Поштовани читаоци,
Преносимо одличан филм у ком руски психолози говоре о томе шта је љубав, а шта заљубљеност, како пронаћи животног сапутника и како научити да истински волимо другог човека.
Транскрипт снимка: Како научити волети?
Одломак из дела „Кројцерова соната” Л.Н.Толстоја:
- Какво дивљачко разумевање жене, брака! Најгоре што не разумеју – да брак без љубави и није брак. Само љубав освећује брак!
- Каква то љубав? Извините, али каква то љубав освећује брак?!
- Истинска! Ако постоји таква љубав између мушкарца и жене, брак је могућ.
- Шта се подразумева под „истинском љубављу”?
- Свако зна шта је то љубав…
- А ја не знам. Треба да одредите шта подразумевате.
- Једноставно. Љубав је… Љубав је недвосмислено поштовање некога испред других.
- Да, у праву сте. Али колико дуго поштовање? Месец? Годину? Два дана? Пола сата?
- Не знам. Извините, али ви очигледно мислите на нешто друго…
- Не, управо мислим на то – поштовање некога више од свих, само се питам колико времена?
- На колико времена? На много, понекад и цео живот.
- У праву сте. Но, тако је само у романима и песмама. У животу, пак, никада! У животу је то поштовање некога годинама, што је веома ретко. Чешће месец дана, недељу, пар сати…
- Ох, о чему Ви…
- Да, Ви причате о ономе што се сматра да постоји, а ја говорим о стварности. Сваки мушкарац осећа то што Ви називате љубављу према свакој лепој жени.
- Како Ви то ружно исказујете. Постоји међу људима то осећање љубави које се не осећа ни месец, ни годину, него цео живот!
- Не, нема га!
***
- Здраво, како је? Како веза са Максом?
- Здраво. Па, онако… Не баш… Прво је све било супер. Провели смо заједно много времена. После се се некако променило, почеле су свађе, вређања. Сада се више и не виђамо. Можда стварно и не постоји љубав?
- А чему овде љубав? Стално гледамо у филмовима и серијама како се људи заљубљују, растају, опет су заједно и тако стално. Ми некако мислимо да је то љубав. Можда је то само полна привлачност?
- А шта је онда права љубав?
- То је оно што је узвишеније од свега тога.
- И има је само у књигама!?
- Има је и у животу. Само, потребно је време и рад на самоме себи. То што сте имали на почетку била је само заљубљеност. Кад се прича сатима телефоном, виђа се сваки дан и слично.
- И шта је ту лоше?
- Ти тако задовољаваш само СВОЈА осећања и сматраш да се стварно волите и да сте „савршен пар”.
Природа је тако одредила. Прво траје медени месец, постоје пријатна осећања, импулсивна, људи се не раздвајају, гледају само једно друго, итд. Не знају шта је љубав, а шта привезаност.
Наталија Питченко (психолог): „Зашто се сматра да нема љубави? Зато што прва осећања која се појављују долазе од хемијских процеса који нас вежу. Ја хоћу… Ја волим банану. И шта ћу урадити? Појешћу банане. Моја ’љубав’ заснована је само на жељи за употребом. На задовољењу мојих осећања.”
Заљубљеност и засићење
Управо у заљубљености људи чине глупости и неке од највећих грешака. Шта се дешава с човеком у том тренутку? Мушкарац и жена осећају пријатну привлачност једно према другом, под утицајем хормона у организму.
Разум отупљује и заљубљени осетљиво примају било какав савет са стране. Слични су људима који су дуго времена провели у некој сувој пустињи. Желе да се напију својим страстима и мисле да ће то вечно трајати.
Марина Таргакова (лекар, психотерапеут, специјалиста за породичну психотерапију): „Између заљубљености и љубави постоји одређени пут. Људи бркају рекламу од праве љубави. Касније закључују да се љубав завршила, а гле, она није ни почела! Као да погледамо трејлер пре филма, али филм још нисмо ни одгледали.”
- Па добро, можда је то тако. И шта даље?
- Пре или касније ваша осећања ће се заситити. Није вам више интересантно као раније и тражите изговоре да се не виђате.
- Ја не тражим изговор.
- Свеједно, осећања хладне. Узимали, узимали… и наситили се. Почињу свађе, међусобна пребацивања. Управо као код вас двоје.
Александар Хакимов (филозоф, психолог, аутор књиге и семинара на тему личног развоја):„Ми не можемо да слушамо исту ствар стално. Не можемо ниједан те исти филм гледати. Ни најомиљенију музику не можемо слушати непрекидно. Засићење ће сигурно наступити.”
Наталија Питченко: „У почетку показујемо своје најбоље особине и видимо их у партнеру. Али, у животним ситуацијама, негативне особине излазе на видело. Ми не желимо с њима да се помиримо и живимо, желимо само да се наслађујемо. Наравно, прво почињу свађе. Ти ниси такав, ти ниси таква, ја сам мислила да си…”
Засићење!
Наша осећања су као нека посуда. Свака посуда се пре или касније напуни. Засићење је последња кап. Граница између презасићености и одвратности. Ретко ко може да се налази веома дуго са објектом својих страсних уздаха и да све време „цвета као ружа”. Некоме је доста и две недеље, а неко се разочара следећег јутра после свадбе.
Марина Таргакова: „Просто је правило да током заљубљености ми уствари и не волимо самог човека, већ СВОЈЕ представе о њему, фантазије, маште, надоградње… У то се заљубљујемо. Ми узгајамо те мисли, негујемо, кад одједном – то уопште није тај човек! Тада треба да се замислимо. Када сам говорила: Ја те волим, шта сам волела!?”
Андреј Ткачев (протојереј, писац, саветник за породичну психологију): „Имам много примера људи који желе да се брзо венчају. Долазе као задихани: ’Ајте, брзо, брзо оче. Морамо да се узмемо, ми не можемо да живимо једно без другог!’ Брзо су дошли, венчали се, и брзо отишли. Управо једна од најсрамотнијих венчања…
Потом их видиш после неког времена, питаш како живе… ’Ма ми и не живимо заједно…’ и схваташ да си преступник! Јер венчаваш потпуно незреле људе.”
Александар Хакимов: „Када се осећања засите, настаје време раздражљивости. Навикли смо једно на друго, досадно нам је, дакле, треба се међусобно нервирати. Све под утицајем обичних људских осећања.”
Марина Таргакова: „Још док сам студирала, схватила сам да када кажем: ја те волим, уствари кажем: волим те зато што ти мене волиш. Тада сам бирала или да се опет нађем с тим човеком, или да опет разочарана тражим неку своју машту. Илузију у коју ћу се опет заљубити и разочарати. Већина људи је тиме обузета. Сем својих фантазија не виде ништа око себе. Разочарење је растанак са својим представама о том човеку.”
***
- Ма хајде, није код свих баш тако.
- Ок. А коју торту највише волиш?
- Па… Наполеонову.
- Сад замисли: свако вече, уђеш у кућу, и једеш Наполеонову торту. Дан за даном. Шта ће се десити?
- Угојићу се? J Да? J
- А за месец дана ћеш мрзети и Наполеонову торту и цео Париз и Француску. Исто се догађа и у везама: насићујемо се, пресићујемо и долази до одвратности.
- Ако је то тако, онда се нико не би ни венчавао. Крај свадбене индустрије.
- То се не догађа само између момка и девојке, већ и у породици. Људи се срели, венчали, наситили се једно другог, дошло је до одвратности, свађа, и они се, мислећи да се љубав завршила – разводе.
***
Наталија Питченко: „Ми најпре желимо неки објекат, истражујемо утицај, желимо да пробамо. Затим се осећања насићују и ми се разочаравамо. Схватамо да смо били у илузији и не свиђа нам се више тај производ, тај човек. Љубави онда и нема… Зато се разочаравамо. Проблем је што љубави још није ни било.”
Андреј Ткачев: „Први снег се топи… Љубав је осећање зреле личности. А када је човек незрео, тада је сав егоистичан, емотиван, хистеричан. Много увреда, затим долази до гашења осећања…”
Марина Таргакова: „Људи, у ствари, више и не желе да се труде. Желе само да се, ето, заљубљују. Као са жваком: жваћеш, жваћеш, она престане да буде слатка, испљунеш је и узмеш следећу.
И људи тако живе у јефтиним односима. Слично као једнодневни лептири. Мало овде, мало онде… Без обавеза… И човек тако не упознаје ни своју, ни унутрашњу дубину другог човека.”
Одвратност
Период одвратности карактеришу дубока разочарења. Управо на овом стадијуму се дешавају скоро сви разводи.
Погледајмо како је то примитивно. Зближавамо се јер нам је „добро”, а раздвајамо се јер већ није онако „добро”. То је ниво животињског света. Полна привлачност нас више не окупира. Партнери једно у другом траже недостатке. Свађају се и растају. Опет неког срећу, опет полни нагон, опет се насићују и опет растају. И тако изнова и изнова.
Марина Таргакова: „Све што бива изазвано обичним телесним осећањима, пролази кроз фазе, као глад: жеља, ситост, одвратност, и то је природно. Ако смо гладни, све нам је укусно и како једемо, глад се постепено задовољава. Постоје људи који с великом глађу улазе у везе и код њих је све у почетку тако наглашено, сласно, а онда се опет насићују и човеку бива мука од тога. Прави однос се налази иза тога.”
Одломак из „Кројцерове сонате” Л.Н.Толстоја:
- Наша прва свађа се десила трећег или четвртог дана. Ја сам то назвао свађом, мада то она није била… То је био само сусрет с реалним јазом између нас. Заљубљеност се потрошила задовољењем осећаја. Ми смо се окренули једно против другог, управо онако каква и јесте била наша веза. Два, једна другом потпуно страна егоиста која желе да добију највише задовољства за себе на рачун другог. Али ја то не разумех тада. Мислих: посвађали смо се, помирићемо се … И више се тако нешто неће поновити…
***
- Добро, рецимо да су двоје схватили да је то била само телесна привлачност, осећаји су се наситили итд. Шта онда да раде даље?
- Прво је потребно стрпљење.
- Само седети и трпети?
- А онда узети одговорност у односу према блиском човеку. То може бити непријатно, али они трпе и старају се једно о другоме.
- А шта то значи узети одговорност у вези?
- Живиш с човеком, видиш недостатке, нешто ти се не свиђа код њега, нешто те љути. Но, ви настављате са својим обавезама. Нпр. она ствара лепу атмосферу, спрема храну… Он обезбеђује породицу, одговара за тебе, за децу…
Марина Таргакова: „Трпљење је трпљењу бољка. Постоји трпљење када ћутим и све гомилам у себи, трпим, а после неког времена 100% експлодирам. Зато што је истинско трпљење немогуће без рада на себи! Трпљење је стваралачка особина, а не она која нас дави. Стваралачко трпљење је онда када ја постајем бољи, моје срце и разумевање постају другачији. Схватам да је резултат трпљења добар за мене и не чекам да се нешто само деси са другим.”
Осећање дужности
Веза из осећања дуга може да буде прилично – дуга. Током тог периода појављују се „флешеви” искрене захвалности и љубави. Само духовно богат човек може да делује из осећања дуга. Враћање дуга не понижава човекову личност, већ супротно – узвишује је.
Све дуге везе су повезане са осећањем ДУГА. Као што у језику имамо речи дуг (бити дужан) и дуго (у смислу трајања). Парови који имају осећај дуга једно према другоме, према породици, пословима… Осећају дуго!
Андреј Ткачев: „Рецимо, девојци се свиђа неки други момак који се никога не боји. Но, то не значи да може и да живи с њим. Жене би требало да буду одлучније, практичније, смисленије по том питању, да гледају и мисле: Може ли се с њим сутра живети или не? Не у смислу спавања, ’трљања носа’ другарицама и слично, то нема везе с мозгом. Треба гледати са становишта зреле жене, чак и са осамнаест година…
Она је паметна, разбудила се женска природа. Треба да се пита: ’Да ли желим да он буде отац мог детета? Могу ли да му се предам и да идемо кроз живот заједно? Хоће ли бити мушкарац? Хоће ли ме штитити? Ко је он?’ Тако треба да гледа жена, у томе нема ничег лошег. То је веома практична страна.”
Александар Хакимов: „Човек неће живети због ’дуга’ ако не буде схватио корисност, смисао тога. Јер тај ’дуг’, по мишљењу многих, као да је у супротности са срећом… Срећа је слободан живот, наслађивање оним што ти прија. Такво мишљење је типично за младе. Одрасли људи имају неко искуство и схватају да се без ’дуга’ не може изградити породица, ни друштво, ништа.”
***
- И шта сад? Да испуњавам обавезе, стиснувши зубе до краја живота? А где је ту наша срећа, љубав?
- Шта ћеш осећати ако близак човек из дана у дан буде радио за тебе нешто добро?
- Па радост, захвалност?
- Да, осећање захвалности рађа поштовање према човеку и почињеш да га цениш.
- Хм… Дакле, поштовање је у ствари – љубав?
- Па нешто веома блиско њој.
- И како доћи до тога?
- Важно је да научиш да цениш блиског човека због његовог унутрашњег света, да поштујеш његов труд и трпљење. И на крају, да и сама развијаш добре карактерне особине.
***
Наталија Питченко: „Девојка треба да развија квалитете који ће јој помоћи у животу. Прво и основно јесте осећање личног достојанства. Девојка која зна своју цену, неће дозволити да јој се било ко обраћа непримерено. Друго, девојка треба да научи да прихвата човека онаквог какав он и јесте. Да прихвата и плусеве и минусе. Такође, треба да истиче добре стране тог човека. Девојка треба да пази и на своје здравље. Мушкарац можда ради, нервира се, јури, а ако поред њега буде и суморна и незадовољна жена, то неће бити добра веза. Зато је здрав живот услов и за здраву везу.
Женственост! Девојка треба да развија женственост у смислу мекоће, трпљења. Женственост у манирима, речима, спољашњости. То су разни показатељи исте особине. Да би девојка стекла те особине, треба да се дружи с носиоцима таквих квалитета. Нађите људе на које бисте желели да личите, који имају добре особине, који ће вам помоћи да будете права жена. Сада је много тога испољено на самим људима што одвлачи пажњу с праве стране. Људи су оптерећени спољашњошћу: како изгледам, како ме виде, селфи, инстаграм, лајкови… А управо је унутрашњи живот човека права истина о њему.
А сва ова маскарада пада у воду. Ја бих препоручила сваком младом човеку да свако вече и свако јутро поприча са собом, да види шта се дешава у његовом животу, да ли ми све то треба… Да ли траћим свој живот или изграђујем нешто? Јер човек не може да заволи другог ако не разуме самог себе.”
Андреј Ткачев: „Најпре треба бити пажљив према људима око нас. Не завидети, не залетати се, радити нешто корисно, бити некоме од користи. Не губити време узалуд.”
Марина Таргакова: „Права веза се огледа у томе што ти је та друга личност важна, та која је пред тобом. Често човек не зна које благо носи са собом, а други човек му то открива. То је ЉУБАВ – када заједно откривамо једно друго!”
Поштовање, љубав
„Љубав није нешто површно, као што се данас рекламира. Она је духовне природе и важно је не побркати је с полном привлачношћу. Истинска љубав се појављује између двоје онда када у заједничком труду буду једно другом развијали најбоље особине.”
Александар Хакимов: „Тај приљежан рад и служење јесте изданак праве љубави. Уколико нешто корисно не радимо једно за друго, нема речи о некој љубави. То је потрошачка логика експлоатације кроз наслађивање другим.”
Марина Таргакова: „Шта је љубав? Способност служења. Многи љубав доживљавају као романтично осећање које ме опија под месечином итд. Најчешће људи мисле тако. Али ако погледамо примере безусловне, ’бескорисне’ љубави, као што је мајчина љубав према детету или према остарелим родитељима, када не очекујемо ништа заузврат, то је прави пример служења. Наш је задатак да научимо да будемо некористољубиви служитељи, да изграђујемо везе с људима, да будемо корисни… Све је то – ЉУБАВ. Она и јесте циљ нашег живота!”
***
Једном је нека жена уснила необичан сан. Шетала је по граду, ушла у неку непознату улицу те видела рекламу – Све за срећу! У продавници је стајао анђео. Рекао је: „Овде можеш да узмеш све што хоћеш сасвим бесплатно!”
„Ја желим срећу и праву љубав” – рече она. Анђео се осмехнуо, узео нешто с полице и пружио јој је малецни завежљај.
„Шта!? Зар је ово све?”
„Ја ти могу дати само семена. Шта ћеш ти узгајати у свом животу, зависи само од тебе!”
Аутор: друштвена организација „Опште дело”
Превод: Михаил МП
Транскрипт приредио: Центар за живот
Извор: Центар за живот
