Ватрогасац у служби Београдске Патријаршије

Памтимо времена када су спровођене анкете о поверењу у јавне институције, па је једно од прва три места обавезно заузимала Српска Православна Црква као институција од националног значаја, захваљујући ауторитету личности тадашњег предстојатеља Патријарха Павла, којег је народ волео и поштовао пре свега због скромности и аскетског живота. Међутим, како је здравствено стање Патријарха Павла слабило, тако је нарушаван углед Српске Цркве у јавном мнењу. Наиме, преузимањем послова управљања Српском Црквом од стране Митрополита Амфилохија као делегата Синода, скандали су почели да озбиљно потресају углед најважније институције српског народа.
Избором Епископа нишког Иринеја на место предстојатеља деградација угледа је додатно узела маха и добила нове димензије – дошло је до фактичког потчињавања световним домаћим и светским моћницима те скретањем на пут отвореног богоодступништва нарушавањем основних принципа Вере и црквеног поретка. Почетак краја наступио је прогоном правоверног Епископа рашко-призренског Артемија, а убрзо потом је уследило и јавно гажење Вере које црквена правила забрањују под претњом најстрожих казни (клирици – рашчињење, а цивили – одлучење из Цркве) попут паљења свећа у Синагоги и све учесталијег молитвеног заједничарења са неправославним, јеретичким верским групама као што су римокатолици, разне фракције протестаната, па и мухамеданци. Оваква хармонија световне и Црквене власти у Србији наишла је на негодовање у народу услед чега је дошло до превирања огромних размера, па је тако прогон правоверног Епископа којег је требало маргинализовати изазвао контраефекте. На први поглед, један бзакони акт је допринео томе да у српском народу дође до духовног препорода. Наиме, како је безакоње на духовном плану расло, тако су и православни верници у све већем броју почели да препознају прогнаног Епископа као правоверног и иницирали оснивање манастира широм Србије па и у иностранству. Насупрот томе, уследила је фронтална кампања најпре личним ангажовањем „главних извођача радова“ пензионисаног Владике Атанасија Јевтића и Митрополита Амфилохија, да би у најновијем таласу, под патронатом Владике бачког Иринеја, у помоћ притекао и редитељ Драгослав Бокан. Ко је Драгослав Бокан? У чему се састоји његова мисија? Одговор на ова питања предлажемо у темељној анализи лика и дела редитеља и активисте Драгослава Бокана, који је објављен на ФБ страници „Истина је само једна – Владика Артемије“.

ЕКУМЕНИСТИЧКА БОКАНИЗАЦИЈА БЕОГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Да би екуменисти били што мање ометани од народа у свом пакосном послу ширења папских и екуменистичких јереси широм Српске Православне Цркве (сем у нашој Епархији), био им је неопходан неко довољно театралан, патетичан, кукавички агресиван и пренаметљив – али и једнако лицемеран као они – ко би успављивао и пасивизирао тај исти народ и убеђивао га да је црно бело, а не црно. Нашли су га у лику лажног националисте из деведесетих година – ДБокану, који је од својих почетака исто то радио само у домену националног питања. Замлаћивао је праве патриоте и десничаре својим говоранцијама и позирањима (сетимо се витлањем катане за камере изнад Сарајева док прави борци гину и пуцају на линијама) за рачун режима Мире Марковић, како би оправдао сваку свињарију и издају тадашње власти, док је та власт издавала део по део српских земаља. ДБокан то ради и данас за Вучића, али му је ипак више фокус у домену Цркве.

Нормалан човек не може да удахне толико пута у току дана колико ДБокан гостује дневно по телевизијама и трибинама (нарочито га промовишу Вучићеве ТВ станице Пинк и Хепи). И свуда понавља мање-више једно те исто, али се издваја овај његов свежи циркузантски перформанс у Врбасу због невиђеног степена лицемерја и лажи које је изрекао (и што се очитује на њему самом, беснији је, нервознији је и несмиренији него икад). Један брачни пар из Бачке – иначе саблажњен ДБокановим наступима и агресијом одлучио недавно да иступи из Епархије Бачке и приђе нашој Епархији у Егзилу – послао нам је овај снимак и рекао на који део снимка да обратимо пажњу:

1) Од 1:12:33 минута снимка, ДБокан нам поручује да се не бојимо екуменизма и да Господ неће допустити да наша Црква потоне у екуменизму, те да ми око тога не треба уопште да се бринемо. Сулудо! Свако иоле црквено писмен зна да је, рецимо, Римска Црква вековима била стуб Православља, али да је временом потонула у јерес папизма чиме је престала да буде Црква и постала секта, управо зато што се народ “није бојао филиокве и других јереси и све препуштао епископима“. Бог помаже и чува само оне који се труде, а не оне који легну и дигну све четири увис! Примера има још много – Јерменска Црква, и већи део Александријске Цркве које су некада биле православне, па отпале кроз монофизитизам у секте, итд. Управо зато што су људи тада и тамо размишљали као што овај ДБокан данас тражи да ми размишљамо.

2) Затим трабуња како Ватикан данас само што није пропао, како се распада кроз педофилске афере и малобројне вернике. Па зашто онда ДБокане наше владике стално трче у Рим, клањају се том папи, љубе му руку, зову га Свети Оче? Они кажу да то морају да раде, јер је папа јако утицајан и тобоже он диктира Бразилу и другим државама са папистичком популацијом каква ће им бити политика према Косову. Ко ту лаже? Екуменистичке владике или ти???

3) Онда ДБокан каже да не смемо да постанемо критичари владика у Српској Православној Цркви, јер ДБокан зна да свако онај који критикује само друге – а не само себе – уопште није православан. Да би мало затим признао да је Свети Јустин Ћелијски био критичан према архијерејима те исте СПЦ, али да није изашао из Цркве (имплицирајући да владика Артемије наводно јесте).

Ово као да сам ђаво говори из ДБокана, јер је на делу потпуна шизофренија. Па ДБокане или смемо (као отац Јустин) или не смемо да критикујемо владике? Наравно да смемо да критикујемо било ког православно крштеног, па и владике, ако они греше према догмама и вери јавно, јер су такве критиковали сви Свети у историји, дакле не само Јустин. А и не само Светитељи, већ и наши најобичнији преци сељаци који су били крштени и побожно живели (канонски хиротонисаног владику Краљевића су Срби Далматинци чак истерали наглавачке са епископског трона само зато што је у богословију довео учитеље по вероисповедању унијате за световне предмете, а данас владике отворено дилују са папом лично, моле се и саслужују са секташима, газе Символ Вере на лажном Критском сабору). За личне грехе наравно да не критикујемо било кога.

Свети Јустин Ћелијски није хтео ни да се моли ни да саслужује Герману, нити да му пољуби руку, ма ни да га види, сви знају да га није признавао за патријарха (видети признање мати Гликерије у вези тога у филму о Јустину ког је режирао Неша Илић) и да је бежао у шуму када би овај дошао у Ћелије. А Светог Јустина ни такав Герман није гонио, док је овакав Иринеј гонио нашег владику Артемија. Јустина су гонили само комунистичке власти, а нашег владику и издајничка Тадићева власт и екуменистички Синод који га неканонски “истерује“ из СПЦ по налогу власти, то је разлика у прогону ког је имао Свети Јустин и у прогону што га доживљава наш духовни отац и деда владика Артемије.

Закључак: да се клонимо оваквих духовних предатора и разоритеља Православља попут ДБокана, лансираних од стране Синода да се најбезболније по њих утаба пут свејереси екуменизма. Али, и ако је прилика таква, да таквима попут ДБокана никада не прећутимо њихове лажи и подвале, поготово ако видимо да су душе наше браће и сестара на путу да се боканизују и упецају у њихову паклену замку.

Извор: Православље живот вечни