Живот Срба на КиМ: Интервју Дејана Баљошевића за чешке новине

1. What are the greatest practical difficulties the non-Albanian minorities in Kosovo are facing today? As members of such a community, could you concretely describe your experience with the living conditions of 150 000 Serbs now living in Kosovo?

 

(Које су највеће практичне потешкоће са којима се данас суочавају неалбанске мањине на Косову? Као припадник такве заједнице, можете ли конкретно описати ваше искуство у вези животних услова у којима сада живи 150.000 Срба?)

 

–          Највеће практичне потешкоће су оне које произилазе из проблема везаних за небезбедност српске заједнице. Питање безбедности је питање свих питања Срба са КиМ и од њега зависе скоро сви сегменти нашег живота. На пример, иако представници међународних организација и косовских власти, тврде да Срби имају слободу кретања и да је тзв. Република Косово демократско и толерантно друштво, Срби и даље имају ограничену тј. условну слободу кретања. То конкретно у пракси значи да Срби из страха за своју личну безбедност још увек избегавају да напуштају своје изоловане „енклаве“ и да без преке потребе не залазе у албанске средине.

Уколико се одлуче на такав корак они морају претходно да предузму одређене  мере предострожности, као што су: да се не крећу сами већ у групама, да током кретања користе само јавне путеве са већом фрекфенцијом саобраћаја (на којима постоји већа вероватноћа да наиђу на патроле КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и других међународних организација попут ОЕБС-а, УНХЦР-а и др, као и Косовске полиције, за случај да им је њихова заштита потребна уколико дође до неких безбедносних проблема на путу), да са себе скину сва обележја која их одају да су Срби нпр. крст или неки део одеће са српским натписима, да се добро информишу о тренутној безбедносној ситуацији на КиМ, јер се сваки међуетнички инцидент, поготову онај који се деси на северу Косова, може брзо рефлектовати на остали део територије тако што се у виду организованих осветничких акција Албанаца насиље истог дана у таласима пренесе на остатак КиМ, затим да строго воде рачуна да се не крећу изван својих „енклава“ у дане када Албанци прослављају своје националне и верске празнике, када је код њих национални набој израженији и када присуство Срба може да их иритира или да га доживе као провокацију, затим де се не крећу у дане када Албанци протестују, демонстрирају итд. То су само неки од предуслова које сваки Србин на КиМ мора узети у обзир уколико одлучи да користи своје право на слободу кретања, при томе треба додати и то да су Срби, иако не признају тзв. независност Косова, присиљени да своја возила региструју на регистарске ознаке Косова и да претходно прибаве лична документа у којима им пише да им је држављанство „Косовар“.

 

 

1. Is there any difference in the quality of life between Serbs from the North and those living in the South of Kosmet?

 

(Постоји ли разлика у кавлитету живота између Срба који живе на северу и оних који живе не југу).

 

– Да. Та разлика се првенствено огледа у томе што се Срби на северу Косова територијално ослањају на остатак Србије и што представљају компактну и хомогену етничку целину. Затим, ту су и бољи општи услови живота, боља безбедност, доступност здравственим и другим институцијама Републике Србије, присуство Универзитета (измештеног из Приштине), па самим тим и великог броја студената и интелигенције, што им све заједно даје извесну снагу због које их међународне организације и косовске власти, уважавају са више респекта у односу на Србе који живе јужно у мањим „енклавама“, чију притајеност и равнодушност погрешно представљају као успешан модел интеграције Срба у тзв. косовски државни систем.

 

 

1. The Kosovar Foreign Minister, Mr. Enver Hoxhaj, said during his Czech trip in December that Kosovo was „a modern, multi-ethnic and democratic country“. How do you feel about these words as members of the Serbian minority? Do you think that you in fact live in such a country? Are the Kosovar politicians doing enough to make Kosovo a modern, multi-ethnic and democratic country?

 

(Косовски министар спољних послова, Енвер Хоџај, током своје посете Чешкој у децембру рекао је да је Косово „модерна, мулти-етничка и демократска држава“. Као члан србске мањине, како се осећате када чујете овакве речи? Да ли Ви заиста мислите да живите у таквој земљи. Да ли косовски политичари чине довољно да  Косово постане мулти-етничка и демократска земља?)

 

–  И поред великог труда моћних западних земаља – креатора тзв. независности Косова и албанских политичара да Косово представе као модерно мулти-етничко друштво настало на наводној праведној борби Албанаца у ослобађању од репресија државе Србије, сви који иоле познају историју и прилике на Балкану, знају да то није тачно. Многе међународне организације у својим извештајима невољно признају да на Косову влада криминал, корупција, да је велика стопа незапошљености, да је економија слабо развијена, да нема владавине права већ да друштвом владају моћни појединци и кланови, да су људска права неалбанаца угрожена, да постоји развијена мрежа трговине наркотицима и људима  и др. и да све то ствара лошу слику Косова.  Због тога косовски политичари имају потребу да  улепшавају стварност на Косову и да пред страним дипломатима, приказују стање бољим него што јесте, а све у циљу правдања и промоције тзв. независности Косова, стечене на неправедан начин уз помоћ НАТО-бомби. При томе, када то чине, косовски политичари рачунају и на још увек присутно антисрпско расположење у већини европских земаља, које је последица њихове вишегодишње антисрпске медијске кампање, која није тако изражена као деведесетих година, али по којoj  је створен стереотип да су Албанци жртве а Срби агресори. Зато им се жури да себи обезбеде још неко ново признање од неких држава, док се слика о рату на Косову у међународној јавности не промени и проузрокује  објективније сагледавање целокупне ситуације на КиМ.  У сваком случају, термини којима је тзв. косовки министар спољних послова описао стање у својој „држави“ не приличе ни много развијенијим западно-европским земљама  са вековном демократском  традицијом, а камоли друштву какво је косовско. 

Косовки политичари, након једностраног проглашења независности Косова и признања истог од стране многих земаља, пре свега западних, немају никакав разлог и мотив да се залажу за мултиетичност и демократичност косовског друштва. Запад је покушао да их натера на то тако што им је задао циљ „стандарди па статус“, па када се уплашио  од експлозије њиховог организованог насиља током мартовског погрома над Србима 2004. године, попустио је и преименовао циљ у „и стандарди и статус“, правдајући се да је то морао учинити због велике фрустрације Албанаца исказане насиљем због нерешеног статуса КиМ. На крају су сви заборавили на стандарде, на демократију, на људска права, на мултиетичност, поскидали маске са себе и дозволили Албанцима да, наводно, самоницијативно, прогласе своју независност и тако остваре циљ, који је, уствари, био једини и прави  разлог за рат, а све је друго било само средство да се до тога дође.   

 

 

1. What is the situation of other ethnic groups, the Roma, the Croats, the Gorani? Are their living conditions any different from those of the Kosovar Serbs?

 

(Каква је ситуација међу другим етничким групама, међу Ромима, Хрватима, Горанцима?Да ли се њихови животни услови разликују од услова у којима живе Срби?)

 

–  Неке од поменутих етничких група Албанци су доживљавали као сараднике Срба због њихове лојалности држави Србији, па су им се у првим послератним годинама, приликом интензивних осветничких напада на Србе, такође светили, што је довело до тога да се те етничке групе привремено дистанцирају од Срба. Касније са наставком албанске репресије, видећи да су се нашли у сличној ситуацији као и Срби, оне су се поново зближиле са српском заједницом и данас са њом деле сличне проблеме и бриге за своју будућност, потајно се надајући да ће држава Србија повратити своје ингеренције на територији КиМ.  Овде треба напоменути да су многе етничке групе, биле присиљене да, као и Срби, напусте КиМ, ту пре свега мислим на Горанце, чије је две трећине припадника напустило КиМ, на Роме и др. Мишљења сам да ако Срби дефинитивно буду протерани са КиМ, да ће и овим етничким групама даљи опстанак бити јако неизвестан и угрожен и неке од њих, поготову оне које су муслиманске вероисповести, попут Турака, Ашкалија, Египћана и др.  биће принуђене да се временом асимилују у албанско друштво, како би могли да опстану.  Сличан притисак се врши и на Горанце како би пристали да се изјашњавају као Бошњаци и како би свој аутентични локални дијалект назвали бошњачким језиком  и прихватили да у својим школама уведу наставу по плану и програму Министарства образовања, науке и технологије тзв. Републике Косова.       

 

 

1. Where and how do those 200 000 Serbs who had left Kosovo live? Are you in contact with them? Did they manage to settle in the central Serbia, do they have home and work, or do they still live in refugee camps?

 

(Где и како живе оних 200.000 Срба који су избегли са Косова и Метохије? Да ли сте у контакту са њима? Да ли су успели да се снађу у централној Србији, да ли имају свој дом и посао или и даље живе у избегличким камповима?)

 

– Већина протераних Срба је у првим послератним годинама била смештена у колективне избегличке центре, али временом су ти колективни центри били затварани а интерно расељени Срби су се полако, неко са више неко са мање успеха, интегрисали у своја нова места насељења. Многи од њих, чак и они најупорнији, су у недостатку праве, искрене иницијативе и подршке међународних организација за повратак на КиМ, изгубили наду у свој повратак и одлучили да продају своја имања на КиМ, како би добијеним новцем себи обезбедили пристојан смештај у својим новим местима пребивалишта изван КиМ. Сада, четрнаест година након рата, када је свима постало јасно да од правог повратка нема ништа, стиче се утисак да су међународне организације и косовске власти намерно одуговлачиле са реализацијом пројеката везаних за повратак и сво време се бавиле само наводним стварањем услова за повратак Срба, како би интерно расељеним Србима угушили вољу за повратак и приморали их да се, у међувремену, интегришу у остатак Србије. Заправо, може се рећи да процес исељавања Срба, мада знатно смањеног интензитета, још увек траје и многи га с’ правом називају процесом тихог исељавања Срба, који карактерише податак да се још увек више српских породица исели него што се врати на КиМ.

Док је питање повратка било актуелно имали смо контакте са нашим интерно расељеним грађанима и Удружењима која су, у међувремену основали, како би поспешили повратак и побољшали комуникацију са међународним организацијама, невладиним организацијама и косовским властима, али од како је то питање скинуто са дневног реда, нарочито после једностраног проглашења тзв. независности Косова од стране Албанаца, ти контакти су прекинути.

 

 

1. Is there a freedom of movement in Kosovo for the non-Albanians? Do they live only in enclaves guarded by the KFOR or can they move freely across Kosovo? Is the movement between Serbian enclaves safe for the Serbs?

 

(Има ли на Косову слободе кретања за неалбанце? Да ли они живе само у енклавама које чува КФОР или се могу слободно кретати широм Косовом? Да ли је кретање између србских енклава безбедно за Србе?).

 

–  На ово питање сам делимично одговорио у вашем првом питању. Овде би додао још податак да припадници КФОР-а одавно више не чувају српске „енклаве“, тј. да то не чине редовно, изузев у случајевима када се деси неки озбиљнији инцидент и када њихова команда  процени да се безбедносна ситација на КиМ драстично погоршала. Тада КФОР повећа своје присуство у српским срединама, не би ли предупредио евентуално масовније насиље према Србима.  

Путеви који повезују српске „енклаве“ на КиМ су од стратешког значаја за српску заједницу али истовремено престављају путеве високог безбедносног  ризика. Код појединих српских „енклава“ у Метохији превоз грађана се и даље одвија помоћу тзв. хуманитарног превоза, који се до пре 5 – 6 година одвијао у организацији УНМИК-а и  под оружаном пратњом КФОР-а или полиције, а касније су тај посао преузели приватни ауто-превозници, који сада два пута недељно, превозе Србе до Косовске Митровице и назад, како би грађани имали могућност да заврше неке административне послове, или обаве неке медицинске прегледе, или оду тзв. шопинг–туром до Грачанице (српске „енклаве“ у централном делу Косову), да обаве набавку намерница којих у „енклавама“ нема.  

 

 

1. Is it obligatory to hold a registration mark of the RKS? Is this registration mark being misused to stigmatize non-Albanians?

 

(Да ли је поседовање РКС регистарских таблица обавезно? Да ли су ове регистарске ознаке злоупотребљене да обележе Србе?)

 

–  Сваки Србин уколико жели да се својим аутом креће по КиМ мора да га претходно региструје на косовске RKS – таблице.  Додуше, Србима је у прошлогодишњим преговорима вођеним између Београда и Приштине на тему слободе кретања, као компромис остављена могућност да региструју своја возила и на KS– таблице, са којима, уз плаћање осигурања на административним прелазима, могу да се крећу и по остатку Србије.  Међутим, већина Срба, свесна тога да ће и са тим KS – таблицама поново бити препознатљиви на путевима КиМ као и раније док су користили старе таблице са ознакама градова са КиМ, одбила је ту могућност и радије се определила за RKS – таблицекако се не би разликовала од већинских Албанаца. А да апсурд буде већи, управо је један број Албанаца, углавном бизнисмена, регистрово своја возила на KS – таблице, како би лакше одлазио у централну Србију одакле преузима и довози робу на КиМ. Према томе, од овога, уместо да Србима буде олакшана слобода кретања,  заправо већу  корист имају Албанци.    

У нашој општини није примећена злоупотреба регистарских таблица за обележавање Срба, али постоји сумња да је у другим општинама тога било, мада мислим да то није до краја истражено и доказано.

 

 

1. How do Serbs deal with attacks on their homes and property, considering they are not allowed possess guns in Kosovo? Do they take turns to keep watch? Do they use watchdogs?

 

(Како се Срби носе са нападима на њихове домове и имовину, имајући у виду да им није дозвољено да поседују оружје на Косову? Да ли имају редовне страже? Да ли користе псе чуваре да би се заштитили?)

 

–  Ти инциденти су толико чести да су Србима постали свакодневица. Многи оштећени Срби, разочарани неуспешним полицијским истрагама, невољно се одлучују да такве инциденте пријављују Косовској полицији. Овакви инциденти више нису интересантни ни новинарима, јер не представљају некакву значајну вест за медије, који су презасићени оваквим вестима са КиМ, што додатно плаши Србе и ствара им осећај да су остављени од свих и препуштени сами себи. Најчешће мете напада су старачка домаћинства, напуштене куће на периферији „енклава“, повратничке места и сличне рањиве и незаштићене категорије српског становништва. Косовска полиција редовно евидентира овакве инциденте и обавља увиђаје истих, али нема значајнијих успеха у откривању починиоца, а своју инертност оправдавају тиме да се, по њима, ради о  криминалу ниског интензитета, који је редовна пратећа појава код свих друштава у развоју у којима је животни стандард низак а незапошљеност велика, што младе људе наводи на криминал, али да њихов мотив није етнички. 

Најжешћи напади су на повратнике, на чије куће екстремни Албанци пуцају, краду им стоку и пољопривредну механизацију, коју ови добијају од разних хуманитарних организација на име стварања услова за свој одрживи повратак, како би их присилили да одустану од повратка и послали јасну поруку осталим интерно расељеним Србима да нису добродошли на КиМ.  Због тога су повратници приморани да се и поред почетне заштите КФОР-а, сами организују и да током изградње својих кућа, бораве у истој кући одакле по дежурствима надгледају околне новосаграђене куће, чекајући да се Албанци привикну на њихово присуство и да се помире са чињеницом да су се њихове српске комшије вратиле.  Поједине повратничке породице у Источкој општини су у покушају да спрече крађе, оградиле своја имања и набавиле велике псе чуваре.

 

 

 

1. Are there any areas where the relations between Albanians and non-Albanians are good and where people do not have to isolate themselves that much (Kosovska Kamenica, for instance)?

 

(Постоје ли места где су односи између Албанаца и неалбанаца добри и где људи не морају толико да се изолују (Косовска Каменица на пример)?

 

– У неким местима на КиМ, у којима током рата није било борби  и међуетничких сикоба и где Срби живе у нешто већем броју, односи између Срба и Албанаца су нешто релаксиранији. Та релаксација долази од тога што су ти локални Срби и Албанци у свакодневном животу  једни на друге више упућени и због чега се код истих јавља израженији осећај међуетничке толеранције. Такве су на пример општине: Косовска Каменица, коју сте поменули, затим Ново Брдо, Штрпце и др. У тим општинама Срби чине или већину или представљају значајан број становништва, учествују у локалној власти и сл. па се стога обострано више води рачуна о томе да не дође до појаве верске, културне, језичке и друге дискриминације, а такве општине су и интересантније међународним организацима за мониторинг, што чини додатни мотив да у њима међуетнички односи буду бољи.

 

 

1. How do Serbian children get to Serbian schools? Do they get attacked? Are the Serbian schools under-financed?

 

(Како србска деца одлазе до својих школа? Да ли их неко напада? Да ли србске школе имају лошу финансијску подршку ?)

 

–  У скорој свакој српској „енклави“ постоји основна школа или њено истурено одељење,  док деца која иду у средњу школу, морају у неким срединама да путују до својих школа. Превоз ученика обавља се ђачким аутобусима, односно, минибусима,  добијеним као донација из Јапана, чији су прозори додатно заштићени металним решеткама. За сада није забележен неки озбиљнији напад на српске ученике, јер при  погоршању безбедносне ситуације на КиМ, КФОР повећа своје присуство на путевима којима се крећу школски аутобуси и у близини српских школа.

Срби су у појединим својим срединама у недостатку школских објеката, који су  етничким поделама локалних средина припали Албанцима, морали да преуреде неке друштвене објекте и претворе их у импровизоване школе у којима не постоје адекватни услови за обављање школске наставе.

Српске школе се финансирају из буџета Републике Србије, просветни радници могу бити задовољни платама увећаним за тзв. косовски додатак  који износи додатних 50 % од плате које њихове колеге за исти посао добијају у остатку Србије, али имају примедбе на мале износе материјалних трошкова за школе, који нису довољни да би се обезбедило неометано функционисање школа тј. плаћање струје, воде, телефона, потрошног школског материјала и др, па им зато добро дође када неке од тих трошкова, пре свега струје, огрева и телефона, подмире локалне косовске власти преко свог Одељења за образовање, упркос томе што се настава у српским школама не одвија по њиховом косовском, већ по плану и програму Министарства просвете Републике Србије. Косовске власти финансирају рад неких српских школа зато што желе да покажу како воде бригу и о српским ученицама и зато што се надају да ће оне у перспективи прећи да раде по плану и програму косовског система образовања.

 

 

1. Are there any instances of unfair treatment of non-Albanians by the Kosovar police? Have you or your acquaintances had a fist-hand experience of such a treatment?

 

(Има ли примера лошег односа Косовске полиције према неалбанцима? Да ли сте Ви или неко од Ваших познаника имали такво искуство?)

 

–  Пре свега, мислимо да је запад направио велику грешку када је одлучио да бивше борце тзв. ОВК регрутује у Косовске полицајце не би ли их на тај начин пацификовао.  Срби зато не могу имати потпуно поверење у њих, јер су исти, не тако давно, учествовали у борбама против Срба. Али пошто ми Срби нисмо имали могућност да променимо такву одлуку, присиљени смо да је прихватимо као нешто што нам је на силу наметнуто.

Главна замерка Срба на рад Косовске полиције односи се на њихово не предузимање   превентивних мера у благовременом сузбијању насиља према Србима, поготову када се оно, на основу погоршања опште безбедносне сизуације на КиМ, може лако предвидети и очекивати. Косовска полиција интервенише тек када се инцидент деси и када је штета већ нанета Србима. Србе забрињава то што Косовска полиција не препознаје могуће безбедносне опасности и ризике којима су Срби свакодневно изложени. На пример, многи албански младићи практикују да у летњем периоду својим луксузним аутобилима и мотоциклима ради своје личне разоноде провокативно круже улицама нашег дела града уз обавезну гласну албанску музику и албанске националне симболе, као што су заставе и слично, и да успут шиканирају српске пролазнике, добацују увредљиве и погрдне речи и траже повод за сукоб за Србима. Када такве случајеве провокација Срби пријаве Косовској полицији она одговара да нажалост не може ништа учинити по том питању, јер је улица јавни пут, на којем никоме нема права да забрани пролаз. Након тога се Срби мире са ситуацијом, повлаче у себе, стоички трпе увреде и понижења од Албанаца и престају да такве инциденте пријављују Косовској полицији, која њихову апатију тумачи као неспремност за сарадњу са њом. Слична је ситуација и приликом честих пљачки и провала српских кућа, приликом подметања пожара, наношења штета на пољопривредним имањима и др. Тада Косовска полиција више времена проведе у испитивању власника оштећене имовине него што трага за починиоцима. Овде треба додати и то да се многи Срби, приликом тих испитивања, плаше да полицији кажу на кога сумњају, јер се прибојавају могућих нових осветничких напада на своју имовину и на себе лично.  Затим Срби замерају Косовској полицији то што многе инциденте директно уперене против Срба, не третирају као међуетничке, већ их сврставају у ону категорију општег криминала ниског интезитета, који је присутан и код свих других грађанских друштава.  Због малог процента решених случајева напада на Србе, Косовска полиција сваљује кривицу на Општинске судове, који по њој, не раде добро свој посао.   

 

 

 

1. What is the situation like in mixed families, if you know any?

 

(Каква је ситуација у мешовитим браковима (породицама), ако знате за такве?)

 

–  На Косову и Метохији нема много мешовитих бракова, јер су Срби и Албанци али и друге етничке заједнице, живели раздвојено једни од других и по правилима и нормама које им намеће национална и етничка припадност. Разлог томе вероватно лежи у различитости вере, културе, традиције, васпитања али и у дугим периодима међусобне нетрпељивости и сукоба који су се дешавали кроз историју. Конкретно, између Срба и Албанаца, постоји мали број мешовитих бракова и углавном су Српкиње те које се удају за Албанце, док је обрнути случај, права реткост. У нашој општини постоји тек десетак таквих бракова и углавном су за Албанце удате Српкиње које потичу из централне Србије. Такве породице одликује нешто већа етничка толерантност али се оне од околне локалне средине прибојавају да је јавно искажу, водећи рачуна да ипак остану лојалне већинској албанској етничкој групи, која је доминантна и која намеће своје норме и правила понашања у друштвеном животу КиМ.    

 

 

1. What do the Kosovar Serbs do for a living? The long-term unemployment rate in the region has been around 40%. Are the job opportunities of the Albanian citizens any better or are there problems with unemployment in the Albanian community, too? Do the Serbs get any subsidies from Belgrade?

 

(Од чега живе косовски Срби? Дугорочна стопа незапослености у региону износи око 40%. Да ли албански грађани имају боље прилике за запошљавање и да ли и унутар албанске заједнице постоји проблем незапошљености. Да ли Срби добијају неке субвенције/помоћ из Београда?)

 

–  Косовски Срби углавном живе од средстава која им путем личних доходака, пензија, социјалних примања (социјална помоћ, дечји додатак, родитељски додатак, стипендија, кућна нега  и др.) обезбеђује Република Србија из свог буџета, али мањи број Срба ради и при Косовским институцијама где прима плату, и од којих и српски грађани старости од преко 65 година, добијају тзв. основне  косовске пензије. Најбоље су финансијски стимулисани они грађани који раде при српским општинама, у школству, здравству и другим институцијама Републике Србије, које су задржале своје огранке / испоставе на територији КиМ. У њима запослени добијају личне дохотке увећане за тзв. косовски додатак у износу од око 25 % – 50 % у односу на сличне тако плаћене послове у остатку Србије. Осталим грађанима, као што су некадашњи привредни радници, који су, без своје кривице, остали без својих радних места и извора прихода, услед недоступности својим друштвеним предузећима, које су Албанци, у међувремену, приватизовали, држава Србија у циљу ублажавања социјалног стања, исплаћује тзв. минималне личне дохотке у оквиру којих им уплаћује законом прописане доприносе на име радног стажа и здравственог осигурања. Незапошљени млади људи, такође имају право на здравствено осигурање, које остварују путем пријављивања на евиденцији Националне службе за запошљавање Републике Србије, посредством њених филијала на КиМ.

Када се у једној просечној српској породици на КиМ саберу примања која добија из буџета Републике Србије и придодају још нека мања примања која остварује и из косовског буџета, добија се износ који је довољан да подмири макар минималне животне потребе. Изузетак су старачка домаћинства и неке вишечлане породице, које због неких административних препрека, нису у могућности да остваре, поменута примања. За такве породице Република Србија у сарадњи са Епархијом Рашко-призренском и Косовско-метохијском, обезбеђује редовне топле оброке посредством својих народних кухиња које је отворила у више српских изолованих средина на КиМ.   Један мањи део српског становништва, поготову онај који живи у руралним срединама,  покушава да себи обезбеђује приходе путем покретања пољопривредне производње, али у томе наилазе на велике препреке, пре свега безбедносне, јер су им пољопривредна имања или узурпирана, или из безбедносних разлога недоступна за обраду, или су честа мета напада албанских екстремиста. Осим тога, на пример, у нашој општини, произвођачи вина морају да изврше двоструку регистрацију своје делатности тј. и код косовских и код српских институција, како би могли да своје производе пласирају преко административних прелаза и на тржиште остатка Србије, што им уз трошкове транспорта, додатно поскупљује финалне производе.

Са друге стране, проблем незапошљености и недостатка нових радних места је сличан и код Албанаца, с’тим што су они у повољнијем положају од Срба, пре свега зато што уживају потпуну слободу кретања и имају већи избор и могућност за проналажење посла, поготову у приватном сектору. Готово сва друштвена предузећа која су након рата приватизована, откупљена су од стране албанских бизнисмена, јер Срби нису ни учествовали у процесу приватизације. У њима нови албански власници нису упослили ни једног српског радника а неки од њих бившим српским радницима нису исплатили чак ни законом припадајуће новчано обештећење од продаје предузећа. Такође, веома мали број Срба ради у јавним предузећима (Електродистрибуцији, Водосистему, Комуналним предузећима и др.), у којим, пре свега на инсистирање међународних организација, представљају мултиетнички декор. Но и поред свега тога, иако се Албанци на КиМ баве разним приватним пословима, од којих многи нису регистровани као званичне привредне делатности, због чега по статистици стопа незапошљености на КиМ изгледа већа него што стварно јесте, незапошљеност представља заиста велики проблем за косовске Албанце. Због тога многи од њих, пре свега млади, долазе у нашу општину са захтевима да им помогнемо да код наших измештених полицијских управа прибаве себи лична документа неопходна за добијање пасоша Републике Србије, којим би, као држављани Србије, могли лакше да добију азил а касније и посао у некој од западно-европских земаља. Зато те земље, због великог прилива лажних азиланата, стално улажу протесте државним органима Републике Србије и прете поновним увођењем виза. С’тога су многи српски политички аналитичари склони да прокоментаришу како је узалудно било залагање западних земаља за независност Косова, мислећи да ће се на тај начин ослободити вишка албанских емиграната и азиланата, јер их садашња пракса демантује и показује да косовски Албанци, не видећи своју перспективу на Косову, поново масовно у потрагу за послом, одлазе у те земље.       

 

 

1. Is there a public health insurance in Kosovo? Do you have a right to it as non-Albanians?

 

(Постоји ли здравствено осигурање на Косову и да ли и Ви (Срби) имате права на исту као неалбанци?)

 

–       Што се тиче нас Срба, сви смо ми здравствено осигурани код Завода за здравствено осигурање запослених Републике Србије, док Албани нису развили такав систем здравственог осигурања, већ при лечењу сами плаћају тзв. пертиципацију. У нашој средини постоји Дом здравља, који становништву пружа примарну здравствену заштиту и чији поједини здравствени радници и даље примају дупле плате тј. и из буџета Министарства здравља Републике Србије и из буџета Министарства здравља Владе Косова. Оваква комплексна ситуација тренутно одговара обема странама. Српским здравственим радницима, због тога што им косовске власти подмирују трошкове за струју, воду, телефон, огрев, гориво и др. Албанцима што посредством српског Дома здравља и препорука српских лекара, могу лекше да одлазе на лечење у високе медицинске установе у Београду, уколико имају потребу за сложенијим медицинским третманом. Дом здравља у српском делу града поседује и медицинско возило, којим теже болеснике транспортује на даље лечење у болничке центре у Косовској Митровици или у Грачаници, као и у друге медицинске центре у остатку Србије.

 

15. Electricity shortages have often been mentioned as complicating the lives of the Serbian minority (in winter, some families are out of electricity for up to 19 hours a day). Does it mean that it is a deliberate decision to deprive Serbian enclaves of electricity and a wilful attempt то complicate their lives? Is it a systemic flaw or an expression of individual hatred (cutting of cables etc.)?

 

(Рестрикције струје су често помињане као додатна компликација у животу србске мањине (зими су неке породице биле и до 19 сати без струје)? Да ли то значи да је то била намерна одлука да се србским енклавма ускрати струја и намера да се Србима искомпликује живот?  Да ли је то системски пропуст или израз индивидуалне мржње (сечење каблова и сл.)?)

 

–          Наплаћивању електричне енергије од стране Косовске енергетске корпорације (КЕК), Срби су се јако противили у почетку, јер су се, будући да су били дискриминисани по многим основама, нашли увређеним што их се Косовске власти сете и упозоравају на грађанску дужност, само када треба да од њих наплате дажбине и што  их само у томе третирају као равноправне грађане КиМ, а не и када треба да заштите њихова људска, верска и друга права, као што су право на рад, право на слободу кретања, право на употребу језика, на слободно располагање приватном имовином и др. Противљењем плаћању рачуна за струју Срби су желели да скрену пажњу на свој тежак положај, пре свега на то што у КЕК-у, од некадашњих 8.000 српских радника сада нема ни једног, што су Срби протерани са својих радних места која су у међувремену заузели Албанци, што су им имања и станови узурпирани, што им није остављена никаква могућност да зараде за живот и да зарађеним новцем могу плаћати комуналне рачуне, као што су и ови за струју. Другим речима, сматрали су да би им ослобађањем од плаћања рачуна за струју на неки начин требала бити надомештена надокнада за тежак и потчињен положај у којем су се нашли. Зато су одбијали да плаћају рачуне, због чега су им радници КЕК-а искључивали струју, па су многа српска места на КиМ у том периоду била и по неколико месеци без струје. Касније је тај проблем превазиђен и постепено се повећавао проценат наплативости рачуна код свих грађана на КиМ, тако да сада Срби редовно плаћају своје рачуне за струју, иако нису у потпуности задовољни снабдевањем.   

Што се наше општине тиче, може се рећи да српски грађани редовно плаћају своје рачуне за струју и ако у нашем делу града често долази до искључења струје, због тога што просек наплате умањују околни Албанци и Роми, који нису редовни у томе.  Међутим, без обзира на то мислим да у овом тренутку нема дискриминације и намерних опструкција у снабдевању струјом.  Осим тога бригу о томе воде и међународне органиизације, попут ОЕБС-а, који нас редовно охрабрује да њиховим канцеларијама пријављујемо увек када посумњамо да нам Албанци намерно и без разлога искључују струју. 

 

   

1. Are there problems with water distribution in Serbian enclaves and how are they being solved?

 

(Постоје ли проблеми у водоснабдевању у србским енклавама и како се овакви проблеми решавају?).

 

–       Проблем са водоснабдевањем у нашем граду је мало сложенији од снабдевања електричном енергијом. Овај проблем је нарочито изражен у сушним летњим месецима када на снагу ступају ригорозне рестрикције. Ове рестрикције нарочито погађају српске грађане које живе у горњем делу града, који је на већој надморској висини, па њима путем градске водоводне мреже најкасније стигне пијаћа вода и најбрже престане да тече, док у доњем, албанском делу града, интервали снабдевања водом трају дуже. Српски грађани су стога приморани да се сналазе на разне начине тако што прикупљају воду стварајући резерве, које ће им послужити до следећег доласка воде. Међутим, забрињава их то што су сличне рестрикције воде ове године по први пут уведене и у зимском периоду, када има доста атмосферских падавина.

 

 

1. Do you as Serbs have personal documents of the Republic of Kosovo? What are the pros and cons in your opinion?

 

(Да ли ви као Срби поседујете лична документа Републике Косово? Шта су предности тога а шта мане, по вашем мишљењу?)

 

–          Скоро сви косметски Срби који живе јужно од реке Ибар приморани су да себи прибаве лична документа тзв. Републике Косово. Предности тога су што је то једини начин да Срби остваре нека своја грађанска права код Косовских институција, као што су: регистрација возила, остваривање права на примање тзв. основне косовке пензије и социјалне помоћи, право на разне административне услуге код јавних иституција Косова и др. Мана тога је што Албанска страна злоупотребљава ово принудно прибављања личних докумената тзв. Републике Косова, како би свету показала да су се Срби наводно помирили са независношћу Косова и да су се самовољно успешно интегрисали у сустем тзв. државе Косово. Међутим, они су због ове незавидне ситуације у којој су се нашли, заправо више љути на своју државу, односно, на свој преговорачки тим, који се у преговорима са Приштином, није изборио за повољније решење, већ је дозволио да косметским Србима у личним документима уместо српског држављанства стоји држављанство „Косовар“, што је „политички“ термин који служи за асимилацију свих неалбанаца у тзв. косовску државу.  

 

1. What does the life in Serbian refugee camps look like?

 

(Како изгледа живот у србским избегличким камповима?)

 

–          Држава Србија је земља са највећим бројем избеглица у Европи. Пре протеривања Срба са КиМ, она је претходно морала да прихвати и збрине неколико стотина хиљада српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине а мањи број и из Словеније. У таквим условима, оптерећена кризом, економским санкцијама, које су јој неправедно уведене, високом инфлацијом, медијском сатанизацијом, затим на крају и разорним 78-мо дневним бомбардовањем од стране НАТО-а, она je смогла снаге да прихвати још око 250 000 Срба и других неалбанаца који су у присуству снага КФОР-а, протерани са Косова и Метохије.Избегле Србе са КиМ је смештала у колективне избегличке центре, које је у недостатку смештајног простора, морала да ствара од напуштених хотела, фабричких хала, радничких барака, напуштених школа и других друштвених објеката. У њима су често владали нехумани и нехигијенски услови за боравак људи, али захваљујући солидарности српског народа, нашло се места и хране за све избеглице.  Нажалост, чекајући на повратак својим кућама на КиМ, или да им се реши стамбено питање у новим местима насељења, многи Срби, претежно старији и болесни, су помрли по тим колективним центрима, што од туге и очаја за изгубљеним домом, што због нехигијенских услова, неадекватне исхране и здравствене неге.  Касније се држава Србија ослободила спољних притисака па су из иностранства почеле да пристижу бројне донације и хуманитарна помоћ, коју су многе интерно расељене српске породице искористиле, а пре свега, помоћ у грађевинском материјалу, да себи изграде куће у местима свог новог насељења и да се тако интегришу са домицилним становништвом.

Апсурд је у томе што је Србија пред светом оптужена за етничко чишћење, а управо су Срби скоро у потпуности етнички очишћени из околиних, новонасталих земаља (Словенија, Хрватска) и покрајине КиМ, које су готово постале етнички чисте, док са друге стране Србија представља једну од најмултиетничкијих земаља у Европи, јер у њој живе припадници око 27 националности. Овај пример мултиетничности је нарочито присутан у српској покрајини Војводини.

 

1. How many refugee camps are there in Kosmet today, with how many refugees?

 

(Колико избегличких кампова има данас на Космету и колико је избеглица смештено у њима?

 

–          По речима координатора Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије надлежног за Косово и Метохоију, у овом тренутку на територији КиМ има укупно 11 формалних колективних центара на 20 локација, у којима је смештено 500 интерно расељених Срба и 4 неформална колективна центра у којима је смештено 1000 интерно расељених Срба. Пет колективних центара се налазе на северу КиМ, три у општини Штрпце у којима је смештено 200 Срба, а остали се налазе на централном делу Косова. Бригу о тим колективним центрима води Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије у сарадњи са канцеларијом УНХЦР-а у Приштини.

 

 

1. The main objective of the U.N. mission in Kosovo is to be „to help ensure a peaceful and safe return of all refugees to their homes in Kosovo[1].“ Is the U.N. active in mediating the return of the refugees?

 

(Главни циљ УН мисије на Косову је да „да помогне и обезбеди миран и безбедан повратак свих избеглица у своје домове на Косову.“ Да ли су УН активне у посредовању у вези повратка избеглих?)

 

–          УН нису испуниле свој прокламовани циљ и после свега што се десило на КиМ и око њега, све се више јавља сумња да ли су уопште били искрени у тој својој намери. Заправо главни разлог због којег није дошло до масовнијег повратка Срба је тај што је УН, посредством своје организације УНХЦР, која је требала да се бави питањем повратка,  водећи политику незамерања са албанском већином, тај посао лукаво препустила локалним албанским властима, које су опструирале просец повратка, јер им повратак Срба није био у интересу. 

Срби би по повратку тражили да им се врате узурпирана имања, куће, станови, што је међународним организацијама и косовским властима стварало велике безбедносне изазове, због тога што су те узурпације најчешћи вршили бивши припадници тзв. ОВК, који су сматрали да су због својих „заслуга“ стечених у рату за албанску ствар, на то имали морално право и узурпацију српске имовине доживљавали као свој ратни плен. Због тога се временом на КиМ усталило мишљење да са повратком Срба стижу и проблеми који на велике муке стављају међународну мисију и косовске власти, због чега су се ови прибојавали повратка Срба.  Заправо, они су јавно говорили да су за повратак Срба, али су потајно чинили све да до њега никада не дође, руководећи се простом рачуницом да где има Срба има и проблема, где их нема, нема проблема.

 

 

21. Do you follow the Western media’s reporting on you? Do you think that there is enough attention being paid to this human rights issue in the West? Is humanitarian aid sufficient and is it directed at Serbian refugees as well or has it been stopped after the recognition of Kosovo, no longer being regarded as priority? If so, why?

 

(Да ли пратите извештаје западних медија о вама? Да ли мислите да се на западу довољно пажње поклања питању људских права? Да ли је хуманитарна помоћ довољна и да ли се упућује и србским избеглицама такође или је то прекинуто након признања Косова, тј. више не спада у приоритете? Ако је тако, зашто?)

 

–       Срби са КиМ са великом пажњом прате извештаје западних медија о ситуацији на КиМ, јер садашњу независност Косова доживљавају као велику неправду запада учињену према Србима, којој је претходила велика медијска сатанизација Срба, чији је  циљ био да медијским манипулацијама припреме западно јавно мнење на бомбардовање Србије, односно, тадашње Југославије.  Свесни њихове велике моћи и утицаја Срби се и данас плаше западних медија. Нерадо се присећају периода када су уочи рата новинари са запада преплавили простор КиМ, одакле су врло пристрасно извештавали свет о догађајима који су се овде збили, утркивајући се ко ће од њих послати ружнију слику о Србима, фаворизујући и бранећи само једну страну у сукобу тј. Албанце. Може се рећи да су се Срби због таквог извештавања веома разочарали у западно-европске земље и да су изгубили поверење у њихове наводне демократске вредности. Међутим, ти исти медији, који су тада пунили новинске чланке и телевизијске извештаје о наводном масовном кршењу људских права косовских Албанаца, наједном су заћутали по завршетку рата, када су Срби постали „легална“ мета екстремним Албанцима охрабреним доласком КФОР-а и када су људска права Срба постала заиста угрожена и то у присиству најбројније међународне мировне мисије на свету. 

Међународна хуманитарна помоћ српским избеглицама се у овом тренутку састоји у деловању неколико међународних невладиних организација које су и даље делимично активне на КиМ, али које сада раде са знатно смањеним капацитетом тј. буџетом, јер су њихове централе као и друге веће хуманитарне организације одавно напустиле простор КиМ уз образложење да се морају селити и деловати и на другим ратним жариштима по свету.

Међутим, морам да кажем и то да Срби садашњи статус КиМ, доживљавају као привремено и пролазно решење,  што им даје снагу за останак на КиМ, јер ситуација у којој су се сада нашли,  је неколико пута већ виђена кроз историју српског народа.

 

1. Do you think that humanitarian aid gets politicized? That in war conflicts, only one side receives aid, whereas civilians on part of the alleged agressor get neglected? Have you experienced this in the case of the conflict in Kosovo? (a Czech NGO „Člověk v tísni“ has long been criticized for such an approach to humanitarian aid).

 

(Да ли мислите да се хуманитарна помоћ политизује? Да у ратним конфликтима једна страна прима помоћ док цивили на другој страни наводног агресора бивају запостављени? Да ли сте ово искусили у случају Косовског конфликта (Чешка НВО  „Člověk v tísni“ је дуго била критикована због оваквог приступа при додели хуманитарне помоћи.)?)

 

–       Пре и после ратних конфликата на КиМ, некако је постало уобичајено да је Албанцима хуманитарна помоћ стизала из западних земаља, Америке и богатих муслиманских/арапских земаља, док је Србима помоћ стизала из остатка Србије и нешто мало из Русије и Грчке. Главна дистрибуција хуманитарне помоћи Албанцима, вршила се преко католичке хуманитарне организације „Мајка Тереза“, док је Србима помоћ дистрибуирана посредством Црвеног крста Србије. С’тим што су Албанци, по иструкцијама са запада, изрежирали своју хуманитарну катастрофу и добро је наплатили, док су је Срби стварно доживели, па се справом може речи да  је хуманитарна помоћ била стварно исполитизована.

 

 

23. I personally think that the Czech debate on Kosovo faded away as soon as Kosovo was recognized by the Czech government in 2008 and thereby lost its topicality and attractivity. The general view was that Albanians had a right to independence and that a recognition of Kosovo was a logical response to the repressive treatment of the Albanian minority by the Serbian government and that a creation of a new state would put an end to old problems. However, the task of the KFOR mission in Kosovo has been primarily to protect the non-Albanian population. Jews, Roma, Ashkali, Gorani, Serbs and other minorities became persecuted groups. A former chief prosecutor for the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, Carla del Ponte, even writes in her memoirs about a UCK-organized organ trafficking, to which non-Albanian minorities were falling victim in 1998 a 1999. How do you understand the lack of interest of the Western media and public in this issue? Massive human rights violations are still going on in the region, yet the public has become much less sensitive to them than it was in the late 1990’s.

 

(Лично мислим да је чешка дебата о Косову избледела чим је чешка влада 2008. признала Косово и да због тога ова тема изгубила на значају и престала да буде у жижи? Опште мишљење је да су Албанци имали право на независност и да је признање Косова логичан одговор на репресиван третман албанске мањине под српском владом и да ће стварање нове државе ставити тачку на старе проблеме. Међутим, примарни задатак мисије КФОР-а на Косову је био да штити  неалбанску популацију. Јевреји, Роми, Ашкалије, Горанци, Срби и друге мањине, постали су прогоњене групе. Бивши тужилац Међународног суда у Хагу за бившу Југославију, Карла дел Понте чак пише о трговини људским органима које је организовала УЋК-а, где су главне жртве, између 1998. и 1999., били неалбанци. Како разумете недостатак интересовања западних медија и западне јавности за проблем трговине људским органима? На крупна кршења људских права која се и даље дешавају у региону јавност је постала много мање осетљива него што је то била касних деведесетих .)

 

–       Ми смо са великом пажњом пратили вашу дебату, која је била прилично дуга и неизвесна, јер нам је свако ново признање независности Косова од стране неке државе, било болно. Да будем искрен, најболније нам је пало признање независности КиМ од стране Црне Горе и Македоније, док су признања која су дошла од неких других држава, мање више била очекивана. Ту пре свега мислим на земље које су у даљој и ближој прошлости биле у непријатељским односима са Србијом, као што су Немачка, Турска, Хрватска, па су исте једва дочекале да се на тај начин реванширају Србима, руководећи се принципом „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“. Овде треба имати у виду и чињеницу да многе земље западне Европе православну Србију доживљавају као малу Русију, па све оно што желе а не могу наудити Русији, према којој гаје одређене анимозитете, они науде Србији. Међутим, Срби су итекако свесни да је 90 % земаља које су признале независност Косова, то учиниле под притиском Америке и запада, а не због свог уверења да је то праведно решење. Мислим да је то из истог разлога урадила и Чешка, чију позицију, као чланице ЕУ, донекле можемо разумети.

Кад спомињете мишљење које је преовладало у Чешкој да су Албанци имали право на своју независност и да је признање Косова логичан одговор на репресиван третман албанске мањине под српском владом, морам да приметим да је оно веома погрешно, да је производ искривљене медијске слике о стварном стању ствари и да служи за умиривање нечисте савести земаља које су признале Косово. Јер ако је такво мишљење правилно, онда се Срби питају зашто Срби у Хрватској, где су били конституиван народ (што значи да нису имали статус мањине као Албанци), немају право на  независност, зашто Срби у Босни и Херцеговини, где су такође, конституиван народ, немају то исто право, зашто је то право дозвољено само повлашћеним Албанцима, чију независност, запад  представља као јединствени случај у свету, плашећи се тзв. домино ефекта. Такође, представљање чина признања Косова као логичног одговора на репресиван третман албанске мањине под српском владом, је веома погрешно, јер захтева претходну дубљу анализу целокупне генезе проблема на КиМ. Срби признају да тзв. Милошевићев режим у то време није представљао праведну и демократску српску власт, али се не могу сложити са тим да због тога целокупан српски народ треба да буде кажњен одузимањем најзначајнијег дела његове територије. Председник Хрватске Фрањо Туђман, који је рехабилитовао усташтво и председник Босне и Херцеговине, Алија Изетбеговић, који је довео муџахедине на Балкан, нису били ништа мањи  апсолутисти од Милошевића, али су ипак и као такви били миљеници запада, а да не помињем какве су личности садашњи албански политичари попут Рамуша Харадина и Хашима Тачија и др., који, такође, уживају западну подршку и заштиту. Заправо сам запад својом неправдом и двоструким аршинима према Србима у многоме рехабилитује Слободана Милошевића и више од Срба жали за њим, јер му је исти служио као покриће и алиби за све што је одрадио на Балкану.

Што се тиче трговине људским органима Срба, добро је да су о томе на високом нивоу проговорили европски представници попут бившег тужиоца Међународног суда правде у Хагу, г-ђе Карле дел Понте и Специјалног известиоца Савета Европе, г-дина Дика Мартија, јер да су то Срби урадили, њима нико опет не би поверовао, овако је читав случај добио на тежини у међународној јавности. Али смо разочарани што је од појединих моћних западних земаља дошло до опструкције процеса покретања свеобухватне истраге и што на западу не постоји озбиљна воља да се случај трговине људским органима истражи до краја. Такав став запада и Америке рађа сумњу да њима није у интересу да се сазна права истина о трговини људским органима, јер, будући да су за то осумњичени бивши припадници тзв. ОВК, од којих су сада неки на власти на Косову, уколико се докаже да је то тачно, може искомпромитовати и њих, као савезнике и помагаче истих. Многи мисле да би истрага указала на многу већу умешаност запада, него што се то мисли, јер постоји основана сумња да је запад преко својих шефова УНМИК-а, команданата КФОР-а и других својих високих представника ангажованих у мировној мисији на КиМ, морао знати за те злочине, али да их је, из неких разлога, намерно прикривао. Због тога нимало не чуди недостатак интересовања западних медија и западне јавности за овај случај, због чега он полако пада у заборав, а чули смо из медија и да су многи материјални докази о вађењу људских органа на необјашњив начин нестали или су уништени у архиви суда у Хагу.

Иначе, у нашој општини је киднаповано и убијено 85 српских грађана, од којих су посмртни остаци њих око 70 % пронађени и ДНК-анализом идентификовани и сахрањени, док породице осталих киднапованих сумњају да су њихови нестали чланови завршили у тзв. жутој кући у Албанији.

 

24. Is it a religious conflict that is taking place in Kosovo (orthodox christianity vs. islam) or is it rather a war of mafia groups against the civilian population, artificially kept going by the West, which has strategic interests in the region? The victims of the UCK policies include many Albanians as well as other muslims…

 

(Да ли је то што се дешава на Косову религиозни конфликт (православље  против ислама) или је то пре рат мафијашких група против цивилне популације, које вештачки одржава запад, који има стратешки интерес на Балкану? Међу жртвама УЋК-а има и много Албанаца као и других муслимана….)

 

–          Конфликт између Срба и Албанаца на КиМ је много комликованији него што то на први поглед изгледа и у својој основи крије више различитих узрочних компоненти, па су због тога Срби љути на запад, који га је, за своје потребе, упростио и представио једноставном црно-белом сликом, представивши Србе као лоше а Албанце као добре момке. Прави узроци конфилкта на КиМ су бројни. Почевши од оних које сте ви поменули, да се ради о верском сукобу, да је албанска мафија, као једна од најоорганизованијих и најутицајнијих мафија у свету,  толико ојачала да располаже са огромним финансијским средствима стеченим илегалним пословима, да може да учествује и у финансирању и неких политичких кампања у свету, попут финансирања изборне кампање америчких председничких кандидата Била Клинтона и његове супруге али и других, и да лобирањем код истих (које је, кажу у Америци дозвољено и легално) тражи противуслугу у виду подршке стварању независног Косова. (Бивша америчка државна секретарка, г-ђа Хилари Клинтон лично је, приликом своје задње посете Приштини, изјавила да њу и њену породицу са народом Косова везује и приватни однос и сарадња.) Због тога многи кажу да је албанска мафија имала све осим државе а да је сада и то остварила. Многи неоспорну заслугу албанске мафије у остваривању независности Косова, коментаришу опаском да свака држава у свету има своју мафију, али да само албанска мафија има своју државу.

Осим ових, има и других ширих геополитичких узрока рата на Косову. Ту се пре свега мисли на то да су косметски Албанци, који су у већини исламске вероисповести, послужили Америци да заузимањем за њихове интересе, ублажи растуће антиамеричко расположење код исламских земаља због америчких интервенција у тим земљама и подршке Израелу. Америка је помагањем Албанцима да остваре независност од Србије желела да пошаље поруку свету да она нема ништа против исламског света, јер да је тако, она се не би борила на страни исламских Албанаца. Осим тога, рат на Косову јој је добро послужио да инсталира своју највећу војну базу у овом делу Европе „Бондстил“ и да се тако примакне границама Русије и да одатле контролише токове снабдевања енергентима из богатог каспијског басена. Међутим, узроке рата на Косову треба тражити и у исламским земљама, пре свега у америчком савезнику Турској, која одавно жели да поврати свој утицај на Балкан. Њој је независност Косова била потребна како би ојачала тзв. зелену муслиманску трансферзалу, која од европског дела Турске, преко дела Македоније насељеног Албанцима, Косова, Рашке области у Србији насељене Бошњацима, до муслимансгог дела (ентитета) Босне и Херцеговине, води на Балкан и даље ка унутрашњости Европе. Ништа мање значајну улогу у разбијању Југославије а касније и у рату на Косову, није имала ни Немачка, која је у прошлости са Србијом водила неколико великих светских ратова, па када се погледа садашња ситуација на просторима бивше Југославије, многи кажу да их она умногоме подсећа на закаснелу победу Адолфа Хитлера, јер је управо Хитлер заједно са Мусолинијем, током другог светског рата, на сличан начин распарчао Југославију на интересне зоне својих савезника. Рат за Косово подржао је и Ваткан, који је благословио бомбардовање Србије, па многи кажу да је у косовском конфликту, осим православне и исламске религије, можда и највише била умешана трећа, католичка религија. Војни аналитичари су склони да верују да је до рата дошло и због тога што је НАТО  непосредно пре тога прославио 50 година свог постојања, и да су у то време неке чланице почеле да постављају питања разлога даљег постојања алијансе у садашњем облику, као скупе и гломазне војне организације, обзиром да више нема другог противничког војног блока (СССР). Међутим, Американци, који су били против било какве трансформације НАТО-снага, брже боље пронашли непријатеља у Слободану Милошевићу и одлучили да докажу да је НАТО потребан западу. Има и оних који сумњају да би разлог могао бити и жеља западних компанија да се домогну рудног богатства КиМ, затим да су западне земље, стварањем независног Косова, желеле да се ослободе бројних албанских азиланата и емиграната, који су под изговором да беже од репресија режима Слободана Милошевића, масовно одлазили у те земље  и итд. итд.

После овакве анализе могућих узрока рата на Косову, помало смешно и наивно звуче Албанска уверавања да их је свет подржао, само зато што је у њиховој борби препознао праведну борбу једног народа за људска права и независност, а у ствари требало би да знају да је до тога дошло само захваљујући томе што су се њихови интереси, у једном историјском тренутку, поклопили са интересима најмоћнијих западних земаља. Албанци би требало подсетити да је на почетку кофликата на просторима бивше Југославије, Слободан Милошевић представљао фактор мира и стабилности за запад, а борци тзв. ОВК, терористичку организацију, која се налазила на америчкој црној листи забрањених терористичких организација у свету – противника Америке. 

 

1. 25. What is the role played by orthodox christianity in the Serbian community? Do you think that religion unites you on a daily basis? Can one in fact distinguish between the religious and the national identity?

 

(Какву улогу игра православно хришћанство у србској заједници? Да ли мислите да је религија /вера оно што вас свакодневно држи на окупу, уједињује? Да ли  је могуће одвојити национални од верског идентитета.

 

–          Правословно хришћанство, односно, Српска Православна Црква (СПЦ) имала је веома значајну улогу међу Србима, нарочито по ослобођању од стега педесетогодишњег комунистичког периода, када враћа своју одузету улогу и значај који је имала у српском народу. Она је поготову имала значајну улогу у лечењу рана косметским Србима  од нанетих им неправди којима су били изложени током своје борбе за опстанак на КиМ. Њена улога постаје нарочито важна након рата, када на Косову и Метохији, после укидања српског суверенитета, посредством Епархије Рашко-призренске и Косовско-Метохијске, постаје најважнија српска иституција око које се сабирају преостали Срби. Та веза је почела толико да јача да је почела да смета западним земљама, које су у Владици Рашко-призренском и Косовско-метохијском Г.Г. Артемију, виделе највећег противника својих интереса на КиМ, јер је веома отворено и врло аргументовано критиковао њихову политику према Србима. Због тога су западни политичари дискретно и ултимативно затражили од тадашње српске државне власти предвођене Демократском странком да искористи свој утицај на врх Српске Православне Цркве, да уклоне Владику Артемија са Косова и Метохије, јер је некооперативан и наводно је велика сметња помирењу и нормализацији односа Срба и Албанаца, што је предуслов да Срби буду интегрисани у косовски систем. Тако су црквене, уз помоћ државних власти у пролеће 2010. године смениле Владику Артемија под изговором да је починио финансијске проневере и тада за њим пут централне Србије одлази и придружује му се скоро две трећине православних монаха са Косова и Метохије. То доводи до пражњења већине српских манастира на КиМ и проузрокује смањење утицаја и улоге Цркве у свакодневном животу Срба на КиМ.

Србима је веома тешко да одвоје свој национални идентитет од верског, јер се са подједнаким осећањима поистовећују и са нацијом и са вером, што им је помогло да издрже петовековно ропство под Турцима. Нажалост, нису сви Срби могли да кроз тешка историјска искушења кроз која су прошли, сачувају свој идентитет, па је део Срба током турске окупације прешао у ислам, а део Срба у Хрватској под снажним унијатским притиском Ватикана, прешао у католике. Тако се сада Срби који су примили исламску веру изјашњавају као Бошњаци, а део покатоличених Срба се временом асимиловао у Хрвате. Такву верску подељеностСрба, многи њихови непријатељи су често користили да још више продубе разлике међу њима и да их због својих интереса на Балкану, заваде и окрену их једне против других. Најчешће су то чинили тако шти су  муслиманске Србе хушкали против нас православних Срба. Знам да ће ови подаци шокирати многе на западу, који не познају добро прилике на Балкану и којима су њихови медији представили да је повод за  рат у Босни био покушај православних Срба да окупирају аутохтоно муслиманско становништво у Босни, заборављајући да су Бошњаци, заправо Срби муслиманске вероисповести и да православни Срби нису ниодкуда дошли у Босну, већ да су ту вековни староседиоци.  Многи сматрају да није дошло до овакве верске поделе међу Србима, сада можда не би ни дошло до њихових братоубилачких борби на простору бивше Југославије, јер би међусобна припадност истој нацији спречила појаву међусобног непријатељства. Да би вам ту трагичну припадност Срба трима верама упростио и поједноставио  навешћу пример Албанаца који такође исповедају веру на три начина и то: кроз ислам, католицизам и православље,  али је то њима у другом плану, иза националног идентитета, који истичу у први план, што карактерише њихово јединство и посвећеност истом националном циљу. 

 

26. What are your views on the privatisations of former Serbian companies, connected with bribery? What do you think of the involvement of top foreign politicians (Madeleine Albright and Wesley Clark) in the selling of Kosovar companies?

 

(Какво је ваше виђење приватизације бивших србских компанија повезаних са корупцијом? Шта мислите о умешаности високих страних политичара (Madeleine Albright and Wesley Clark) у продаји косовских компанија?)

 

– Држава Србија је веома незадовољна начином на који је извршена приватизација друштвене и државне својине на КиМ и због тога најављује тужбу Европском суду у Стразбуру. Србија сматра да су УН и УНМИК имали право да располажу имовином на КиМ, али не и да је продају. Косово није у УН званично призната као независна држава, што значи  да је по међународном праву Србија је даље власник имовине на КиМ.

Бивши српски радници приватизованих предузећа су такође незадовољни начином њихове приватизације, јер многи од њих нису добили законом прописано новчано обештећење од продаје предузећа, нити су иком од њих, нови албански власници, понудили наставак радног ангажовања у трансформисаним предузећима, па су она постала етнички чиста – албанска.

Ових дана из медија сазнајемо да су и многи западни политичари попут бившег америчког секретара Медлин Олбрајт, која се својевремено, са позиције најмоћније жене света, предводила кампању за бомбардовање Србије и пензионисаног америчког генерала Веслија Кларка, команданта НАТО-а у време бомбардовања Србије, заинтересовани за куповину косовских компанија, попут фиксне и мобилне телефоније Косова и предузећа за експлоатацију руда на Косову. Ова чињеница говори у прилог онима који су тврдили да се иза лажне бриге запада за људска права Албанаца, заправо крију сурови економски интереси моћних западних компанија.

 

 

 

27. Many international organizations are active in Kosovo (the U.N., EU, NATO – KFOR, OBSE). How do you, as Kosovar Serbs, perceive their presence in your daily lives? Are there any positive consequencies of their presence in the region for the civilian population?

 

(Многе међународне организације су активне на Косову (УН, ЕУ, НАТО – КФОР, ОЕБС). Како Ви као косовски Срби доживљавате њихово присуство у вашем свакодневном животу? Има ли њихово присуство позитиван утицај у региону за цивилну популацију? )

 

–       Први контакт Срба са међународним организацијама десио се 1998. године када је на КиМ распоређена верификациона мисија ОЕБС-а на челу са тадашњим шефом мисије, Американцем Вилијемом Вокером. Мисија је требала да надгледа мировни споразум постигнут између припадника тзв. ОВК и српских снага безбедности – полиције и војске. Србима, који су се у почетку противили мешању страног фактора у унутрашња питања своје државе, лакнуло је са доласком мисије, јер су мислили да ће њени чланови радити објективно и својом верификацијом правог стања ствари на терену зауставити антисрпску пропаганду која је покренута и почела да се захухтава у западним медијима. Међутим, испоставило се да њихов задатак није био да спрече рат, већ да га припреме. То се видело по томе што су одмах ступили у контакт и присну сарадњу са командантима тзв. ОВК, који су по њиховом доласку консолидовали своје редове и после неколико тешких пораза доживљених од српских снага, успели да се опораве и да наставе са провокацијама према српским снагама безбедности са циљем да код њих изазову бруталнију реакцију, коју би чланови мисије могли да окарактеришу као прекомерну употребу силе, на основу које би затражили страну интервенцију. Припадници тзв. ОВК су по свом оснивању најпре поубијали један број својих сународника који су били лојални грађани државе Србије. То су углавном били нижи државни чиновници и службеници каји су радили као поштари,  шумари, и слично, да би тиме заплашили и дисциплиновали сопствено становништво и натерали га да се дистанцира од тадашњих институција државе Србије. Када су обезбедили логистичку подршку свог становништва, почели су да из заседа на путевима убијају припаднике српске полиције и војске. Српским снагама безбедности је било веома тешко да се носе са оваквим начином герилске борбе, јер би припадници тзв. ОВК након што би извели напад побегли, поскидали униформе и сакрили се међу својим становништвом. Када би српске снаге у потрази за њима вршили претрагу по албанским селима, верификациона мисија би ишла за њима и оптуживала их за репресују и нападе на  цивиле, што је да будем искрен, и нама Србима понекад тако изгледало.  (Случај убиства једног од првих команданата тзв. ОВК, Адема Јашарија у селу Преказе, кога Албанци сада славе као свог националног хероја).  Тако је један оружани обрачун српске полиције са јаким снагама тзв. ОВК, средином јануара 1999. године, у њиховом упоришту, албанском селу Рачак, одакле их је „ОВК“ претходних дана више пута провоцирала, послужио као повод шефу верификационе мисије Вилијаму Вокеру, да оптужи Србе за масакар албанских цивила и да позове НАТО да коначно интервенише против Срба, што су они  са нестрпљењем једва дочекали и тако започели рат.  Касније су многи страни новинари и форензичари који су обавили обдукцију тела убијених Албанаца, признали да извештај из Рачка, који је послужио као повод за рат, није био тачан. 

После овако горког искуства косметских Срба са верификационом мисијом ОЕБС-а, долазак и распоређивање припадника међународних мировних снага КФОР-а, УНМИК-а, ОЕБС-а, по завршетку рата, није обећавао за њих ништа добро. Албанци су их дочекали са великом еуфоријом и слављем, док су Срби били неповерљиви према њима. Међународна мировна мисија на КиМ, која је тада бројала укупно око 45000 својих припадника, на самом почетку прави грешку, за коју се касније испоставило да је била намерна, када дозвољава Албанцима да се некажњено свете Србима и другим неалбанцима, како би наводно смирили своје фрустрације из рата, како су то, оправдавајући их, говорили на западу. Тада почиње егзодус више од 200 000 Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије, који међународне снаге мирно посматрају, изговарајући се да још нису у стању да делују због тога што распоређивање њихових снага на терену још увек траје и да је њиховим војницима тешко да одмах по доласку разликују Србе од Албанаца, па зато не могу реоговати, јер не знају ко је ко на терену.  

Преостали Срби су у почетку тешко успостављали контакт са припадницима међународних организација, због тога што су они били углавном посвећени решавању албанског питања, док су према Србима, према упуствима које су добили, гајили одређене предрасуде и понашали се као да су изненађени што су затекли Србе на КиМ који су одлучили да остану и живе ту.

Али да се вратим вашем питању и садашњем односу Срба са међународним организацијама. Пре свега да кажем да су све те организације, сматрајући да је питање Косова решено, драстично редуковале број својих припадника и свеле своје активности на минимум. На пример, КФОР одавно више не чува срске „енклаве“ и манастире осим два манастира: Високе Дечане и Пећку Патријаршију, који су под заштитом УНЕСКО-а. УНМИК је задржао своје присуство само кроз рад неколико својих регионалних канцеларија и главне канцеларије у Приштини. Сличну реорганизацију рада са минималним бројем особља спровео је и ОЕБС, који је преко својих општинских канцеларија нешто активнији у односу на УНМИК.  ЕУЛЕКС уопште није активан у јужном делу КиМ, изгледа да се само бави проблемом севера Косова.

Срби на КиМ не могу бити задовољни радом и учинком поменутих међународних организација, али им је њихово присуство неопходно и веома значајно и то из два основна разлога: Први, што присуство међународних организација на КиМ, само по себи, одвраћа екстремне Албанце од насиља према Србима, које би сигурно било веће да се Албанци не прибојавају реакције међународних организација. Другим речима,  Албанци итекако добро знају да без подршке тих организација не би могли да остваре своје садашње циљеве и зато се плаше да их неким својим поступком не наљуте и не изгубе њихову подршку. Други разлог је тај што је Србима у свакодневном страдању потребан сведок, који ће кад тад посведочити истину о томе, а улогу сведока су, хтеле то или не, преузеле  међународне организације самим својим присуством на КиМ. То значи да уколико се деси неки напад на Србе и они вест о томе, односно, српски медији, пласирају у свет, то нема никакву тежину у широј јавности, али када о томе, у оквиру своје мисије, известе међународне организације, које су сведоци а некад и очевици тих инцидентних догађаја, онда то има тежину и на тај начин се истина о правом стању ствари на КиМ полако пробија у свет, који је сада помало збуњен и затечен, јер је навикнут само на вести које окривљују Србе. Насупрот томе, Албанцима све више смета присуство међународних организацција због тога што не могу самостално да креарију живот на Косову онако како би то по својој мери желели, и друго што их њихово присуство стално подсећа на то да нису у потпуности независни и самостални као што су хтели и за шта су се борили, јер уместо српске власти сада над собом имају међународну, која их такође, помало, спутава.   

 

28. Are there any positive instances of a Serb-Albanian coexistence in Kosmet (e. g. places where traditional neighbourly relations last to this day and where people help each other)? Do you personally have friends or colleagues among Albanians or is the society so split that these ethnic groups are completely isolated?

 

(Да ли на Космету има позитивних примера србско-албанске коегзистенције (на пр. места где традиционални комшијски односи трају до данас и где људи помажу једни друге)? Да ли лично имате пријатеље или колеге међу Албанцима или је друштво толико подељено да су ове две групе потпуно изоловане?)

 

–          Таквих примера добрих комшијских односа је било доста пре рата, али су их ратни конфликти покидали. Да будем искрен, Срби и Албанци никада нису живели у великој  међусобној љубави, али су знали да међусобно изграде коректне односе. Ти односи су сада доста хладни, јер су оптерећени великом дозом међусобног неповерења и супростављеним интересима. Представници међународних организација су након рата безуспешно покушавали да поправе те односе тако што су инсистирали на поштовању принципа мултиетничности у свим сферама друштвеног живота.  Међутим, да би се ти односи побољшали потребна је добра воља обеју стране, што је у ситуацији када је једна страна добила све а друга изгубила све, просто немогуће, јер се у таквом односу снага, када нема никакве равнотеже интереса, не може код обе стране појавити подједнак мотив за успостављање добрих односа. Албанци сматрају да им Срби више нису потребни, јер имају своју државу, своје институције, своје нове пријатеље са запада, док Србима Албанци требају, јер у много чему зависе од њих, обзиром да се налазе у њиховом потпуном окружењу, али не желе то да признају.

Данас су места на којима се Албанци и Срби најчешће срећу и међусобно прилично коректно коминицирају, углавном пијаце, велики трговачки центри, јавне косовске институције и сл. На тим местима сам и сам имао прилику да сретнем неке своје пријатеље Албанце са којима се познајем пре рата и који су се са мном љубазно поздравили  уобичајеном људском конверзацијом, избегавајући непријатне теме. Но и поред свега тога мислим да су Срби и Албанци били и остали подељени и међусобнио изоловани народи, оптерећени сваки својим верским, националним, културним и другим схватањима и различитим погледима на свет, а пре свега на будућност Косова и Метохије. Зато је најбоље, као што неко рече, да ако већ не може другачије, српски и албански народ живе један поред другог, да се не мешају један другоме у животе и обичаје, али да поштују једни друге и да ради заједничког суживота убудуће избегавају међусобна сукобљавања.

 

 

29. My impression from a visit to Kosovo last August was quite a shocking one. I was mainly surprised by the obvious economic divide, e.g. luxurious villas on one side and impoverished villages a few kilometres away, where people barely subsist. The new state of Kosovo, to put it simply, gives the impression of a huge money laundry, while at the same time there is quite a lot of money pouring in from the European Commisson, for instance (in 2012, it was over half a billion Euros). Do you think that sufficient control is being exercised over the distribution of European funds in Kosovo?

 

(Утисак који носим из моје посете Косову прошлог августа је био прилично шокантан. Углавном сам била изненађена очигледном економском подељеношћу, на пр. луксузне виле на једној страни и осиромашена села само неколико километара даље где људи једва преживљавају. Нова држава Косово, једноставно речено, одаје утисак великог прања новца, док се тамо истовремено слива и велика количина новца из Европске комисије (на пр. у 2012. преко пола милијарде евра). Да ли мислите да се спроводи довољна контрола над дистрибуцијом европских фондова на Косову?)

 

– Ви сте то добро приметили, али многи представници међународних организација присутних на КиМ, нису или не желе да виде ту реалност. Срби узалуд сво време безуспешно покушавају да докажу да је слика која је отишла у свет о великој свеопштој угрожености косметских Албанаца, била лажна и да је објективном посматрачу било довољно да баци поглед на КиМ да би се уверио у супротно стање.  Довољно је било проћи Косметом и видети поред путева велике албанске куће, бензинске станице, стоваришта и магацине разне робе, маркете, трговачке центре, ресторане, хотеле и др. и са друге стране уочити да Срби живе у старим деловима града, у малим кућама или у забаченим селима удаљеним од главних путева.  Ово говорим о стању на КиМ какво је било пре рата, сада је та подела на богате Албанце и сиромашне Србе, још израженија, што наравно, не значи да су сви Албанци богати, нити да су баш сви Срби сиромашни, али је индикативно да је таква подела итекако уочљива на КиМ.

Такођe je, пре рата,Србима било невероватно како то страним посматрачима није могла да западне за око још једна велика противречност присутна само на КиМ и нигде више у свету. А то је, како је могао народ који је у њиховим медијима представљен као обесправљен, беспомоћан, мирољубив и вечита жртва српске државне репресије, да истовремено у тој истој и таквој држави доживи толику експанзију наталитета, повећање животног стандарда и свеопштег развоја, који није забележен нигде на Балкану где живе Албанци, укључујући и саму Албанију, а да је истовремено насупрот томе, српски народ који је у тим истим медијима представљен као агресор, доживео да се нађе у позицији да се бори за свој опстанак и да је пред нестајањем.

Многи кажу да је КиМ у овом тренутку највеће градилиште у Европи и ником није јасно откуда Албанцима толики новац за изградњу огромних објеката разних намена када је економија слабо развијена а нека озбиљна индустрија и не постоји. Постоји сумња да Албанци новац обезбеђују од бављења нелегалним пословима у западним земљама и да им део новца осим из Европе стиже и из богатих арапских земаља.  Познато је да је Светска банка присутна на КиМ и да финансира неколико инфраструктурних пројеката, као што је изградња ауто-пута и да иста има великих примедби на корупцију, која је присутна и у врху косовске власти, али ми није познато да ли Европска комисија спроводи контролу новца који се дотира Косову.

 

 

 

30. As much as 20 000 Kosovan Serbs already applied for Russian citizenship. Could you describe the motives for their decision? Is it also a gesture adressed at Belgrade which does not give them enough support?

 

(Скоро 20 000 косовских Срба су већ поднели захтев за руско држављанство. Можете ли објаснити мотиве овакве њихове одлуке? То је такође потез који је управљен ка Београду који Вам не даје довољну подршку?)

 

–    Управо тако. Разочарани недовољном подршком Београда, који због свог несигурног пута ка Европској унији, помало кукавички тргује интересима Срба на КиМ, они су захтевом за добијање руског држављанства, хтели да покажу шта заправо мисле о актуелној политици Беграда коју води ка заштити српских интереса на КиМ. Србе са КиМ јако нервира када београдски политичари кажу да Европа за Србију нема алтернативу и да ће српска деца гладовати ако Србија не уђе у ЕУ, јер се такве изјаве, чак и да су у потпуности тачне, а нису, никада не изговарају у дипломатији, јер оне директно слабе српске преговарачке позиције у борби за очување КиМ у саставу Србије а истовремено охрабрују противну страну, западне земље и Албанце, да наставе са притисцима и уценама према Србији, не би ли је натерали да се дефинитивно одрекне своје јужне покрајине.

 

 

31. What do you think of a possible entry of Serbia into the EU on condition that Serbia recognize the independence of Kosovo? What are your views on the entry of Kosovo into the EU?

 

(Ша мислите о могућем уласку Србије у ЕУ под условом да Србија призна Косово као независну државу? Како гледате на улазак Косова у ЕУ?)

 

– То би за Србију био најгори могући сценарио и без обзира што неке изјаве садашњих српских политичара, јако забрињавају, јер звуче као припремање српске јавности и за такво могуће решење, мислим да до тога ипак неће доћи због тога што већина Срба (по анкетама), у овом тренутку не подржава улазак Србије у ЕУ, поготову не под тим условима и што са новим притисцима запада у Србији расте неповерење према ЕУ.

Што се евентуалног уласка Косова у ЕУ тиче, мислим да нас то, после свега што смо доживели од запада, не би пуно изненадило, јер је улазак неких земаља у ЕУ (попут Румуније, Бугарске и сл.), био мотивисан пре политичким него економским или неким другим разлозима, због којих су такве земље заслужиле да буду чланице ЕУ.

 

32. How does the Serbian minority feel about the opening of four border crossings which was negotiated by Belgrade and Priština last month and what influence do you think it will have on the daily lives of Serbs living in the nothern part of Kosovo?

 

(Каква су осећања србске мањине у вези отварања четири гранична прелаза о којима је преговарано између Београда и Приштине прошлог месеца, и шта мислите, какав ће утицај то имати на свакодневни живот Срба који живе на северу Косова и Метохије?)

 

–  Осећамо да је ово био још један непотребан уступак Приштини. Ми Срби нисмо против увођења реда и контроле у транспорту људи и робе, али овде то није примарни циљ, већ успостављање атрубита државности Косова и заокруживање његовог територијалног интегринтета. Поготову је то болно на северу КиМ, где је увођење тзв. интегралног управљања граничним прелазима, ојачало неприродну границу која дели Србе и Србе тј. Србе са КиМ и Србе у остатку Србије. То ће се свакако негативно одразити на свакодневни живот тамошњих Срба, јер ће им појачати осећај издвојености од остатка Србије, а царињење српске робе, коју довозе из централне Србије, условиће повећање цена свих животних намерница, па ће штету од тога имати и сви остали Срби са КиМ, који се намерницама снабдевају у Косовској Митровици.   

 

 

1. In connection with the opening of border crossings there has been talk of a possible partial independence for Serbian municipalities within Kosovo. Would you welcome such a solution?

 

(У вези са отварењем граничних прелаза, причало се о могућој парцијалној аутономији за србске општине на северу унутар Косова. Да ли би сте поздравили овакво решење?)

 

– После више безуспешних, па чак и насилних, покушаја Приштине, да уз подршку међународних снага, пре свега КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, север Косова интегрише у систем тзв. државе Косово,  све гласније се у међународној заједници чују попустљиве речи разума да северу Косова ипак треба признати одређену специфичност у односу на остатак Косова. Мислим да се Приштина, поготову сада када ужива толику подршку запада, неће помирити са чињеницом да у потпуности не контролише север КиМ и што у том делу није успела да инсталира своје органе власти, али ће под притиском међународне заједнице можда пристати да преговара о некој врсти аутономије за тамошње српске општине. Поједини Срби, навикнути на сталне поразе и протеривање Срба, узимајући у обзир садашњу подршку запада Албанцима, сматрају да је то у овом тренутку максимум који Срби могу да добију и да се по принципу, спаси што се од КиМ спасти може,  пристане и задовољи таквим решењем.

У сваком случају, било би добро ако би Срби са севера задржали садашњи степен независности у односу на Приштину. Треба истаћи и да се Албанци осећају помало превареним од запада који им је обећао цело Косово, због чега намерно подижу тензије у Прешевској долини (југ централне Србије) како би произвели некакав реципроцитетни однос ових двеју територија, али са друге стране ни сам запад не може испинути баш сваку њихову жељу, јер је својим инсистирањем да Београд више никад не може управљати Албанцима, сам себи сузио маневарски простор да притиска Србе на северу да прихвате управу Приштине.

На крају, мислим да Србе на северу КиМ, и уколико се изборе за некакав облик аутономије, очекују тешка искушења и живот под сталним тензијама, јер ће Приштина и запад вршити константан притисак на њих у жељи да коначно заокруже тзв. независност Косова.

 

 

34.   One of the official interpretations of the Balkans conflict is that it has been caused by the Serb nationalism. Serbs are typically presented in the media as intolerant and xenophobic. Nevertheless, if you take a look from the other side, basing your view on the experience with UCK policies and methods, would you say that there is such a thing as Albanian fascism?(If so, is it, being a little-noticed extremist position within Europe, a real threat?) „If so, do you think that European media do pay enough attention to it?“ 

 

(Једна од званичних интерпретација Балканског конфликта је да је узрок томе србски национализам. Срби су  у медијима представљени као нетолерантни и ксенофобични. Упркос томе, ако се погледа са друге стране, заснивајући ваш став  у односу на ваше искуство са политиком и методама УЋК-а, да ли би сте могли рећи да постоји нешто попут албанског фашизма? Ако постоји, да ли ова екстремна позиција, готово непримећена у Европи за Европу представља праву претњу?  Ако постоји, да ли мислите да европски медији поклањају томе довољно пажње?

 

–          Срби свој национализам употребљавају само у одбрамбене сврхе, не би ли њиме заплашили своје непријатеље и натерали их да их оставе на миру, представљајући себе горим и опаснијим него што то заиста јесу, што су многи западни медији злоупотребили извлачећи Србе из контекста ратне ситуације у којој су се нашли, представили их као нетолерантне и ксенофобичне и једине кривце за све што се десило у вези распада бивше Југославије. А заправо се иза српског национализма крије њихов страх од поробљавања, од одузимања територија, од губитка идентитета, од нестајања. Срби су народ који је кроз историју често пута ратовао и зато се, по стеченој навици, са наиласком ратне опасности наоружа национализом, али треба напоменути и то да Срби никада нису водили ратове изван територија на којима су живели и да су ти ратови увек били одбрамбени. Српски национализам није ни бољи ни гори од осталих национализма, само што су други, попут Хрвата или на пример, Албанаца, знали да свој национализам, уз помоћ својих савезника са запада и њихових медија, камуфлирају и представе га као борбу за људска права, за независност и слично. Као очити пример двоструких стандарда запада у том погледу је тај што су Србе, који су желели да сачувају и да у оквиру остатка распаднуте Југославије задрже неке српске територије на којима вековима живе, окривили за покушај стварања Велике Србије и за национализам, док на садашњу тежњу косметских Албанаца за уједињење у Велику Албанију, чије је стварања по некима већ на делу, гледају прилично  равнодушно, посматрајући је као вековну романтичну жељу Албанаца да живе у заједничкој држави.  

Срби су народ чија одлика није да неког мрзе или да не праштају, али ако су неке западне земље у једном тренутку код Срба осетиле мржњу, онда је то била оправдана и очекивана реакција Срба на све оно што су те земље неправедно учиниле према њима.  Да Срби нису нетолерантан и ксенофобичан народ говори чињеница да се данас у Србији током традиционалног такмичења трубача у Гучи (позанатог као највећа журка на отвореном на Балкану), или током одржавања Међународног музичког фестивала „Егзит“ (Exit), oкупи неколико стотина хиљада посетиоца из региона и из света, а да не помоњемо колико младих из региона долази у Србију да на трговима српских градова прослави дочек нове године или неке друге празнике са својим српским вршњацима и да сви они кажу да се у Србији добро осећају и проводе и да им прија српско гостопримство.

Срби немају ништа против, и не мрзе ни Албанце, али им замерају што су кроз историју увек служили великим силима као њихово средство у борби против Срба. Тако на пример, током турске окупације, злоупотребљавали су свој повлашћени положај исламске нације да угњетавају поробљени православни српски народ на КиМ, по чему су у окрутности предњачили и над Турцима. Током фашистичке окупације Србије у другом светском рату склопили су колаборациони споразум са Мусулинијем и опет постали повлашћени над српским народом на КиМ, који су поново терорисали и нагнали на чувену масовну сеобу. Па све до данашњег дана када су искористили непријатељатво западних земаља тј. НАТО-а према Србији да остваре свој циљ и опет су захваљујући свом савезништву са великим силама, постали повлашћени народ на КиМ.

Мислим да је Европа свесна ризика који са собом доноси исламски радикализам на Косову, чијој је појави сама највише допринела, али није реално очекивати да западне земље признају своју грешку што су на тлу Европе створили услове да се он појави и да евентуално ескалира и да због тога, у овом тренутку, промене своју политику према КиМ. За сада Европа са великим опрезом гледа на појаву вехабизма међу младим Албанцима на Косову, гледајући на њега више као на албанско тренутно верско надахнуће због победе над православним Србима, него као реалну претњу сопственој безбедности. Осим тога, западноевропске земље сматрају да је Косово довољно далеко од њихових врата и да за сада могу бити спокојне.  Са друге стране Албанци неће моћи још дуго да седе на две столице, то јест, и да снажно изражавају свој исламизам, представљајући се заступницима исламских интереса у Европи и да, истовремено, буду у пријатељским односима са западом, то јест, Америком. То заправо не иде једно са другим, јер је међусобно противречно. Мислим да ће једног дана неминовно доћи до раскида њихове садашње неприродно склопљене коалиције са Америком, на несрећу и против интереса српског народа.

 

35. How can Czech citizens help Serbs and other minorities in Kosovo whose rights are being violated? What are the things most needed by the people there?

 

(Како Чешки грађани могу да помогну Србима и осталим мањинама на Косову чија се права нарушавају? Шта је оно што је тамошњим људима најпотребније?

 

–       Колико је мени познато у Чешкој већ постоји Удружење пријатеља Срба на КиМ из Прага, које је доста активно и чији чланови лично посећују Србе на КиМ и помажу им на разне начине. Ми са великим интересовањем пратимо њихов рад и активности које предузимају у борби за права Срба на КиМ, и веома смо пријатно изненађени њиховим познавањем и разумевањем прилика на КиМ, што нам говори о томе да се ради о правдољубивим људима који нису дозволили да буду медијски изманипулисани западном антисрпском пропагандом, попут већине европљана, већ да сами трагају за истином.

Њихова даља помоћ Србима на КиМ би могла да се, пре свега, састоји у даљем ширењу истине међу својим сународницима у том делу Европе о животу Срба на КиМ, како би се код истих променила слика о ономе што се овде заиста десило.

 

36. What is your view on the work of the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia and how do you comment the acquittals of the ex Croat generals Ante Gotovina and Mladen Markac, same as the acquittal of the ex UCK commander Ramush Haradinaj?

 

(Како гледате на рад Међународног суда правде у Хагу и како коментаришете ослобађајуће пресуде хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, као и бившем команданту ОВК Рамушу Харадинају?)

–  Оне представљају логичан след догађаја, након западне интервенције у бившој Југославији. Анализом интервенције НАТО, односно, Америке против Срба у бившој Југославији и упоређујући је са осталим америчким војним интервенцијама у другим земљама у свету,  долазимо до закључка да су те интервенције обично биле спровођене у три фазе.

Прва фаза, по означавању непријатеља, у овом случају Срба, састојала се од агресивне медијске кампање која је имала за циљ да припреми светску јавност  за интервенцију која ће уследити и која је у западним центрима моћи већ унапред осмишљена. У ту сврху су на западу биле ангажоване многе медијске агенције, најмоћније медијске куће (BBC, CNN, Routers, Deutsche Welle и др.), професионални лобисти, јавне личности, „хуманитарне“ невладине организације и др., које су сихронизованом медијском кампањом, убедиле светску, односно,  западну јавност да Срби представљају народ који је агресиван, геноцидан, злочиначки, комунистички нетолерантан, недемократски и да као такав представља велику претњу околним народима на Балкану и западним интересима, због чега је НАТО приморан да интервенише.  Друга фаза је сама војна интервенција у комбинацији са наставком медијске ратне пропаганде, путем фризираних извештаја са ратишта, којим НАТО велича своје успехе и војну супериорност а умањује цивилне жртве. Трећа, завршна фаза је  излазна стратегија са санирањем негативних последица војне интервенције по имиџ запада и сузбијање евентуалне појаве анти западног расположења у свету, или такозвано, писање нове историје, које припада победнику. Улога у томе је поверена Међународном суду правде у Хагу, који је због тога и основан. Хаг је обавио свој задатак и испунио очекивања запада тако што је за све конфликте на просторима бивше Југославије осудио углавном само Србе и тако по „међународном праву“ обезбедио алиби НАТО-у, док је друге, који су били савезници запада, или у потпуности ослободио или их је казнио минималним казнама. У том светлу треба посматрати и ослобађајуће пресуде изречене хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, као и бившем команданту тзв. ОВК, Рамушу Харадинају. Запад  није могао да дозволи да поменути буду кажњени, јер их је као своје савезнике сам помагао, саветовао и подржавао у борби против Срба.  У супротном то би значило да је запад подржавао стране у сукобу, које су чиниле ратне злочине и спроводиле етничко чишћење, што никако не иде уз неутралну и објективну репутацију западних земаља, како себе покушавају да прикажу.  

 

37. How do you see future development of the Kosovo situation, having in mind that until now, it has been recognized by 97 countries?

 

(Како видите даљи развој ситуације око Косова, обзиром да је до сада 97 земаља света признало косовску независност?)

–  Практично гледано то је велики број земаља које су признале Косово, али формално гледано то је учинила само једна земља  – Америка. Односно, може се рећи да је само Америка самостално признала независност Косова, а да су све остале земље, које су то учиниле, тим својим чином заправо признале Америци да је тренутно најмоћнија земља на свету и да се њено стварање новог  светског поретка мора уважавати.  Погледи многих државних влада, које су признале Косово, нису у тренуцима доношења одлуке о признавању независности Косова, били упрти ка Косову, већ ка Америци. Многе  земље, поготову оне мале са удаљених континената, немају никакву реалну представу о томе шта се овде догодило, нити знају у ком се делу света налази Косово и који народи на њему живе (а за које смо, морам да признам, и ми – Срби са КиМ, први пут чули да постоје), али су оне ипак признале Косово, јер врло добро знају да се тако мале не смеју противити интересима Америке. Ако погледамо данас које су све земље признале Косово, видимо да су то учиниле пре свега западне земље и већина оних земаља чије су владе под контролом запада, односно, на које запад има војни, политички, економски или неки други утицај. Земље које воде самосталну и независну политику и на које Америка и запад, не могу вршити притисак, нису признале Косово и не намеравају да то учине руководећи се принципом поштовања међународног права и суверенитета и територијалног интегритета међународно признате државе Србије и својим личним интересима.

Хипотетички гледано, када би којим случајем Америка повукла своју одлуку о признавању Косова, што је наравно у овом тренутку немогуће, то би исто учиниле и све остале земље које су признале Косово, и то по истом редоследу по којем су га и признавале, и опет руководећи се искључиво својим односима са Америком а не сопственим ставовима и уверењима.

Мислим да ће Америка наставити са даљим притисцима на оне земље које нису признале независност Косова да то учине. Ту пре свега, после арапског пролећа, мислим на неке афричке земље у којима Америка покушава да на власт доведе прозападне снаге, које ће бити под њеном контролом. Али и то неће пуно помоћи Косову да се ослободи садашњег статуса тзв. замрзнутог конфликта који ће трајати све док траје и садашњи однос снага у свету. Уколико дође до промене тог односа и уколико се неке земље које су признале Косово ослободе садашњих притисака Америке, могуће је и да дође до промене њиховог става по питању независности Косова.

Са друге стране ни сами косовски Албанци и поред толике подршке најмоћнијих западних земаља, нису у потпуности сигурни у своју независност, иако самоуверено покушавају да покажу да је тај процес неповратан.   То се најбоље може видети по масовном истицању албанских застава  на скоро свим приватним и јавним објектима по Косову, којима Албанци обележавају своју територију и визуелно желе да покажу свету да је Косово њихово. Када им се и то не учини довољно убедљивим, они поред албанске заставе, најчешће истакну и Америчку, па када им и то не делује довољно снажно, онда истакну и немачку заставу и заставе још неких западних НАТО – земаља, тако да када се данас прође Косовом  може се видети велико шаренило застава, којима Албанци желе, пре свега Србима, да пошаљу поруку да су они, Американци, Немци и др. на истој страни и да зато Срби треба да држе даље руке од Косова.  То подсећа на ситуацију као кад неко незаконито и на силу присвоји нечији стан и истакне своје име на улазним вратима, али у њему живи нелагодно са сазнањем да ће кад тад доћи власник стана и затражити натраг своју имовину.     

То Албанце онеспокојава и ствара им нервозу која се огледа и у томе што ових дана врше нападе на древне српске манастире, попут манастира Високи Дечани, који је под заштитом УНЕСКО-а, јер их управо исти, као симболи вековне српске државности и културе, највише подсећају на то што на туђој територији покушавају да изграде своју нову државу.   Да би у томе успели  они покушавају да претходно избришу сваки српски траг на Косову који их на то подсећа и зато су управо српски манастири и цркве биле најчешће мете напада екстремних Албанаца који су до сада порушили око 150 цркава и манастира на Косову, док преостале покушавају да присвоје и да их прикажу свету као сопствено тј. косовско културно благо. 

 

 

38. Do you think that there is a possibility of a systemic approach in Kosovo which could lead to a peaceful coexistence of all indigenous ethnic groups? Do you think it is still feasible?

 

(Да ли мислите да је могућ системски приступ на Косову који би водио до мирне коегзистенције свих етничких група које ту живе?)

 

–       Могуће је уколико би се заиста желело постићи праведно решење, а оно је да свако добије оно што му по Божјим и љуским законима припада. А то је по мени да се Албанцима да апсолутно право на самоуправу у делу КиМ у којем чине већину, како би могли самостално и независно од државе Србије да организују и управљају сопственим животима, јер им то право припада по основу бројности становништва. А Србима, односно, држави Србији да се врати и призна право на државни суверенитет, који јој је на силу нелегално одузет. Мислим да би се у том случају остварила равнотежа између албанског права на административну самоуправу и српског права на територијални интегритет и суверенитет, који би произвео мирну коегзистенцију Срба и Албанаца али и свих других етничких група које живе на КиМ, под условом да се са тим сложи и међународни фактор, што је на основу тренутног односа снага у свету, мало вероватно, али мислим да ће се једног дана и тај однос променити.

15. Фебруар 2013. Год.