Дилетант опште праксе

Председница Владе Републике Србије, Ана Брнабић, као стручњак у ваљда некој области, изјавила је да је “највећи проблем српског образовног система то што смо научили децу да бубају велики број непотребних информација”. Представљајући пројекат “Школе за 21. век”, додала је и да је реформа образовања најважнија реформа коју српска Влада спроводи, и да та реформа треба да пружи одговор на питање како ће у будућности изгледати српска економија и друштво.

На Анину срећу, Британски савет је решио да узме ствари у своје руке и у земље Западног Балкана уложи десет милиона фунти, од чега ће се овајдити 1150 основних школа у Србији, како другачије него кроз дигитализацију. Претпостављам да би било крајње неумесно довести у сумњу рођачке фирме преко којих ће ићи набавка дигиталне опреме, јер Ана то не ради због богаћења свог окружења, већ из велике љубави према народу и огромне бриге за сву нашу децу, а што је сваком поштеном и добронамерном грађанину ове земље јасно.

Ана Брнабић је студирала на Универзитету Нортвуд у Мичигену (Нортхwоод Университy), на чијој се алумни листи као најпознатија имена појављују Ана, градоначелник неке општине на Филипинима и мис САД за 1990. годину. Чисто да појаснимо да студирање у иностранству само по себи не значи ништа. Затим је на надалеко чувеном Хулл Универзитету у Енглеској стекла МБА (Мастер од Бусинесс Администратион) диплому у области маркетинга. То што ви први пут чујете за овај универзитет, то је стварно ваш проблем. То што нам је председница Владе стручњак за маркетинг, е то би већ требало нешто да нам говори. Откад се вратила у Србију радила је искључиво за америчке фирме и нарочито задужила данашњу власт када је сведочила да Вучићев кум није покушао да са два милиона евра рекетира америчку фирму која се бавила ветропарковима, у чијем је српском огранку директор била Ана.

Узгред, енергија ветра и маркетинг су, као што сви знамо, најуже повезане области.

Ово наводим чисто да бисмо сви имали још више поверења у речи, процене, закључке и обећања председнице Владе.

А сада, да се вратимо на тему.

Тачно је да ђаци у нашој земљи учење често своде на бубање.
У априлу ће бити пет година откад СНС поствља министра образовања.
За пет година је могло много тога да се учини да се промени начин учења и бубање искорени.

НИЈЕ УРАЂЕНО НИШТА!

Тачније, било је на десетине идеја министра Шарчевића, највећег генератора пропалих замисли у српском образовању. А онда је Ана Брнабић на основу непостојећих компетенција за ту конкретну област, дошла до закључка да ће таблет по ученику и интерактивна табла по учионици променити суштину образовања у Србији. Какво незнање! Какво немање појма! Какав трансфер блама! Или само финансијска рачуница, ко би га знао.

И зато, две лекције за дилетанта опште праксе.

ЛЕКЦИЈА 1 – ОЕЦД

ОЕЦД, који је узгред творац ПИСА програма за оцењивање постигнућа ученика, је 2015. године објавио извештај о опсежном и озбиљном истраживању ОЕЦД-а, под називом “Ученици, рачунари и учење”. Истраживање је спроведено у свим земљама учесницама ПИСА програма. Директор Дирекције за образовање и вештине ОЕЦД-а, Андреас Шлајхер, сумирао је извештај у свом предговору, па да видимо шта каже.

Најпре наглашава револуционарну улогу информационо комуникацијских технологија, која је довела до тога да се наши данашњи ђаци неће успешно сналазити у животу и раду, уколико не овладају њима. С друге стране, наставници се суочавају са бројним изазовима, почев од претераног изобиља информација, преко плагирања, па до заштите ђака од ризика које носи интернет. Од школе се очекује да развије критички однос деце према ономе што пружају интернет и електронски медији, да их информише о изборима које имају и да превенира ризично понашање.

Затим наводи да је овај извештај прва међународна компаративна анализа дигиталних вештина којима су ученици овладали, као и услова за учење креираних да помогну развоју ових вештина.Та анализа показује да реалност у школама значајно каска за оним што технологија обећава. У 2012. 96% петнаестогодишњака је изјавило да има рачунаре код куће, али је само 72% њих користило рачунар, лаптоп или таблет у школи. У неким земљама је тај проценат био мањи од 50. Чак и тамо где су се рачунари користили у учионици, њихов утицај на успех ученика био је осредњи. Исходи учења били су незнатно бољи код ученика који су умерено користили рачунаре у школи, него код оних који су их користили ретко. Међутим, ученици који су често користили рачунар у школи имали су значајно лошије резултате код већине исхода учења, чак и након што су се у обзир узели социјални статус и демографски чиниоци.

Резултати су такође показали да није било знатног напретка у читању, математици и природним наукама, у државама које су имале велика улагања у ИКТ у настави. Највеће разочарање донело је откриће да технологија скоро нимало није допринела премошћавању разлика између ученика са наглашено различитим животним стандардом. Једноставно, за стварање подједнаких могућности у дигиталном свету, важније је да свако дете достигне основни ниво у читању и математици, него да му се омогући и финансира приступ хајтек уређајима и услугама. На крају се помиње и то да ученик који проводи више од шест сати дневно на интернету после школе, ризикује да се осећа усамљено у школи, да касни на часове или не долази у школу.

Укратко – однос средстава уложених у дигитализацију и напретка образовања је такав да не оправдава уложена средства.

ЛЕКЦИЈА 2 – ЧУВЕНА ФИНСКА

У међувремену се и светска и домаћа јавност мало-мало па одушеве финским образовањем. Да ли тамо свако дете на сваком часу има таблет и строго дигиталне уџбенике? Наравно да не. Да ли је ИКТ средиште њиховог образовања и чаробни штапић који их је довео у данашњу позицију? Наравно да не.

А шта јесте?

Крајем шездесетих година прошлог века, Финци су схватили да им се ни привреда, ни друштво не налазе тамо где би желели да буду. Отприлике, као што Ана то схвата данас. Размишљајући о томе које би мере најбрже допринеле побољшању и напретку, схватили су да је кључ у систему образовања. Отприлике, као што је и Ана ономад изјавила.

Године 1971. одлучили су да се значајан напредак у образовању може најбрже постићи уколико примене следеће три мере:

смањење броја ђака у одељењу
значајно повећање плате просветних радника
ригорозна селекција и образовање будућих наставника

Све што је тада испланирано, у потпуности је спроведено до 1979.

До 1991. потврдило се да такав систем доноси тако добре резултате, да су одлучили да укину инспекцију и надзорнике.
На наставничке факултете (који укључују и обавезан мастер) пријављује се десет пута више кандидата од броја који се прима. Наставничка професија је једна од најпрестижнијих. Преко 70% запослених у образовању чине жене. Око 40% запослених има преко 50 година. Наставници су у обавези да се стално усавршавају, али се та обавеза састоји од учешћа на једној једнодневној или дводневној конференцији годишње. Све остало зависи од потреба и добре воље наставника.

Занимљиво је и то да су деведесетих одустали и од стандардизованих тестова.
Уместо тога, тестира се валидан узорак ђака, тек колико да се провери да ли су изгубили компас у образовању. Стандардизоване тестове полажу само ученици завршних разреда средње школе, који желе да иду на факултет.

Постоји национални курикулум, који се схвата само као смерница, а онда сваки наставник има широку аутономију да сам организује и осмисли градиво. Норма се обично изражава кроз годишњи фонд часова, а мени је било занимљиво сазнање да наставник језика има за око 200 часова мању годишњу норму од наставника физичког. Учитељска норма је 24 школска часа недељно, предметних наставника у основном образовању од 18 до 24, а оних у средњем од 16 до 23.

Што се плате тиче, највишу плату имају наставници који раде у вишим разредима средњег образовања. Плата се креће око 4000 евра.

Ње неважно поменути и то да постоје наставници специјализовани за рад са ученицима са посебним потребама и мигрантима.

Број ђака у одељењу креће се од 17 до 20.
У предшколском образовању групе су мање од 15, од 1. до 6. разреда просек је 20, а од 7. до 9. 17 ђака по одељењу.

У свих деловима света наставници су пожелели да виде како тај успешан систем изгледа. Многи су посетили финске школе. Њихов најважнији утисак је изненађење када схвате да су им очекивања била погрешна. С обзиром на успешност финског образовања, очекивали су да ће тамо наићи на бројне иновативне методе. Остали су затечени чињеницом да се у Финској углавном ради по старим, традиционалним методама, где наставник испредаје лекцију и зада домаћи задатак, а на следећем часу га прегледа и коментарише са ученицима, или заједно раде неке нове задатке и вежбају. Ништа ентертеинмент, ништа лудирање, специјални ефекти и изигравање кловна. Нема!

Замислите колико је наставни план непренатрпан ако наставник једног часа предаје, а следећег са ђацима прегледа и коментарише домаће задатке. А ми? Ми само летимо ко муве без главе у бесомучној трци са преобимним прописаним садржајима, премало часова, превише ученика у одељењу. Давање домаћих задатака је непопуларно, јер много преоптерећује ученичке главице, ко да су главице купуса, а не радознале деце.

Узгред, најновија реформа националног курикулума у Финској, урађена је 2014. Затим је пребачена на ниво општина, које су даље разрадиле општинске курикулуме. Тада је посао прослеђен школама, које су уз широку аутономију направиле своје школске курикулуме. Тек 2016. године је све то кренуло да се примењује у настави. Две године припрема, па реализација, док ми често у септембру не знамо како ће нам та школска година изгледати. Ајд што не знамо, него немамо кога ни да питамо.

Основна смерница последње реформе је да ученике уче КАКО се учи, а не ШТА да уче.
Важно је напоменути и да се много пажње посвећује самом изгледу учионица, па неретко ученици, наставници и дизајнери заједно раде на решењима за изглед и функционалност намештаја, а са архитектама на мултифункционалности простора. У њиховим учионицама данас можете видети и лежаљке, лејзибегове, лако преносиве трибине од којих по потреби настане простор за групни рад, или за седење у биоскопу. Добро, то је за нас већ 23. век, али не смета да знамо и за то.

Занимљиво је и мишљење једног професора наставничког факултета, који каже да је фински систем тешко копирати јер почива на снажној вези образовног система са друштвеним вредностима, које се заснивају на сарадњи, солидарности и благостању свих, а не на такмичарском духу.

И зато, драга Брнабићева и још дражи Шарчевићу, крените да користите благодети тих истих савремених технологија, па да, уколико не стижете да одете и лично се распитате, бар на интернету пронађете искуства оних који су деценијама испред нас. Ако могу ја, можете и ви. Немојте нам продавати топлу воду и водати нас као гуске кроз маглу, јер нисмо ни необразовани, ни неписмени, а најчешће ни глупи. Глупи само испаднемо понекад.

Хоћете да ђаци не бубају?

Хоћемо и ми.
Смањите нам максималан број ђака у одељењу ако желите да се свакоме од њих посветимо, у складу са његовим могућностима и потребама. Пречешљајте већ једном, али овога пута озбиљно, наставне планове и програме, платите некоме да пажљиво ишчита прописано градиво објављено у Службеном гласнику, избаците бар пола, а другу половину смислено повежите хоризонтално и вертикално. Уозбиљите тржиште уџбеника. Уџбеници су све гори, препуни материјалних грешака, неписмено написани, често писани неразумљивим језиком, непримерени узрасту. То што ће издавач Пера да нађе рецензента Мику, је глупост! Уџбенике морате темељно контролисати пре него што их одобрите.

Оснујте већ једном озбиљне наставничке факултете! То нека вам буде приоритет ако заиста размишљате о образовању. Прочешљајте и нас који данас радимо у школи, али по јасним и недвосмисленим критеријумима, а не по каприцу директора, јер и њих има разних, баш као и нас. Чињеница је да многи који данас раде у нашим школама, у финским никада не би добили посао. И то сви знамо. Ваш је посао да направите селекцију.

А онда озбиљно повећајте плате просветним радницима, да бисте мотивисали најбоље матуранте да упишу те будуће наставничке факултете. Нека селекција буде ригорозна, нека њихово образовање буде квалитетно, а оцењивање строго. Тек када наставнички факултет (овај непостојећи) постане ствар престижа, и када млади људи на рад у просвети буду гледали као на велику и важну ствар, имаћете добро образовање.

Маните се прецењене дигитализације. Довољно је да свакашкола има два-три фантастична кабинета за информатику, учионице пројекторе, а наставници лаптопове (школске) које могу понети на наставу. Обавежите издаваче да направе бесплатне дигиталне радне свеске за ђаке који користе њихове уџбенике, па нека домаће задатке раде у њима. А на часу нека се држи оловка у руци, јер ћемо сви полако заборавити да пишемо.

Видите шта каже ОЕЦД? Џабе ИКТ, наставници су важни.
Видите шта кажу Финци? Не мора дигитализација учионица. Систем је важан. А наш је систем труо и не личи ни на шта. Пет година га водите, и само га шминкате. Продајете маглу и намештате тендере, па нас са јавних говорница грдите да ми не ваљамо.

Како да вам кажем – прво не ваљају доносиоци одлука.
Увек и свуда.
Не ваљате ви!

Извор:
КЛОТФРКЕТ