриљем јужног сунца, где је одавно пронашао свој мир у залеђу војних активности.

– Нацртао сам идентичну табелу и истражном судији. Предвиђени интензитет је протоком времена бивао све јачи. НАТО је хтео да покаже да ће, уколико Милошевић одбије да се повинује, штета бити још већа. Милановићу сам пренео само део инфромација. Унео сам типове циљева, али нисам назначио локације на којима ће бити извршени удари – каже Бинел.

* Да ли сте знали за предвиђена места напада?

– Наравно! Такви документи НАТО, које сам претходно прегледао, изузетно су прецизни. Треба, ипак, знати да војне циљеве дипломате не прихатају увек, а и све је касније осујећено, јер је напад одложен.

Пријатељски сусрет 

Генерала Јована Милановића сам поново видео 2003. у Београду, на промоцији моје књиге Ратни злочини НАТО. Био је то изузетно пријатељски сусрет. Отворили смо душу један другоме. Открио ми је да је желео да дође на мој процес и да сведочи у моју корист. Рекао сам му да му ни најмање не замерам због онога што ми се догодило.

* Да ли су у радном документу НАТО били наведени и цивилни циљеви?

– Искључиво војни! Званично не можете себи дозволити да ставите оно што је забрањено Женевском конвенцијом, као што је, на пример, гађање електричних централа бомбама с алуминијомом и графитом, или циљање кинеске амбасаде. А после то зову колатералном штетом!

* Колико је НАТО предвиђао да ће трајати напад?

– Мислили су да ће завршити раније. Колико се сећам, надали су се да ће све бити готово за месец дана.

* Агресија је, наводно, требало да започне 12. октобра 1998, али су, због ваше акције, све одложили?

– Почетак је одложен из много разлога. Пре свега зато што је Милошевић повукао специјалне снаге с Косова, па је политички комитет НАТО одлучио да заустави операцију, што је изнервирало Американце. После је читава њихова дипломатија довела до онога што се десило у марту. Јер, Американци су желели да бомбардују. Приближавала се и зима, метеоролошки услови су такође играли улогу.

* Чиме сте се поводили када сте дали податке Милановићу?

– Желео сам да пренесе Слободану Милошевићу која ће бити јачина напада и да зна шта га чека. Учинио сам то да бих спречио жртве. Видео сам шта се спремало, да ће бомбардовати Србију, Београд, велике градове! Нисам то хтео. И, Милошевић је повукао трупе. Али, нажалост, нашли су други претекст да бомбардују.

* Видели сте се Милановићем два пута, у јулу и октобру. Како је дошло до примопредаје хартије?

– Када је мој претпостављени, генерал  Вирот, у последњем тренутку одустао од састанка, самоиницијативно сам одлучио да одем уместо њега. Било ми је логично да сазнам шта је желео генерал Милановић. Срели смо се у једном српском ресторану на периферији Брисела. Јео сам неки српски специјалитет од меса коме се више не сећам имена. Узели смо и врло мало вина, јер током службе у принципу нисам пио. Поставио ми је питања, желео је да зна да ли ће француска учествовати у бомбардовању Србије ако се косовска криза настави. Одговорио сам му потврдно. Све сам то после пренео мом претпостављеном.

* У међувремену сте добили позив са шифрираног телефона, из Одељења обавештајне службе из Лила, којим се од вас тражило да наставите контакт, уколико се Милановић буде поново јавио?

– Милановић је опет звао, јер је претња бомбардовањем добијала на снази. Отишао сам на други састанак. Било је то у његовом стану. Тада сам му дао хартију. Испоставило се да су нас пратили још од првог контакта и вечере у ресторану. Неколико дана касније, била је недеља, сећам се, војне власти су ме позвале у Париз. Нисам имао разлога да ишта кријем. Изнервирали су се због хартије. Могао сам да кажем да је није било. Али, не жалим. Никада нисам лагао претпостављене и француске власти. Одведен сам у притвор, па у палату правде, а онда у затвор.

* Скупо сте платили свој ангажман, али сте, ипак, после тога постали још већи пријатељ Срба?

– Мој први контакт са Србима је био током рата у Босни, где нисам отишао као специјалиста за Балкан, већ за исламистичке претње. Схватио сам да су у примени Дејтонског споразума једино Срби увек поштовали договорено. У породици смо се с пијететом односили према српском народу, због веза Срба и Француза кроз историју. Због тога ме је недавно веома погодио скандал на церемонији поводом обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата у Паризу. Пејзажи у мом родном Аријежу ме подсећају на долину Дрине. И на Косову сам налазио исти рељеф, исто дрво, исто сунце. Све оно што нас не убије, учини нас јачим.

* Већ је прошло двадесет година од вашег ангажмана.

– А имам утисак као да је било јуче! Ноћу, понекад, још увек помислим да сам у затвору, и погледом тражим телевизор који сам имао у ћелији, и на коме сам пратио догађаје. У затвору сам време углавном проводио припремајући књиге, бележећи све оно чега сам се сећао, од најранијег детињства. Из тога сам после објавио много књига, укључујући и ону о ратним злочинима НАТО, а неке сам и превео. После тога сам живео сасвим други живот, десет година био геометар, користећи војна знања. Време је пројурило. Направио сам нови живот, али нисам заборавио стари. У војсци и међу старим колегама у обавештајној служби, има више оних који ме поштују него оних који ме не цене. И даље ме редовно позивају на годишњице промоција нових класа у Сен Сиру.

ВОЈНИ СУД

БИВШИ мајор Пјер-Анри Бинел (67) био је веома цењен у својој служби. Радио је, између осталог, у мисији у седишту УН, а учествовао је и у рату у Заливу. Војни суд му је у Паризу 15. децембра 2001. одузео чин и осудио га на пет година затвора, од чега три условно. Пре тога је девет месеци провео у притвору. Из затвора је пуштен у априлу 2002.

* До вас је недавно стигла табла с вашим именом за назив улице коју су самоиницијативно израдили житељи насеља Трешња, надомак Београда.

– Ставићу је на почасно место у личној оружници, где држим оружје, одликовања и чутуру са шљивовицом. Уз таблу је стигло и веома дирљиво писмо на које ћу, свакако, ускоро одговорити. Позивају ме да посетим “моју” улицу, недалеко од Београда. Добио сам позив и за комеморацију поводом 20 година од бомбардовања. Нажалост, моја супруга је болесна, опоравља се од операције, тако да тренутно нигде не путујемо. Сву енергију сам посветио њеном неговању. Али, чим јој буде боље, обећавам, доћи ћу поново, овога пута заједно с њом.

* Какав је осећај у исто време бити “издајица” и херој?

– У неким условима, последњи излаз часног човека је издаја. Али, ја нисам издајник. Никада нисам издао Француску. Волим своју земљу. А нисам ни херој. Нема хероја. Постоје само херојски акти. Зауставио сам, вероватно, на неколико месеци напад НАТО на Србију. Схватам да ме Срби зато воле, али та љубав је узајамна. Урадио сам нормалну ствар.

Становници  викендашког насеља Трешња код Авале, који су своју улицу крстили именом француског официра, пресрећни су чињеницом што је захваљујући дописнику нашег листа “Бинелова табла” дошла тамо где треба да буде.

– Иза иницијативе за преименовање нашег сокака у Улицу мајора Бинела стоје породице Ђорђевић, Ранђеловић, Михајловић, Денда, Марковић, а најзаслужнија је моја унука Нађа – говори нам др Тома Марковић, некадашњи лекар на ВМА.

– Када нас је НАТО бомбардовао 1999, Нађа је имала годину дана и није могла да се начуди да смо сами против целог света. Ја сам јој причао да има пуно људи на планети који су уз нас, и тада је први пут чула за Бинела. Она нас је заправо све натерала да му захвалимо на овај начин.

Извор:
ИЗМЕЂУСНАИЈАВЕ