Мачак отишао у хајдуке – Бранко Ћопић

Бруји весело воденички точак, глас му путује сунчаним пољима и губи се у старој буковој шуми, пуној тишине и влажних сенки. У воденици дрема млинар Триша, стар и доброћудан чичица. Покрај њега седи његов дебели мачак, и он такође дрема.

– Деда Тришо, јави се мачак поспан и лен, деда Тришо, чујеш, улови ми једног миша.

– Миша, каквог миша, рођени? зачуди се деда. Никад нисам ловио мишеве. А, хвала Богу, има их доста у нашој воденици, још ће ти бркове одгристи како увек спаваш… Нећу, лови сам!

Онда ми испеци погачу.

– Нећу ни то.

– Нећеш! Онда, брате, идем у хајдуке. Овако се више не да живети. Мрзи ме да за мишевима јурим. А хајдуци, чујем, дембелишу у шумској хладовини.

– Хм! Не бих рекао. Хајдук мора бити спреман стићи и утећи, а ти… Уосталом, можда ће те хајдуци опаметити, па ћеш бити вреднији.

И баш нећеш да ми печеш погачу?

– Нећу; ко би ленчину увек хранио. Иди па лови.

– Добро, деда Тришо. Онда збогом. Праштај со и хлеб који заједно поједосмо, ја одох у гору зелену. И немој много да тугујеш за мном.

Оде мачак на врата, а старац оставши сам, почеша се по брашњавој коси и обори главу.

А мачак пређе уским брвном преко потока, провуче се кроз шуштав зрео кукуруз и запути се у пуст сумрачни буквик.

– Пази, откуд овај хајдук? – зачуди се један кос и журно одлете испод тиха зелена свода.

– Охо-хо, већ се на првом кораку види ко је прави хајдук, обрадова се мачак и охоло подиже брк. Идем да потражим какву хајдучку дружину, можда им је потребан харамбаша.

“У голу камењару, пуном јазбина, мачак набаса на дебела пругаста јазавца. Лешкарио је јазо пред улазом у своју јаму, сунчао се и по свој прилици, смишљао некакав лоповлук.

– Добар дан, шарени шумски становниче, не знаш ли, можда, где се овде налазе хајдуци? Ступио бих у њихову дружбу.

– Хајдуци. Па где ће бити хајдуци, ако не овде – ускликну весели јазо. – Баш си дошао на право место. Ми, јазавци, највећи смо хајдуци под небеском капом. Грде нас људи на два дана хода уоколо, зову наси разбојницима, штеточинама и лоповима. Како видиш, ми смо ти врло знаменит и чувен народ. Чувенији смо и од мудре лисице, а и медведу смо славу помрачили.

– Гле, гле од срца се радујем. Ваљда ћете и мене примити у своје јуначко друштво?

– Та како и не би тако брката хајдука. Него овај, како да кажем, да ти ниси какав рођак псима?

– Псима. Шта говориш. Нема љућих непријатеља, него што смо ми и пси.

– Добро, онда ћеш вечерас с нама у кукуруз. Видећемо колико вредиш.

Убрзо сунце утону за високу планинску косу, кроз лишће зашуми хладан ветрић и модар сумрак уђе у шуму. Мачак се сети деда Трише и дође му тужно:

– Ех, сада мој деда седи сам на прагу воденице, а мене тамо нема.

Кад се прва сова диже и нечујно полете испод грана, јазавци кренуше у крађу. Мачак се сети како би сад дивно било спавати уз хук воденичког точка, би му жао што није послушао деду, и тужан пође с њима. Кад изиђоше из шуме, угледаше на једном крају њиве наложену ватру. То је газда њиве ложио да уплаши штеточине. Најстарији јазавац примаче се мачку и са страхом припита:

-Бојиш ли се ти онога црвеног сунчева рођака што једе суве гране тамо у ћошку њиве?

– Кога? – зачуди се мачак. – Аха, то ти мислиш на ватру. Па то је мој најбољи друг за хладну ноћ.

– Твој друг! престраши се јазавац. А, зато ли се теби очи сјају у мраку… Е, онда ти први иди у кукуруз, ми ћемо за тобом.

Али тек што зађоше у њиву и почеше да шуште ломећи суве стабљике, пси од ватре нададоше страшан лавеж и јурнуше пут крадљиваца. Газда се прену из полусна, зграби пушку и опали у ноћ. Престрашени јазавци јурнуше пут шуме, а мачак се од страха помете и даде се у бег према потоку. За њим се надане крупна чупава псина бесно ломећи кукуруз. Бежећи пред њим као слеп, мачак једва погоди преко брвна на потоку, дотрчи до веденице и загребе уз брвна под кров.

Јао, јао, отварај драги деда Триша. Ко је то? – чу се изнутра старчев глас. Ја, твој мачак.

Не примам хајдуке. Иди па тражи другог јатака.

– Отварај, премили деда. Пусти ме само унутра, ни­ кад ми више хајдучија неће пасти на ум. Провреднићу се, половићу све мишеве… Јао, ево паса. Отвори, слатки чичице.

Одобровољен чича Триша отвори врата, отера пса и пусти мачка унутра.

И мачак је заиста одржао своју реч. Питајте само мишеве, који живе у околини чича-Тришине воденице. Питајте, ако има још којег у животу.

Извор: Моје дете