Колико је заиста Албанаца на Косову

Анализа политичких процеса немогућа је без математике. Статистички индикатори су важан чинилац приликом одабира политике. Развијени су и алгоритми за доношење одлука. Математика помаже политичкој логици. И то је правило скоро свуда. Осим на Косову.

Тако је и када говоримо о броју Албанаца који живе на територији наше јужне покрајине. У већини „косовских полемика“ које се у Србији воде, заговорници попустљивијег става уобичајено питају — а шта бисмо ми са два милиона Албанаца?

Ту тезу о „два милиона“ изговорила је у последњих четврт века читава бригада новинара, политичара, аналитичара и других јавних делатника, а да уопште није јасно одакле су се појавила та „два милиона“.

Уосталом, када о популацији Косова и Метохије полемишу чак и они Албанци којима недостаје критичких погледа и преиспитивања изговореног, најчешће наводе нешто ниже бројке. Претпостављам да је, како то обично бива, политичка чаршија узела однекуд полуинформацију здраво за готово и потом је експлоатише не улазећи у њену веродостојност.

Професор Хивзи Ислами, који је касније догурао и до председника косовске Академије наука, средином деведесетих је процењивао раст албанског становишта. Он је дошао до закључка да ће 2001. на КиМ живети – 2,4 милиона, а онда редом, 2011 – 2,89 милиона, а 2021. невероватних 3,36 милиона становника. Сјајно!

Албанско становништво упорно бојкотује пописе од 1961. године. У одсуству егзактних података вршене су процене, шаролике и по индикаторима који су праћени и по крајњим резултатима, па се о њиховој репрезентативности и те како може полемисати.

Након пола века невршења пописа на једној територији у Европи, што је вест само по себи, тек априла 2011. године тај процес је поново изведен, и тада је презентовано да на тој територији живи 1,66 милиона житеља албанске националности.

Е сад, и о овоме се мора полемисати. Прво, доласком НАТО-а на Косово и Метохију лета 1999. године отворене су границе ка Албанији и Северној Македонији, уз образложење да се тако убрзава повратак избеглица. Установљена је и пракса да су довољна два сведока да потврде претходно боравиште и Унмик је издавао документа. Отприлике као 1945. године. Ко је ту све дошао из Кјукеша, Тропоје, Бајрам Цурија или Тетова и Гостивара и пријавио се за становника Косова и Метохије – никада нећемо утврдити. Као што нећемо утврдити ни ко се вратио у матичну земљу. Својевремено је тамо 2002. године Небојша Човић инсистирао код ОЕБС-а да се организује истовремени попис у Албанији, Македонији и СР Југославији укључујући КиМ, да сравнимо податке и дођемо до неких реалних бројки, али ови нису показали чак ни декларативну заинтересованост за тако нешто.

Друго, број Албанаца којим се тренутно манипулише уопште не кореспондира са неким другим показатељима које публикује Агенција за статистику Косова. Када, на пример, погледамо потрошњу електричне енергије, потрошњу горива (бензин, дизел и ТНГ), број домаћинстава, висину штедње физичких лица у банкама или број ђака, уочавамо велике нелогичности.

И што је значајно, сви ти параметри су много нижи него другде у окружењу. Потрошња горива износи 4,32 барела на хиљаду људи, што је у рангу Шри Ланке, Анголе и Боливије. Сумњам, пошто је, као и другде на Балкану, и међу Албанцима поседовање аутомобила и безразложно возикање постало „више од потребе“. Закрчени путеви гдегод да кренете Косовом, као и дневне гужве на улицама Приштине указују да је стварност нешто другачија.

Просек укупне потрошње електричне енергије по домаћинству на КиМ је око 2.800 КВ/ч, док је то у остатку Србије близу 4.300, а у Црној Гори чак 4.600. Тачно је да се струја у централној Срби арчи као ретко где у Европи, али је тачно и да 250.000 домаћинстава користи гас као примарни енергент, да Косово баш и није егземплар спровођења принципа енергетске ефикасности, а и да, како ћемо видети, макар статистички просечно домаћинство на КиМ има много већи број чланова, те би због тога и потрошња за одређени део потреба морала бити сразмерно већа.

Са једне стране, на КиМ су поред рапидног исељавања Албанаца ка западноевропским земљама приметне и унутрашње миграције ка урбаним зонама. Опет, идентично као и другде на Балкану, на селу нема посла, од уситњене, неинтензивне пољопривредне производње се не може живети, те млад свет креће ка Приштини, Призрену, Пећи и осталим већим местима.

Са друге стране, албанско друштво на КиМ је од почетка две хиљадитих доживело толико дубоку трансформацију, да се о просеку од 6-7 чланова по домаћинству једноставно не може говорити. Број новорођене деце је опао на око 20.000 годишње, а пашће и испод тога већ 2020. године.

Поређења ради, 1987. године, процена је да је рођено 56.000 деце. Деведесетих се број усталио на око 40.000, а у првој деценији две хиљадитих на 30.000.

Занимљивост везана за будуће демографске пројекције јесте да се годишње склапа око 20.000 бракова, а да је просек година брачних другова у тренутку ступања у заједницу 29,5. Албанско друштво већ је у трећој фази демографске транзиције, јер када се породица заснива на прагу четврте деценије живота, број новорођене деце се драматично смањује. То је доказано другде, важи и за Косово и за Албанце.

Упитно је и што годишње ступа у брачну заједницу око 40.000 људи из оних генерација када се на КиМ рађало 55.000-60.000 деце. Где је трећина те популације? Не удају се? Не жене се? Побегли су са КиМ? Шта се дешава?

А када смо код ових последњих генерација, пописни резултати се опет не слажу приликом компарације две различите категорије. Наиме, када саберемо број новорођене деце од 2002–2009. године и упоредимо са бројем ученика за школску 2016/17, недостаје популација од 25.000 или отприлике читава једна „класа“, скоро па просечан једногодишњи прилив новорођенчади за посматрани период. Где су та деца ако нису уписана у школу? Ваљда је основно образовање обавезно? Претпоставка — али само претпоставка — јесте да су их родитељи са собом одвели у иностранство.

Посебна прича су показатељи економског развоја на КиМ. На територију Косова годишње се увезе роба за око 2,8 милијарди евра, а са ње извезе око 300 милиона. Како се надокнађује дефицит од 2,5 милијарде годишње? Јавни дуг такозване „Републике Косово“ расте, али ни изблиза стопом која би покрпила наведени дисбаланс. Па буџетске издатке власти у Приштини пројектују на око две милијарде евра. Целокупан БДП им је око седам милијарди. У крајњој линији, тај минус се највише односи на робе широке потрошње и личне потребе потрошача, нема везе са буџетским расходом. Дакле, новац однекуд на Косово дотиче.

Опет, новац однекуда дотиче и за инвестиције за изградњу и за промет на тржишту. Свакако, велика је вероватноћа, за безбедносне аналитичаре чак неупитна, да се кроз инвестиције у изградњу пере новац зарађен на тржишту наркотика. Али нису ни дилери дроге ваљда луди да по Косову пољу зидају вишеспратнице које нико никада неће купити. Што се купаца тиче, а имајући у виду скромну просечну задуженост физичких лица, неупоредиво нижу него другде, и још скромније уштеђевине које се држе у банкама, највероватније се опет ради о огромној дијаспори, јер се у грађевинској „индустрији“ на годишњем ниво „врти“ око 400 милиона евра.

Све ово поново указује да је албанска дијаспора са Косова и Метохије све бројнија од када су власти у Приштини једнострано прогласиле „независност“, што одржава активним и тржиште некретнина. И показује да статистички подаци Светске банке, ММФ-а и других међународних организација дају искривљену слику о стању на Косову, зато што се све једноставно дели са пројектованим бројем од 1,9 милиона становника, међу којима је 1,6–1,7 милиона Албанаца. А толико становника на КиМ – нема.

Укрштањем презентованих података, као и бројних других, који нису овога пута наведени, може се само нагађати колики је стваран број? Можда је то за петину мање, можда и за трећину, а можда и више од тога.

Недавно је Спутњик представио податак управо из америчког алманаха CIA World Factbook како је на КиМ 2016. године било 562.000 регистрованих корисника мобилне телефоније. Рачунајући према „балканском просеку“ за овај параметар (од ког одступа Црна Гора, где се бележи 166 СИМ картица на 100 корисника), то доводи до сумње да на КиМ нема више од милион становника. Све заједно са неалбанцима. Ваља подсетити да на изборима континуално гласа око 700.000 Албанаца. А битка за гласове тамо је суровија него игде другде, излазе сви, у поворкама, нема изостанка када једном обећате глас.

За централну Србију тај податак је три од седам милиона; за Северну Македонију близу милион од 2,1; Албанију 1,2 од 3 милиона; а Црну Гору 0,27 од 0,65 милиона. Да не буде забуне, број млађих од 19 година на Косову у овом документу процењен је на око 600.000, а старијих од 65 на 140.000. Негде се, дакле, међу радно способним старосних група у опсегу 19-65 година загубило цирка 660.000 људи! Више него што Црна Гора има становника! Није ваљда да на Косову живи 660.000 трајно радно неспособних! И овде се, опет комбинујући различите податке ЦИА (радно способни, млађи од 19, старији од 65, и уз калкулацију да има још 10 одсто „спречених“ у „радној популацији“), долази до највећег могућег броја од око 1,3 милиона становника Косова, међу којима је најмање 150.000 припадника неалбанских заједница.

Нема сумње — за даље, прецизније процене, неопходно је дубље и свеобухватније истраживање. Али циљ овог чланка није да се тачно утврди колико Албанаца живи на Косову. Већ је само позив да се више „не гађамо цифрама“.

Милион или два милиона није исто. У политичким расправама се због тога сасвим мења контекст. Није исто за политичке расправе и образложење да их је можда на Косову милион, а још 700.000 у дијаспори, али се то све пописује и представља у извештајима. Није, зато што се они који оду — никада више не враћају.

Да закључимо: Албанаца на КиМ нема ни близу два милиона. Много их је мање. И то са тенденцијом даљег опадања укупне популације и раста просечне старости. То је истина. А све остало су чаршијска нагађања неподесна за било какву озбиљнију расправу.

Извор:
СПУТЊИК