Беседа Владике Артемија у Недељу Православља 1995. године у Пећкој Патријаршији

Данас је, браћо и сестре, Недеља Православља. Прва Недеља светог Великога поста зове се у Православној Цркви Недеља Православља јер тада је одређено да се прославља и велича она чудесна борба Цркве за очување праве, истинске вере Христове. Та борба је трајала неких осам стотина година а била је, некада више – некада мање, непрекидна борба јер непријатељ рода људскога, ђаво, он је покушавао преко разних својих слугу да исквари ту праву веру Христову. Он је нашаптавао појединим ученим главама и мудрим да они умују о својој вери, да они прерађују и преправљају веру Христову коју је Бог са Неба донео људима на земљу. То су разни јеретици, почев од Симона врачара који се помиње још у Јеванђељу, па преко Арија, Несторија, Македонија и многих, многих других, до опаких иконобораца који су свете иконе називали идолима. Сви су они на овај или онај начин покушавали да веру Христову искваре, да дело Христово омаловаже, да Цркву Божју сведу на обичну људску организацију као што је она организација у Ватикану. Али Црква Божја, имајући за Главу Господа Христа, вођена и надахњивана Светим Духом Божјим, успела је да све те своје непријатеље победи, не огњем и мачем него силом Речи Божје и доказа из Светога Писма и да утврди Православну веру која непромењива постоји, ево, две хиљаде година. И тој дивној победи Цркве Божије одређена је, дакле, ова прва Недеља Великога Поста да се у њој спомињу сви они који су учествовали у тој победи и у тој борби.

Та вера Православна која је почела од Господа Христа, као што вели данашња једна песма, па је преко апостола предата светим оцима и њиховим наследницима, и која се чува до данас, предата је и нама православним Србима преко светих Кирила и Методија, преко светога Саве и осталих наших славних и светих предака. Предата је да је чувамо као зеницу ока и да је предајемо нашим млађима да би Црква Божја постојала до скончанија века и света и да би наш народ био верни служитељ Божји и верни члан Цркве Православне. То је оно што смо примили у аманет и то треба да предамо и пренесемо на млађе.

А, да ли ми, да ли ми данашњи Срби, да ли смо ми заиста ту веру коју су нам наши оци предали, да ли је заиста онако чувамо и одржавамо као што су нам они то показали? Сведоци смо, у задњих педесет година нигде није Православна вера била толико унижена, толико презрена, толико одбачена као у народу светога Саве. Многи су се постидели свога Часнога Крста, многи су престали да славе своју Крсну славу. Многи су обилазили далеко око цркве не усуђујући се, страха ради људскога, ни да завире унутра а камоли, камоли да веру своју живе и исповедају. Хвала Богу, то време је иза нас.

Дошло је време и Срби су почели полако да се буде и да се својој вери правој враћају. Само, тај процес, бојим се, трајаће исто тако дуго колико је трајао и процес отпадања од вере. Још увек има много оних који на Цркву гледају са висине, са висине своје партије, своје странке, своје идеологије безбожничке. Још увек има оних који неће да се прекрсте или не смеју да то учине. Још увек има много некрштених у роду нашем. Још увек има много невенчаних у роду нашем. Још увек се многи сахрањују без свештеника у роду нашем.

Шта је са нашом вером, браћо и сестре? Ја знам, ви који сте данас овде, ви својим присуством потврђујете и показујете своју веру и ја се радујем што вас видим у овако великоме броју. Али, град Пећ колико има становника православних Срба? Сигурно неколико хиљада, а овде нас има стотинак и нешто. Шта је са осталима? Где је њихова вера?

Нека би дао Бог да наш народ најзад схвати и сагледа своју ситуацију, своје стање духовно где се налази, да се врати вери својој, да прихвати веру светога Саве, светог Стевана Немање и осталих наших славних Немањића и да по тој вери живи јер само ако будемо живели по својој вери онда ће она бити чудесна и чудотворна, као што се показала у историји од две хиљаде година. А наша вера у нашем народу свела се, у најбољем случају, на неколико обичаја: на уношење Бадњака, на фарбање Ускрсових јаја и на држање славе, често пута и то не онако као што треба. Све остало смо заборавили. Све остало смо напустили. Све остало као да нема значаја за нас и многи од нас покушавају, попут оних јеретика које је Црква Божја у борби за чистоту вере побелила, покушавају многи да стварају сваки веру за себе, према својим мерилима, према своме уму, према своме расуђивању. Каже: Как`и пост седам недеља? То не може. Ја, знате, постим прву и задњу недељу и то је за мене доста. То је његова вера али то је јерес. То није вера Православна. Или још неко: Па, ја, каже, постим Велики Петак. Велики је Хришћанин тиме, мисли. А, шта је са осталим заповестима Божјим? Дакле, ако мислимо и желимо да будемо Православни хришћани морамо се трудити да упознамо своју веру онако пуну и чисту као што нам је предата и да по њој живимо. Ако тако не радимо, онда смо само по имену Православни хришћани.

Наш народ навикао је у задње време да се за Свето Причешће припрема – само недељу дана да пости строго без уља и без осталих масноћа и мисли да је самим тим достојан да приђе и да се причести Светим Тајнама Христовим, а Тело Христово и Крв Христова су највећа Светиња која постоји на кугли земаљској и она се даје само светима. Али ми не постајемо свети само овим телесним постом, браћо и сестре, јер човек је биће састављено из душе и тела и зато и постоји припрема духовна и постоји припрема телесна за Свето Причешће. Телесна припрема јесте овај физички пост, уздржавање од мрсне хране, али духовна припрема, она захтева од нас да престанемо чинити грехе и она зла која смо у животу чинили. Захтева од нас да кроз свету Тајну Покајања и Исповести очистимо душу своју од раније учињених грехова. А кажемо: Па, ја немам греха. Како кад свети апостол Петар каже да праведник седам пута на дан греши? А ми, педесет година, шездесет година, осамдесет година и кажемо немамо греха! Да ли ми истину говоримо пред Богом? Или је можда то плод нашега незнања и непознавања себе?

Света Црква позива, ево већ три године, сву верну децу своју да погледају себе, да прегледају свој живот, да дођу к себи и сагледају чиме је њихова душа испуњена, које мисли пролазе кроз главу нашу, које жеље се налазе у срцима нашим, која смо дела у животу починили, па када то све сагледамо да дођемо пред свештеника, пред духовника са кајањем у души, са осећањем да смо Бога увредили таквим нашим делима и неделима, да своје грехе исповедимо и добијемо опроштај од Господа. Без тога Причешће није на спасење него на осуду. То је само један грех више у нашем животу.

Они који нису црквено венчани, они по правилима Цркве и канонима светим не могу да се причесте док не приме благослов Божји на своју брачну заједницу. Ја то говорим и моји свештеници проповедају вама већ три године. Али, ми не слушамо. Као да се то односи на некога другога, као да се то не тиче нас и наше душе.

Овај свети Велики пост Црква је одредила да буде посебно време када се брига о души, о спасењу нашем, појачава постом, молитвом, милостињом, добрим делима, а пре свега и изнад свега покајањем и светом Тајном Причешћа и зато ове године, да би мало завели реда, одређено је да они који желе да се причесте морају да прво прођу Свету Тајну Исповести и Покајања. Доказ да су тамо били и да немају сметњу за Причешће, добили су цедуљицу од свештеника са печатом на њој и само такви могу да приђу и да се причесте. А који то нису урадили, има времена. Овај пост траје седам недеља. Да постимо и даље као што Црква прописује и можемо се причешћивати сваке недеље до Ускрса, али само претходно да испунимо овај неопходни услов без кога нам Причешће не би било, браћо и сестре, на спасење. Ако неко има да не може да се причести јер није црквено венчан или има неке друге тешке грехе, нека сачека да прође Ускрс па нека обави ту Свету Тајну. Није срамота ни у шездесет, ни у седамдесет година исправити живот свој, скренути са кривога пута којим смо до сада ишли. Све је то само и једино у циљу нашега спасења, постизања онога циља ради којега смо створени и послати у овај свет, а то је да живећи у овоме свету животом својим по вери и у вери заслужимо живот вечни у Царству небескоме. Дабоме, деца до петнаест година, иако немају цедуљицу и нису били, могу да дођу да се причесте, а остали, од петнаест година па даље, само ако су били на исповести и добили одобрење од свештеника преко ове цедуљице.

Нека би дао Бог да нам Недеља Православља буде и нама почетак обраћања правој вери нашој да бисмо и ми били Православни хришћани по животу и делима, а не само по имену, те да живећи по вери заслужимо Царство Христово, тамо где су наши свети и славни преци, те да са њима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.